FELJTON - OBRAZ PRESTONICE OSTAO JE SAČUVAN: Ostala je nepoznanica koliko puta je Milunka ranjevana tokom ratovanja

MEĐU stotinama znanih i neznanih junaka u toj pobedničkoj 1914. godini ponovo su se istakli i ratnici Drugog topličkog pešadijskog puka „Knjaz Mihailo” u čijem sastavu je smelo i neustrašivo jurišala Milunka Savić.

ФЕЉТОН - ОБРАЗ ПРЕСТОНИЦЕ ОСТАО ЈЕ САЧУВАН: Остала је непознаница колико пута је  Милунка рањевана током ратовања

Milunka se posle ranjavanja brzo vraćala u vojnički stroj , Foto Iz knjige "Milunka Savić Vitez Karađorđeve zvezde i Legije časti"

Ratni hroničar zapisao je:

„Četiri godine je bila u muškom odelu i s puškom na gotovs. Preko grudi je nosila dva niza redenika, a jedan oko pasa. Bez bombi nije ulazila u borbu. A umela je da ih baci pravo u protivnički rov i da strpljivo sačeka njihovo dejstvo kako bi sledeća bila još preciznija. Ratnik Milunka postavljena je za komandira jurišnog bombaškog odeljenja”.

Njeno iskustvo posebno je cenio novi ratni komandant Topličkog puka, pukovnik Milivoje Stojanović Brka, elitni srpski oficir, unuk ustaničkog vojvode Petra Dobrnjca, koji je komandu preuzeo nakon tragične smrti potpukovnika Vladimira Ristića u Drugom balkanskom ratu. Pukovnik Stojanović se u ofanzivnoj fazi Kolubarske bitke stavio na čelo svojih vojnika i u jednom od juriša hrabro poginuo. Tada su sa njim živote na bojištu ostavili potporučnici Sreten Nikolić, Milivoje Kitanović i 53 podoficira i vojnika. Komandu nad pukom preuzeo je potpukovnik Dimitrije Milić.

U KOLUBARSKOJ bici, smelo i bez uzmicanja, jurišala je i Milunka Savić.

„Bojište vri... Ključa. Vojnici kao da su dobili krila: gone neprijatelja koji beži preko Drine ostavljajući svoje mrtve i ranjene... Sunce pripeklo, presijavaju se bajoneti...

Milunka se za trenutak odlepi od svoje desetine, izbi na brežuljak, pa odozgo baci dve bombe... Nastade tresak. Zemlja zadrhta...

U tom trenutku nalete grupa Austrijanaca.

- Predajte se! - grmnu Milunka. - Predajte se!

Vojnici bez reči pobacaše puške i digoše ruke uvis.

Odvela ih je komandantu puka i raportirala.

- Gospodine pukovniče, dvadeset zarobljenih Švaba!

Istog časa okrenula se i odjurila napred da goni neprijatelja.”

ZA ČETIRI meseca ratovanja u 1914. godini Milunka Savić se u sastavu Drugog gvozdenog topličkog puka „Knjaz Mihailo” borila u bici na Tekerišu kod Cera, u gonjenju ka Loznici, u bici na Drini, gde je strahovito potučen jedan austrijski puk. U Kolubarskoj bici posebno su teške borbe vođene na Kolubari i Lelečkim barama, Vrač brdu i na Kremenici.

Milunka Savić, hrabri bombaš ostaće u sastavu Topličkog gvozdenog puka sve do kraja Prvog svetskog rata.

U teškim četvorogodišnjim borbama u kojima je Milunka Savić vojevala, nekoliko puta je ranjavana ali njena mladost i jaka volja za životom i postizanjem cilja za koji se opredelila, nadjačavali su patnje, pa je do zaceljivanja rana brže dolazilo i ona bi se nakon oporavka ponovo vraćala u vojnički stroj. Ostaće nepoznanica koliko puta je ranjena tokom ratovanja.

Posle velikih i slavnih pobeda srpske vojske u 1914. godine, mir u Srbiji, nažalost, kratko je trajao. Dok su se iznemogli i umorni ratnici i izgladnele seljačke mase borili s pegavim tifusom i crevno-zaraznim bolestima, Austrougari su se ubrzano spremali za novi napad. Nemačko-austrougarske armije, nakon proboja ruskog fronta kod Gorlica u maju 1915. otpočele su veliku protivofanzivu na Istočnom frontu; Falkenhajn je odmah počeo pripreme za novi napad na Kraljevinu Srbiju i njen prestoni grad Beograd.

U LETO 1915. godine obrazovana je Grupa armija feldmaršala Augusta fon Makenzena, koju su činile 11. ne- mačka armija Maksa Galvica fon Drajlinga, 3. austrougarska armija Keveša fon Kevešhaze i 1. bugarska armija Klimenta Bojadžijeva. Prema odredbama sporazuma u Plesu, Nemačka, Austrougarska i Bugarska su se obavezale da trojni napad protiv Srbije počne 6. oktobra 1915. godine i da svaka od njih angažuje po šest pešadijskih divizija i krupne snage drugih rodova oružja.

Odbranu Beograda na obalama reka organizovali su prvi i drugi bataljon majora Dragutina Gavrilovića iz sastava Desetog puka, dok su prostor duž nasipa, od kafane „Šaran” (ulica Cara Uroša br. 59) do Knez Mihailovog venca (Pariska i ulica Tadeuša Košćuška), držali delovi Sedmog puka drugog poziva. Na sam dan neprijateljske ofanzive dobrovoljci Sremskog odreda izvučeni su iz rezerve i raspoređeni pred gornji i donji grad i na dunavsku obalu do strugare i Prometne banke, smenivši ljudstvo Desetog puka čija je glavnina bila na Savi. Uz Sremski dobrovoljački odred raspoređeni su i žandarmi iz odreda poručnika Đorđa Roša.

U NOĆI  6/7. oktobra 1915. godine, kod rampe „Radecki” u Zemunu počelo je i ukrcavanje prvog austrijskog talasa iz sastava Devete brdske brigade 59. divizije. Visoki vodostaj nije im dozvolio pristajanje pontona uz samu obalu pa je pešadija, iskačući iz njih, do grla propadala u blato i vodu što je iskoristila srpska odbrana i tukla ih pešadijskom vatrom i ručnim bombama.

Iako su izgubili dve trećine pontona i pretrpeli velike ljudske žrtve, Austrijanci su uporno napadali kako bi proširili mostobran. Upornom borbom, dobrovoljci iz Sremskog odreda pod komandom poručnika Ignjata Kirherna i žandarmi poručnika Đorđa Roša uspeli su da povrate položaje na nasipu u visini kafane „Šaran”, odbacivši neprijatelja ponovo na obalu. Zahvaljujući pojačanju, neprijatelj je ponovo dospeo do linije kafana „Jasenica” - Robijaška bašta (prostor na kome je danas škola „Petar Drapšin”).

Između 14 i 14.30 časova major Dragutin Gavrilović prikupio je tri voda svog drugog bataljona, dva voda trećeg bataljona, ostatke Sremskog i Žandarmerijskog odreda pred kafanom „Jasenica” (prema nekim drugim izvorima to se dešavalo ispred kafane „Šaran” ili „Zlatni šaran”, na kraju Dubrovačke ulice, ili ispod Bajlonijeve pijace, dok neki izvori tvrde da je u pitanju bio kraj ulice Rige od Fere). Okupljenim vojnicima major je izdao sledeću zapovest:

„VOJNICI, tačno u 15 časova neprijatelja treba razbiti vašim silnim jurišem, razneti vašim bombama i bajonetima. Obraz Beograda, naše prestonice, mora da bude svetao.

Vojnici! Junaci! Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz svog brojnog stanja. Naš puk je žrtvovan za čast Beograda i Otadžbine. Vi nemate, dakle, da se brinete za vaše živote, oni više ne postoje. Zato napred, u slavu! Za Kralja i Otadžbinu! Živeo Kralj! Živeo Beograd!”

Vrhovna komanda srpske vojske naravno nikada nije donela odluku kojom bi žrtvovala neku jedinicu. U ovom govoru, koji se danas i u školama uči kao primer junaštva, ta Gavrilovićeva misao je samo jedna veoma snažna metafora. Od nje se vremenom stvorio još jedan od mnogobrojnih srpskih istorijskih mitova. Major Gavrilović želeo je samo da ovim dramatičnim i poetičnim govorom nadahne i ohrabri i svoje borce i samog sebe, pred predstojeću bitku. Uz gromoglasni poklič srpski vojnici, okićeni cvećem iz jedne obližnje dorćolske cvećare, krenuli su u kontranapad predvođeni svojim majorom.

Prebrojavanje stradalih

KADA su borbe utihnule, a Srbija ponovo bila bez neprijateljskih vojnika, trupe su se na odmorištima oporavljale od napornih ratnih dejstava. Predah je iskorišćen za prebrojavanje stradalih, ranjenih i nestalih, ali i za odavanje počasti i dodelu priznanja onima koji su se posebno istakli u najkritičnijim trenucima borbi, kada su se donosile važne i smele odluke.

SUTRA: ŽENE HEROJI BRANE GLAVNI GRAD SRBIJE

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Komentari (0)

Stigla vam je jedna 110 godina stara poruka sa fronta