FELJTON - CAR PETAR VELIKI ŠALJE SRBIMA DVOJICU UČITELJA: I patrijarh Arsenije III je pokušavao da organizuje obrazovne institucije

PORED odluke o ujedi­njenju Sabor iz 1726. je doneo još nekoliko važnih.

Car Petar Velikom je uslišio molbu mitropolita Petrovića, Foto "Vikipedija"

Prva među njima je definisala odnos arhiepi­skopa i eparhija u pogledu izbora episkopa koji su, da bi to postali, morali biti obra­zovani, ali i narodu po volji. Arhiepiskop nije smeo izbor episkopa da učini samostal­no, nego se morao dogovarati sa eparhijskim predstavnici­ma.

Trebalo je stvoriti organ 12 opštenarodnih epitropa (tutora) koji bi pomagali arhiepiskopu i brinuli uz njega o finansijama. Svaki stalež (duhovni, vojni i gradski) imao bi po četiri epitropa. U svakoj episkopiji je moralo biti postavljeno slično telo od tri epitropa, iz svakog sta­leža po jedan, koji bi pazili da, kada umre episkop njegova pokretna imovina bude za­štićena i preneta arhiepi­skopu. Prvojerarh je sa tuto­rima brinuo o zaostavštini pokojnih vladika, isplaći­vao njihove dugove i poslugu, davao im podušja. Nepokret­nu imovinu bi nasledio novi episkop. Sve vladike trebalo je u svojoj eparhiji, gde god je to moguće, da otvaraju škole, a pre svega arhiepiskop „...ve­liku školu...dijačku, nemač­ku i srpskui. Kada episkop postavlja sveštenika morao je to da radi bez simonije, u skladu sa sposobnostima kandidata. Ako bi sveštenik došao u sukob sa parohijani­ma, episkop je trebalo da ga premesti na drugu parohiju. Kada neko nešto zgreši cr­kvi, episkop nije smeo da za­tvara hram i proklinje, nego da pravdu traži na svetovnom sudu. Zahtevano je da se u svim eparhijama proglasi Svitak, tj. cenovnik svešteničkih usluga, koji je Sabor doneo.

CRKVENA lica nisu sme­la da poništavaju testamente ako su nezadovoljni ostavlje­nim. Sveštenici udovci su mogli posle smrti supruge još samo godinu dana uživati parohiju, a posle toga su mo­rali otići u manastir. Epi­skopi nisu smeli oko sebe da okupljaju rodbinu, sem majke i sestre. Na svake dve godine su mogli da menjaju svoj te­stament. Sabor je zabranio privatnu imovinu u manasti­rima i tražio da monasi sve što donesu daju u zajednicu. U donošenju ovakvih odluka presudnu ulogu su imali sve­tovni poslanici, posebno oni iz Budimske eparhije, čemu se može pripisati i to da su ne­ki njihovi zahtevi iz 1713. ov­de ponovo našli svoje mesto.

Nisu sve odluke koje je Sa­bor doneo poštovane, što je izazivalo probleme u nared­nom periodu. Pokušalo se, istina ne sa puno uspeha, po­stavljanje vladika u dogovoru sa Eparhijskom skupštinom. Arhiepiskop Mojsije je posle smrti budimskog episkopa Mihajla Miloševića (21. fe­bruar 1728) novog vladiku že­leo da postavi u dogovoru sa njom, ali su i on i Skupština tražili jedno od drugog da bu­du predložena tri kandidata, a da onda bude doneta konačna odluka. Petrović nije prista­jao na zahtev Eparhijske skup­štine, tako da na kraju nije bilo kandidature nego je svog protosinđela Vasilija Dimi­trijevića izabrao za budim­skog vladiku. Hirotonisao ga je januara 1729. i uputio u eparhiju u kojoj je Dimitrije­vić imao puno sukoba sa gra­đanstvom.

SA DRUGE strane, odluka u pogledu škole koju osniva arhiepiskop uvažena je i to­kom Petrovićeve uprave Ar­hiepiskopijom po prvi put je učinjen veliki napredak u organizovanju obrazovnog siste­ma kod Srba. Teška ekonomska situacija posle Velike seobe, u kojoj su mnogi Srbi izgubi­li sve što su imali, potom, česte smene na čelu crkve, ra­tovi i bune u kojima su Srbi bili angažovani na strani dvora, ostavili su malo prostora za bolju organizaciju škola, sve do Požarevačkog mira. Bilo je, ipak, pokuša­ja da se organizuju obrazovne institucije i patrijarh Arse­nije III se 1698. obratio caru Leopoldu I sa predlogom da na Sečujskom posedu dozvoli osnivanje Gimnazije. U novoj molbi patrijarh je (16. jula 1706) tražio dozvolu da otvo­ri nižu Gimnaziju, a da se Srbima dozvoli obrazovanje u katoličkim školama i uni­verzitetima bez pritiska da promene veroispovest. Njego­va molba je ostala bez odgovo­ra. Posle patrijarhove smrti Krušedolski sabor je uputio vladaru predlog da se iz pri­hoda Pakračkog vladičanstva uzme 2.000 forinti za osni­vanje niže Gimnazije u Osije­ku. Budimski poslanici su na istom Saboru tražila da se episkopi staraju o otvaranju škola, ali je inicijativa na obe strane prošla bez uspeha. Dok su patrijarh i Sabor že­leli otvaranje srednjih škola vladar je pokušao da popra­vi stanje u pogledu osnovnih. Kada su na početku XVIII veka organizovana nova vojnogra­ničarska naselja propisano je da u svakom od njih bude osta­vljeno mesto za osnovnu školu i sesija zemlje za izdržava­nje učitelja. Do popravljanja školstva na ovoj osnovi, ipak, moralo je da prođe još nekoliko decenija.

SREDNjE škole su postoja­le u većim ugarskim gradovi­ma, u kojima su živele srpske zanatlije i trgovci. Gimna­zije (gramatikalne škole) su bile isključivo u rukama katoličke crkve. Pored verske nastave u njima posebna je pa­žnja poklanjana učenju latinskog jezika preko kojeg se ko­municiralo sa institucijama i carem. Dobro savladavanje latinskog jezika bivšim uče­nicima služilo je u poslo­vima koje su mogli obavljati za crkvu, školu ili lokalnu vlast. Katoličke gimnazije su se sastojale od šest klasa, a kao udžbenici korišćena su dela klasičnih autora, čiji je stil podražavan. Često su za učenike ovih škola postojali posebni internati.

Po ugledu na ove škole mi­tropolit Mojsije Petrović je posle Požarevačkog mira želeo da osnuje srpske sred­nje škole. Za njih su mu bili potrebni dobro obrazovani nastavnici kojih u srpskoj sredini nije bilo. Petro­vić je naročito strahovao od katoličke propagande i obrazovanih jezuita čije je delovanje posle 1718. počelo u Srbiji. Kako je ovde bilo sela bez sveštenika, jezui­ti i misionari su videli šansu za širenje katoličke vere. Tvrdili su da u takvim naseljima stanovništvo ne može ostati bez hrišćan­ske utehe, pa su dolazili u sela da krštavaju, venčavaju i sahranjuju iako je to ranije radio najbliži pravoslavni duhovnik.

PROZELITIZAM je bio razlog da Mojsije Petrović učitelje ne traži među onima koji su razumeli ili govori­li srpski jezik, a bili kato­lici, nego među pravoslav­nim Rusima, koji su borbu protiv unije na prostoru da­našnje Ukrajine, vodili upra­vo kroz podizanje obrazovnog nivoa sveštenika. Zato se već 1718. a potom ponovo 1721. obratio caru Petru Velikom sa molbom da pomogne njego­ve napore za otvaranje jedne latinsko-slovenske škole u koju bi poslao učitelje i udž­benike. Car je 11. maja 1722. naredio Sinodu Ruske crkve da iz kijevskih škola izaberu dva učitelja za slovenski i la­tinski jezik i sa udžbenicima ih pošalju Mojsiju Petrovi­ću. Naknadno je dogovoreno da Rusija godišnje ove učitelje plaća 300 rubalja. Mitropo­litovom izaslaniku Vasiliju Maleskuu knjige su predate 1723, a 1724. određeni su uči­telji, sinodski prevodilac Maksim Terentijevič Suvo­rov i njegov brat Petar.

OBRAZOVANjE SVEŠTENSTVA

ARHIEPISKOP Mojsije Petrović je još pre dolaska učitelja iz Rusije (1724) uputio poslanicu sveštenicima sa zahtevom da gde god mogu otvore osnovne škole za decu i starije ljude. Samo sve­štenstvo je trebalo da se vežba u čitanju, pisanju i dogmatici, da napamet nauči Simvol vere, Sedam svetih tajni, Deset Božjih zapovesti i druge molitve, kako bi u tome mogli da poučavaju vernike. Materijalna oskudica je dugo bila osnovni problem pri osnivanju škola.

SUTRA: NESPORAZUMI BEČA I SRBA U TUMAČENjE PRIVILEGIJA

Preporučujemo

Feljton

0 6

FELjTON - AUSTRIJSKO–OSMANSKI RAT PRATILO STRADANjE SRBA: Srbi su pomagali ratne napore Beča, bilo kao njegovi vojnici, bilo kao ustanici

01. 10. 2023. u 18:00

Feljton

0 3

FELjTON - POKUŠAJI DA SRBI OSTANU BEZ DUHOVNOG POGLAVARA: Pećka patrijaršija se odvojila od onog dela koji je bio u Habzburškoj monarhiji

30. 09. 2023. u 18:00

Feljton

0 3

FELjTON - NOVI CAR JOZEF I OSPORAVA VLASNIŠTVO SRPSKE CRKVA:

29. 09. 2023. u 18:00

Feljton

0 2

FELjTON - KATOLIČKI PRELATI NASILNO UNIJATE SRBE: Car Leopold I štitio je Srbe samo kaod mu je bila potrebna njihova vojska

28. 09. 2023. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije