FELJTON - AMERIČKA AVIJACIJA JURI ČEOVE GERILCE: U Boliviji se znalo: ko uhapsi Čea postje „heroj nacije“

TOG jutra u kampu Nacionalne garde bolivijskih rendžera, dva kilometra južno od tesnaca Kebrada de Ćuro,mladi kapetan Gari Prado kratkim zamasima britve skidao je penu s obraza, pazeći da sečivom ne zakači uredne brčiće.

Fidel Kastro i Če Gevara, Foto Profimedija

U ogledalu, koje je stajalo na drvenom stolu, ugledao je zadihano lice svog vojnika, ali je mirno nastavio s brijanjem. Rendžer je salutirao i sklonio se sa strane.

„Govori“, obratio mu se Prado nakon kraće pauze.

„Kapetane, imamo jednog gerilca. Predao se.“

„Pa šta čekaš, Lusio?! Gde je on! Dovedi ga odmah!“,uzviknuo je.

Peškirom je obrisao ostatke pene dok je, razgolićen do pojasa, s posebnim uzbuđenjem posmatrao svoj lik u ogledalu. Na grudima su mu se videle sveže ogrebotine, što mu se nije svidelo. Zakopčao je košulju i, stavio opasač, ritualno gladeći brčiće.

Lusio i dva rendžera doveli su vojnika u dronjavoj uniformi, jadnog izgleda, koji se skoro vukao po zemlji. Izgrebanih obraza, kose ulepljenje prljavštinom, sa svežom ranom na potiljku, dodatno su pojačavali utisak izgladnelosti i stravičnog umora.

„Drži ga podalje od mene. Je l’ vas onaj bandit namerno drži smrdljive da što više ličite na zveri?“

Gerilac je sagnuo glavu i nije odgovarao.

„Odgovaraj!“, graknuo je Lusio i prodrmao ga. „Gladan sam... mnogo sam gladan“, progovorio je. „Kaži mi da li je Gevara blizu i daću ti da jedeš.“ „Gladan sam...“

„Daj mu brzo nešto da jede, pa ga dovedi kod mene. I operi ga malo, ne mogu da podnesem taj smrad“, rekao je Prado i žurnim koracima krenuo ka šatoru.

PODMUKLO je gledao i u šumu i u nebo. Oči su mu zasijale usled osećanja radosti koje mu je preplavilo celo telo, pri samoj pomisli da je nadomak najvećeg hapšenja u istoriji Bolivije.

Postaće heroj nacije! Ne više kao kapetan Gari Prado Salmon nego kao general Gari Prado Salmon. Ta misao uzbuđivala ga je više i od golih, prekrštenih ženskih nogu.

Poboden s četiri strane, glavni šator bio je upadljivo veći od ostalih, postavljen na mestu s kojeg se vidi prelepi Rio Grande. Na krevetu je ležala mlada Kečuanka, čije se golo i preplanulo telo presijavalo na suncu, prazno gledajući u svog mučitelja.

„Večeras dođi sa drugaricom i neka tvoj deda šaman napravi još onog čaja od koke, ali da bude jači, što jači!“, viknuo je.

Ove noći bio je besan što njegovi rendžeri nisu učestvovali u akciji nadgledanja terena i u napadu američke avijacije. Opet je preskočena njegova jedinica koju su činili iskusni borci pod zakletvom.

Povremeno je izlazio raspojasan iz šatora, osluškujući detonacije udaljene samo nekoliko kilometara od njegovog štaba.

Opsovao je i vratio se u šator. I do zore je brutalno prodirao u mlada tela domorotkinja koje su se, pod uticajem opijata, prepuštale njegovim perverzijama.

NOVI ovi dan, nova snaga, novi čovek.

Nakon zajedničkog obroka koji ih je obnovio i osnažio, geriljerosi su se spremali za pokret. Volja im se povratila, duh im je očvrsnuo, a na njihovim licima ponovo se videla radost.

Zbijali su šale, pričali šta će ko raditi kad dođe oslobođenje, maštali o svojim ženama, i ohrabreni novim uzbuđenjem, zaboravili da su im zalihe hrane na minimumu.

I da su opkoljeni sa svih strana.

Inti se na jednoj nozi malo udaljio od grupe, želeo je da stane na noge, uprkos infekciji koja je sve više zahvatala tkivo. Pokušao je nekoliko puta, ali padao je čim bi petom dotakao zemlju, mučeći se da ne jaukne glasno.

Paću nije promaklo ovo Intijevo samomučenje, ali nije reagovao. Prišao je Čeu, koji je usredsređeno gledao u mapu s iscrtanim putanjama, rukom pokazujući na mačeterosa.

Znajući da trpi nepodnošljive bolove, Komandante je odmah ostavio mapu i krenuo da ga umiri. Nije mu rekao koliko je infekcija ozbiljna, nije hteo da mu potkopava moral, iako je bilo očigledno da će ta noga što pre morati da se amputira kako gangrena ne bi zahvatila telo.

„Inti, jaukni slobodno, znam da boli“, rekao mu je pridržavajući ga za ruku. „Sedi, sedi... Ne muči se. Da vidim...“ Pogledao mu je ranu na potkolenici, koja je bila skoro sasvim crna, trulež je počela da se pojavljuje i iznad kolena. Gangrena je jela Intijevu nogu.

„Čim stignemo do Igere, sredićemo nogu, mačeto moja“, rekao mu je da ga uteši.

„Jaka sam vam ja mačeta... Jebeni bogalj!“

„Neću da čujem to“, rekao je i zakašljao se. „Žao mi je što sad ne mogu da je sredim, ali nemamo vremena.“

„Mene muči noga, a tebe pluća.“

„Ne mislim o tome.“

„Znam, znam... zato i hoću da ustanem! Hoću da budem kao ti. Sramota me je pred ostalima, vukljate me već dva dana!“

„Čuvaj snagu, Inti, trebaće ti.“

„Šta će mi snaga ako ne mogu da se borim? Hoću da probam.“

„Kao tvoj lekar, to ne mogu da dozvolim.“ „Ali možeš kao moj Komandante. “

„Moramo uskoro da krenemo“, rekao je Če i krenuo.

„Rekao sam – ne. Čuvaj snagu.“

„Ko ne može – pomozi mu. Zar nije tako, Fernando?“ Na te reči, Če je zastao, premišljajući se nekoliko trenutaka. Znao je da je ovo čista ludost, kao što je znao da Inti neće odustati. Ali očigledno da je njegovom mačeterosu bilo potrebno da povrati poljuljano samopoštovanje i zato je promenio odluku.

„Boleće te mnogo, da znaš.“

„Markose, Pablo, podignite ga! Benito, daj mu rakiju.“ Dva gerilca su mu prišla i uhvatila ga ispod pazuha.

Ohrabrivali su ga da učini nemoguće. „Možeš ti to, Inti“, bodrio ga je Markos.

PRIDIGLI  su ga, a Benito mu je dao čuturu. Ispio je, i pokušao da stane.
„Nema bola. Zamisli da hodaš do rudnika u kome su tvoja braća, da im javiš da više ne moraju da rade u njemu. Samo zamisli njihova lica i kreni!“, sokolio ga je Če.

Te reči su ga podstakle, zatvorio je oči, skupio snagu i pokušao ponovo. Napravio je prvi korak, preznojen od bola.

Potom drugi, pa treći...Bio je sav mokar kad se bacio u ruke Čeu, koji se i sam jedva držao na nogama.

„Ti si heroj... Karlose!“ Prvi put ga je oslovio njegovim pravim imenom.
Zaplakao se pridržavajući se za Komandantea. „Ostavite me ovde, pa se vidimo ispred rudnika jednog dana“, rekao je mačeteros oslanjajući se na zdravu nogu.

„Ne pričaj gluposti! Znaš da te nikada nećemo ostaviti. Bićeš ti dobro“, rekao mu je i spustio ga na zemlju.

„Spremite se za pokret, momci. Čeka nas odlučujuća bitka“, kazao je to s takvom sigurnošću, kao da je znao nešto što drugi nisu.

Kapetanova iživljavanja

MLADI kapetan bolivijske vojske Gari Prado imao je naviku da povremeno organizuje orgije u kojima učestvuje samo jedan muškarac – on – i nekoliko devojaka. Nekada im je davao novac, nekada ih je samo opijao i tucao, a nekada je sedeo spuštenih gaća na stolici, zahtevajući da se gole dodiruju i ljube dok bi on gledajući masturbirao.Terao ih je da zajedno šmrču prerađenu koku, ne pružajući im ništa osim uvreda.

SUTRA:ČE NAJTRAŽENIJI ČOVEK NA JUŽNOM KONTINENTU

Preporučujemo

Feljton

0 2

FELjTON - NEMA VEĆE LjUBAVI NEGO DATI ŽIVOT ZA DRUGOGA: Mit o došljaku s Kube, koji želi da sruši diktaturu u Boliviji se širio

28. 10. 2022. u 18:00

Feljton

0 0

FELjTON - ČEŽNjA ZA DOMOM, ŽENOM, DECOM I NEDELjNIM RUČKOM: Naša borba, kubanska, bolivijska samo je jedan korak do cilja, do slobode

27. 10. 2022. u 18:00

Feljton

1 0

FELjTON - OSTRVO LEPROZNIH PRVI ČEOV DODIR SA SMRĆU: Samo ljudi koji istinski vole mogu da menjaju svet

26. 10. 2022. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije