FELJTON - IZ ZAGREBA U BEOGRAD STIŽE MANIFEST NEOSTALJINIZMA: Pojava "Bele knjige" izazavala veliko uzbuđenje u partijskom vrhu Srbije

NAJJAČI napad na rukovodstvo Srbije izvršen je u prvoj polovini 1984. iz Hrvatske i bio je motivisan borbom za idejnu pravovernost. Zapažanje Draže Markovića o Stipi Šuvaru, pored koga je sedeo 1983. u Zagrebu na proširenoj sednici partijskog predsedništva, pokazalo se nekoliko meseci kasnije proročkim. Posmatrao je Šuvara „sa gomilom beogradskih revija" i zaključio: „Sav je zaokupljen raznim člancima, napisima, knjigama (...) Kod njega to je opsesija (...) To ga progoni. Kao da bi želeo da to uvek upotrebi da bi optužio, napadao".

Stipe Šuvar /Arhiva

I napao je, već u proleće iduće godine. Josip Vrhovec i Stipe Šuvar su 1984. organizovali niz savetovanja sa hrvatskim intelektualcima na kojima je razgovarano o osetljivim temama, ali je najveću težinu imalo sedmo savetovanje 23. maja 1984, pre svega materijal Informativno-propagandne službe CK SK Hrvatske o idejnim kretanjima u javnosti, kasnije poznat kao „Bela knjiga". Obiman dokument je bio popis u Jugoslaviji i njihovih radova od 1982. do marta 1984. Oko 80% njih bilo je iz Srbije. Na savetovanju je učestvovalo oko 120 hrvatskih intelektualaca spremnih da pruže podršku hrvatskom partijskom rukovodstvu, koje se suprotstavljalo promenama sistema zavedenog 1974. godine.  

STIPE Šuvar, organizator savetovanja, važio je za krajnjeg dogmatu. Njegova „velikodušna" pomoć „drugovima iz Beograda" u obračunu sa ideološkim protivnicima bila je novi pokušaj političko-ideološkog tutorstva i nastavak prakse po kojoj komunistička dogma, a prema kojoj je svako trebalo da se obračuna sa nacionalizmom u svojoj sredini, nije važila jedino za Srbiju, u čije su se poslove uplitali političari sa strane. „Srpsko rukovodstvo je bilo besno. Smatrali su da je Šuvar, uz svesrdnu podršku hrvatskih intelektualaca, želeo da Srbiju još jednom prikaže kao centar reakcije i pokaže hrvatsku pravovernost". Žestoko su reagovali i intelektualci. Matija Bećković je materijal nazvao „manifestom neostaljinizma" i uputio pismo partiji koje je potpisalo stotinak intelektualaca. Osudili su ga i Miodrag Bulatović, Nikola Milošević, „Književna reč“, a kritike su stigle i od intelektualaca iz Slovenije. 

Političke posledice su bile očite, jer je poruka bila da je Srbija centar delovanja opozicionih snaga, kojima se srpsko rukovodstvo ne suprotstavlja. Ivan Stambolić je zapazio: „Neću da kažem da je 'Bijela knjiga' bila rađena zlonamerno, ali je, u političkom smislu, bila kontraproduktivna i nanela nam je ogromnu štetu". 

NEZADOVOLjSTVO srpskog vrha bilo je veliko, a političari su reagovali trojako. U Srbiji su suzbijali pisanje štampe koje bi vodilo sukobu dva partijska rukovodstva i dve republike, plašeći se da bi mogli nastati „složeni politički problemi". Istovremeno, na saveznom nivou i u kontaktima sa hrvatskim vrhom su osuđivali takav način političkog delovanja. U srpskim partijskim organima su iskazivali nezadovoljstvo tom vrstom „pomoći" iz Zagreba.

Već na sednici Predsedništva CK SKS 7. juna 1984, u uvodnom izlaganju Špire Galovića, mogli su se uočiti polemički tonovi prema takvoj vrsti napada na Srbiju. Pomenuo je niz restriktivnih i političkih mera SKS protiv ideoloških protivnika u Srbiji - ukidanje „Zapisa“, gašenje „Književnih novina“, kadrovske promene u javnim glasilima, zabrane neželjenih izdanja. Nije prihvatio „usredsređivanje na Beograd" i „selekciju" negativnih pojava i njihovo vezivanje samo za beogradsku sredinu. ( Priznajući da je nacionalizam bio u porastu od albanskih demonstracija na Kosovu, Galović je kritikovao „špekulacije na tu temu u kojima se ta pojava u Srbiji potencira preko svake mere. Već nekoliko godina mogu se čuti prognoze o verovatnoj pojavi nekog maspoka u Srbiji. Mislim da takve prognoze nemaju osnova u činjenicama. Najčešće one predstavljaju izraz nekog drugog nacionalizma, možda čak i želju da tako bude, a ne stvarnu komunističku brigu za stanje u Srbiji". (Materijali sa 71. sednice PCK SKS, 7. juna 1984, neautorizovane magnetofonske beleške.)

IVAN Stambolić nezadovoljstvo takvim postupkom SK Hrvatske je izneo Miki Špiljku u više telefonskih razgovora, kao i tokom susreta uoči sednice Predsedništva CK SKJ 11. juna 1984. Tema je bila aktuelizovana i time što je za idući dan bila zakazana sednica CK SKJ, pa se politički vrh plašio da bi sukob dve republičke partije mogao da se odrazi i na raspravu u tom telu. Ivan Stambolić je na sednici Predsedništva CK SKJ pokrenuo to pitanje, ali je naišao na slabo razumevanje. Otklonio je svaku dilemu da će SKS javno polemisati i izneti spor u CK SKJ. Uveravao je da je u Srbiji dogovoreno da se to pitanje „ni indirektno, ni u kakvim aluzijama čak" ne pokreće u CK. Iz njegovih reči je bilo evidentno veliko ogorčenje savetovanjem u Zagrebu, posebno materijalom, za koji je rekao da je u Srbiji izazvao „uznemirenje i zabrinutost". Kao i uvek, SKS i Ivan Stambolić su vodili računa o reagovanju „neprijatelja", što je bio sinonim za „srpski nacionalizam", bar onoliko koliko su bili nezadovoljni što su im iz druge republike delili lekcije. Govorio je o opasnosti da se „nekontrolisanim reakcijama sa druge strane počne odgovarati na savetovanje", zbog čega je SKS preduzeo „sve mere sa glavnim urednicima u svim redakcijama (...) da se odustane od bilo kakvih pisanja, iako je tu namera bilo širokih i brojnih". 

STAMBOLIĆ je upoznao jugoslovenski partijski vrh sa tim da su u Srbiji održavani sastanci u gradskim komitetima, sa kadrovima SIV-a iz Srbije, sa članovima CK SKS „te smo samu stvar objašnjavali, umirivali i zahtevali da se nikakva javna rasprava o ovome ne vodi", jer bi „svako javno raspravljanje o ovome bilo dolivanje ulja na vatru i samo podsticanje tog uznemirenja i pomoć protivničkim snagama". Potencirao je da je savetovanje imalo loše posledice i da „više koristi neprijateljima nego nama (...) I dobronamerni ljudi i kadrovi našli su se zbunjeni, moraš da smiruješ od kadrova do novinara (...) a u takvoj situaciji i zbrci koju napravimo da neprijatelj iskoristi stvari".  

Pristup pri izradi materijala i pravljenje od njega javnog dokumenta je opisao kao „gotovo neodrživ", jer je „dosta jednostran" i kao javan „sadrži mnoge opasnosti", jer je najveći deo problema i ekscesa bio vezan za jednu sredinu „i to za sredinu koja nije ona u kojoj se vodi rasprava".

SKRIVANjE OD JAVNOSTI

IVAN Stambolić  je u svom nastupu u Predsedništvu CK SKJ istakao da  su svi primeri iz Srbije,  koji su navedeni u „Beloj knjizi“ bili u njoj raspravljani („vodila se odgovarajuća akcija, negde su bile akcije državnih organa, krivična gonjenja, negde su partijske sankcije, negde su bile javne osude štampom, govorima itd."), a da u materijalu to nije pomenuto. Savez komunista Srbije je reagovao onako kako se uglavnom borio protiv onih koje je etiketirao za srpske nacionaliste: „Preduzeli smo mere da to nikako ne ode nigde u javnost, da nijedne novine ne objave".

SUTRA: SRBIJA LIBERALNIJA OD DRUGIH REPUBLIKA

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije