FELJTON - VEŠTAČKO ODRŽAVANJE EVROPSKE EKONOMIJE: Penzioni fondovi ne mogu da isplaćuju penzije sa obezvređenim novcem

U PROLEĆE 2020. izbila je epidemija kovida -19 i niko ne zna koliki su državni dugovi posle dvogodišnjih zatvaranja i blokada privrede i finansija.

Evropska centralna banka u Briselu, Foto AP

Još nema zvaničnih podataka. Uprkos štampanju hiljada milijardi evra i pomoći posrnulim bankama, privreda se nije znatnije oporavila. Banke i dalje ne kreditiraju privatni sektor i privredu jer vlada neizvesnost i nesigurnost plasmana. Naspram toga su ohrabrujuće izjave političara ali stvarno stanje je priznala i Evropska centralna banka( ECB) koja je početkom juna 2014. uvela negativne kamate od -0,1%. To znači da ECB naplaćuje komercijalnim bankama čuvanje njihovog novca. Posle dve godine, ta negativna kamatna stopa iznosi 0,75 odsto. Time se obezvređuje novac i ruši osnovni instrument kapitalizma. Ta retka finansijska anomalija svedoči o dubini krize u evrozoni.

To je još jedna pljačka. Negativne kamate su uvedene pod javnim izgovorom da se kompanije, koje imaju velike količine gotovog novca, i banke, nateraju da investiraju u privredu. To nije pomoglo jer uzdržavanje od investicija nije „cena novca" nego nesiguran, toksični, poslovni i politički ambijent unutar evrozone, pa investitori veruju da im se više isplati da izgube jedan deo novca nego da im sve propadne. Ali, banke su se drugačije snašle. U uslovima negativne kamatne stope banke i kompanije praktično besplatno dobijaju novac ali umesto da investiraju u razvoj one tim novcem kupuju sopstvene akcije na berzi i tako veštački održavaju vrednost ekonomija. To je začarani krug. Jedinu pravu cenu plaćaju štediše, ljudi koji odvajaju od usta da bi imali neku sigurnost, i penzijski fondovi. S tako obezvređenim novcem štediše gube vrednost svoje štednje a penzijski fondovi ne mogu da isplaćuju penzije. Neviđena pljačka.

O PRAVOJ prirodi EU i lidera evrozone najbolje svedoči nekoliko događaja tokom prvih dana zvanične krize. Taj ambijent, te okolnosti i način rada bude velike sumnje. Za ilustraciju stvarnih odnosa zgodna je jedna epizoda kada se kriza 2008. više nije mogla kriti.  Francuski predsednik Nikola Sarkozi je 4. oktobra 2008. sazvao sastanak četiri najveće ekonomije EU i predložio osnivanje spasilačkog fonda za evropske banke, sa čak trista milijardi evra. To je odbacila Angela Merkel koja je, prema Sarkozijevom sećanju, rekla da „svako treba da se nosi sa svojim govnima" (elle a dit, chacun sa merde). Ali, u međuvremenu je izbio problem sa velikim nemačkim sistemom Hypo Real Estate i Merkelova je posle osam dana, na novom samitu, promenila mišljenje.  Prihvatila je spasilački fond i to sa 1,9 milijardi evra u kreditnim garancijama i novčane pomoći bankama. Tada je predsednik Sarkozi otišao u Ameriku i ubedio američkog predsednika Džordža Buša da je neophodno sazvati globalni samit povodom finansijske krize. Tako je nastala Grupa 20 (G 20).

To odslikava u kakvom se haosu, ukrštenim interesima i, konačno, amaterizmu odigravaju ključni događaji i donose važne odluke. Svako gleda prvo sebe i na osnovu toga reaguje. To je na neki način i prirodno ali šta je sa integracijom, šta je sa jedinstvenom evropskom valutom? Da li one uopšte postoje?

JOŠ JEDAN primer: kada je izbila kriza, bilo je jasno da je Grčka problem. U Grčkoj je u oktobru 2009. na scenu stupila nova vlada, na čelu sa Jorgosom Papandreuom i ta vlada je sama upozorila EU da su problemi ozbiljni. EU je to znala jer su predstavnici Nemačke i Francuske održavali tajne sastanke, pitajući se šta da rade, i tajno su putovali u Atinu.

Ali, na samitu EU novembra 2009. Grčka nije bila tema, o njoj nije bilo diskusije.

Uglavnom se pričalo o tome ko treba da bude imenovan na dve važne funkcije. Za predsednika Evropskog saveta imenovan je Herman van Rompej, a visoki predstavnik za spoljnu politiku postala je Ketrin Ešton. Na novom samitu, u decembru, o krizi i korupciji govorio je premijer Papandreu ali tada je prevladalo mišljenje da će Grčka sama rešiti probleme.  Očigledno, tada je već postojao plan rušenja Grčke, samo se čekao pogodan trenutak.

ECB  je tražila i da otkupljuje obveznice zaduženih država članica, što je ipak indirektno finansiranje dugova a to je, prema pravilima, zabranjeno. Ali, u panici je izgleda sve dozvoljeno i Angela Merkel je dala zeleno svetlo, iako se nemačka Bundesbanka tome protivila.  Sistem je osmišljen tako da ECB daje kredite bankama, koje onda od država otkupljuju obveznice, što je u realnosti direktna pomoć državama i što je, prema pravilima EU, zabranjeno.

SA IRSKOM i Portugalijom imali su manje problema, pa čak i sa daleko većom Španijom, koja je odmah pristala na sve što se traži i nije pravila probleme. Pažnja je sada usmerena na Grčku, kao model pretnje drugima, i na Italiju. Italija je, objektivno, verovatno najveći problem za evro. To je treća po snazi privreda u evrozoni i druga zemlja po veličini duga. Kolaps Italije sigurno bi već doveo do propasti evra.

Istovremeno, na tako moćnoj zemlji važno je uvežbati realizaciju starog plana vlasti Brisela i promenu modela društva. Italija je u to vreme, 2011. godine, imala budžetski suficit pre plaćanja kamata i njene banke su bile u razumno dobrom stanju a i privatna štednja je bila visoka.  Ali, uprkos tome, na berzama su avgusta 2011. odjednom počele da rastu kamate za italijanske državne obveznice što je bio znak da tržište nema poverenja u Italiju. Cena obveznica je prešla kritični nivo od šest odsto i već je bilo jasno da će ECB  morati da interveniše. I onda je 5. avgusta 2011. italijanski premijer Silvio Berluskoni dobio pismo od odlazećeg direktora ECB, Trišea, i novog, Marija Dragija, u kojem mu naređuju da preduzme hitne mere za smanjenje italijanskog deficita i da izbalansira budžet za naredne dve godine, godinu dana ranije nego što je prethodno bilo dogovoreno. Od Berluskonija se takođe tražilo da, u interesu „rasta", preduzme reforme - uvek su reforme u pitanju - fiskalnih pravila, da prekomponuje državnu administraciju i smanji javne rashode. Slično pismo upućeno je i španskom premijeru Zapateru, koji je odmah sve prihvatio, ali se to tada krilo od javnosti. „Procurilo" je tek dve godine kasnije.

Uprkos obećanju reformi, Berluskoni je usporio proces i sledeći korak, po uhodanom scenariju, bilo je reagovanje rejting agencije. Prvo je Standard i Pur smanjio kreditni rejting Italije, što je otežalo mogućnost prodaje državnih obveznica i pozajmljivanja novca i ECB je drastično smanjila kupovinu italijanskih obveznica. Istovremeno je, što je deo viđenog scenarija EU, krenula medijska hajka na Berluskonija, sa raznim privatnima optužbama i tužbama. Kao naredni korak, sindikati su se digli i zatražili Berluskonijevu ostavku.

FINANSIJSKA TEHNOLOGIJA

„TEHNOLOGIJA“ negativnih kamata, trebalo bi podsetiti, primenjivana je i posle Prvog svetskog rata. Američke banke su tada davale ogromne kredite Nemačkoj, koja je tim novcem plaćala ratnu odštetu Francuskoj i Velikoj Britaniji. A one su (Francuska i Britanija)  tim novcem plaćale ratne kredite uzete od tih istih američkih banaka i - krug se zatvorio. Poznato je kako se kasnije završila ta finansijska „tehnologija": finansijskim slomom i Drugim svetskim ratom.

SUTRA: DRŽAVNI UDARI U ITALIJI I GRČKOJ

Preporučujemo

Feljton

0 6

FELjTON - KIPAR I GRČKA POKUSNA LABORATORIJA BRISELA: Bail-in kao najveća pljačka privatnog novca, dugovi banaka naplaćeni su iz depozita

16. 10. 2022. u 18:00

Feljton

1 3

FELjTON – EVRO NIJE EKONOMSKI VEĆ POLITIČKI PROJEKAT: Sve dok velike američke i evropske banke budu imale koristi od evra, on će postojati

15. 10. 2022. u 18:00

Feljton

5 2

FELjTON - EVROPSKA UNIJA NIJE JEFTINA ORGANIZACIJA: Članstvo u EU za birokrate znači status, moć, i naravno, novac

14. 10. 2022. u 18:00

Feljton

1 1

FELjTON - BALKAN POPRIŠTE HIBRIDNOG RATA: Zapadni Balkan je poprište hibridnog rata između EU i Amerike

13. 10. 2022. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije