FELJTON - ČVRST SRPSKI OTPOR ZAHTEVIMA IZ BEČA: Poslanici iz Budima tražili su da se uvede red u odnose između vernika i sveštenika

POSLE skoro dve godine žalbi vladar je 5. marta 1729. izdao novu Deklaratoriju uz naređenje da se ne proglašava Sabor, nego da se kod arhiepiskopa Mojsija sastanu po jedan predstavnik svakog staleža iz Beogradske arhiepiskopije i tu je proglase.

ФЕЉТОН - ЧВРСТ СРПСКИ ОТПОР ЗАХТЕВИМА ИЗ БЕЧА: Посланици из Будима тражили су да се уведе ред у односе између верника и свештеника

Beogradsko-karlovački arhiepiskop Vikentije Jovanović, Foto Iz knjige „Istorija Karlovačke mitropolije“

Srbi su to odbili, a Mojsije Petrović je otputovao u Beč da traži dozvolu za Sabor, koji se sastao 1. juna 1730. u Beogradu u prisustvu carskog komesara feldmaršal-lojtnanta grofa Balina Marulija. Petrović se pobrinuo da u poslaničkim punomoćjima bude traženo povlačenje Deklaratorije iz 1729. i poštovanje Privilegija, što je potom postao stav i zaključak Sabora. O njemu je vladara trebalo da obavesti delegacija na čelu sa mitropolitom ali joj je polazak za prestonicu zbog Petrovićeve bolesti odgođen. Na kraju delegati na put nisu ni krenuli jer je arhiepiskop Mojsije umro 7. avgusta 1730. godine.

Petrovićeva smrt je aktuelizovala problem sjedinjenja dve arhiepiskopije dok su sukobi među episkopima ulivali nadu vladaru da neće biti teško obezbediti izbor dvojice prvojerarha. Procena je bila loša, jer koliko god da su episkopi bili nejedinstveni, ni oni, ni administrator, temišvarski vladika Nikolaj Dimitrijević, nisu pomišljali na podelu. Po objavljivanju carskog dekreta kojim se odobrava Sabor za izbor dva arhiepiskopa, jerarhija je odgovorila da će biti biran samo jedan jer je jedino to u skladu sa Privilegijama. Sabor je dobro pripremljen i srpske opštine koje su birale poslanike su dobile instrukciju od administratora i episkopa da u poslanička punomoćja (plenipotencije) napišu da poslanici dolaze na Saboru kako bi na njemu na stari način izabrali samo jednog crkvenog poglavara. Ujedno su ovlašćeni da ne pristaju na trojnu kandidaturu.

SABOR  je zasedao od 15. februara do 2. aprila 1731. u Sremskim Karlovcima. Komesar zapovednik Posavske vojne granice, general grof Johan Lokateli, u skladu sa argumentacijom dvora tražio je da se biraju dva arhiepiskopa, jer je Mojsije Petrović bio karlovački arhiepiskop, a administrator Beogradske mitropolije. Poslanici ovakvo objašnjenje nisu prihvatili jer bi to značilo da je pokojni arhiepiskop 1726. degradiran, što se nije desilo, pa su izneli svoje dokaze da je do 1726. Petrović bio beogradski arhiepiskop, a od 1726. beogradsko-karlovački. Grof Lokateli je nudio kompromis, da poslanici izaberu karlovačkog arhiepiskopa kojem bi Beogradska arhiepiskopija bila prepuštena na administriranje, ali je Sabor ovo odbio, bojeći se šta će biti sa crkvom u budućnosti. Suočen sa čvrstim srpskim otporom komesar je tražio dodatna uputstva iz Beča iz kojeg mu je poručeno da još jednom proba da obezbedi izbor dva arhiepiskopa, a ako to ne uspe, onda da dozvoli jednog, ali da Saboru jasno stavi do znanja da je to slučaj samo sada i da posle smrti arhiepiskopa moraju biti birana dvojica. Da u budućnosti ne bi bilo nedoumica ova naredba je upisana u saborski protokol. Pod tim uslovima je 2. aprila 1731. aklamacijom za beogradsko-karlovačkog arhiepiskopa izabran aradski vladika Vikentije Jovanović i već sutradan uveden u tron. Vladar mu je izdao potvrdnu diplomu za arhiepiskopa i mitropolita karlovačkog, beogradskog i novoosvojenih zemalja. Jovanović je testamentom ostavio amanet poslanicima da pri izboru njegovog naslednika bude biran jedan arhiepiskop ali do tog izbora nikad nije došlo jer je Habzburška monarhija Beogradskim mirom (1739) izgubila Srbiju, tako da je ostala da postoji samo Karlovačka arhiepiskopija.

VAŽNO pitanje na Saboru 1731. je bio Svitak preko kojeg su predstavnici provincijala, a pre svih oni poslanici koji su dolazili iz Budimske episkopije, želeli da uvedu red u odnose između vernika i sveštenika. Budimci su pripadali drugačijem svetu u odnosu na većinu drugih poslanika. Među njima je bilo dosta trgovaca i zanatlija koji su zbog prirode svog zanimanja putovali po Monarhiji i izvan nje i upoznavali drugačije običaje u odnosu na one koji su postojali u srpskom narodu. Zato je većina žalbi na odnose sa sveštenicima i episkopima poticala upravo od njih, a među žalbama je bila i ta da se sveštenici ne drže Svitka iz 1726, da sveštenici i episkopi pokušavaju da prigrabe imovinu čak i pored testamenta kojim im se nešto ostavlja, što građanstvo pokušava da spreči, zbog čega ga onda anatemišu a „...nismo radi na sebe kletvu nositi...“, zaključuju Budimci. Koliko je ovo bio problem videli su poslanici i kada je budimski vladika počeo na Saboru da proklinje poslanike iz svoje eparhije. Vikentije Jovanović je pokušavao da smiri strasti, ali uzalud. Temišvarski vladika Dimitrijević je iste godine tražio nova materijalna sredstva od vernika, na šta oni nisu pristajali. Uz to, Budimci su se žalili da sveštenici odbijaju danima da sahrane pokojnike dok im porodica ne plati koliko sami odrede. Ovaj zahtev je probudio sujetu njihovog episkopa pa su usledile nove anateme. Pod tim utiskom Sabor je 16. marta 1731. doneo novi Svitak, a episkopi su se obavezali da će ga proglasiti u svojim eparhijama.

VIKENTIJE  Jovanović je sa stupanjem na arhiepiskopski tron dobio u nasleđe brigu o Privilegijama i borbu koju je vodio njegov prethodnik. Sabor koji ga je izabrao odredio je i deputaciju koju je on predvodio u Beču, gde su obilazeći institucije i uticajne pojedince pokušavali da izdejstvuju povlačenje Deklaratorije iz 1729. U tome nisu bili uspešni i odgovor koji su dobijali je najčešće bio da vladar u novoosvojenim krajevima može donositi zakone i da nema nameru da odstupi od tog prava. Vikentiju Jovanoviću je saopšteno i da će imovina Mojsija Petrovića u skladu sa Deklaratorijom iz 1729. biti podeljena na tri dela - 1/3 će pripasti njemu kao novom arhiepiskopu, 1/3 crkvi, a 1/3 državi. Nisu izostali ni predlozi da se mitropolit zajedno sa episkopima pounijati.

Arhiepiskop i pored odbijanja nije bio obeshrabren, niti je prestao da se žali i traži povlačenje Deklaratorije, zbog čega je car 16. februara 1732. doneo Reskript i dozvolio Sabor na kojem je ovaj akt trebalo da bude pročitan. Komesar pukovnik Lorenc Kapuani trebalo je da spreči svaku raspravu o ovom aktu koji je zamenio Deklaratoriju, ali u tome nije uspeo i poslanici su posle žustre rasprave doneli očekivani zaključak. Pošto su razmatrali tačku po tačku Reskripta, on je odbačen i traženo je poštovanje Privilegija u čitavoj Habzburškoj monarhiji. Saborski zaključak je u Beč trebalo da odnese narodna delegacija, ali posle iskustva sa Sabora, vladar joj je zabranio dolazak. Bio je to presedan sa kojim se Srbi ranije nisu sretali. Tek polovinom 1733. car je promenio mišljenje i u januaru 1734. u Beču se obrela šestočlana delegacija. Na dvoru im je saopšteno da Privilegije nisu ukinute, ali da su nove okolnosti, četiri decenije posle njihovog objavljivanja, nametale preciziranje, posebno što sveštenici ugnjetavaju narod.

Zaključeno je da dvor ne ukida Privilegije, niti tumačenjem radi protiv ustrojstva pravoslavne crkve.

OČUVANjE JEDINSTVA

BUDIMSKI poslanici su, na Sabor koji  je zasedao od 15. februara do 2. aprila 1731. u Sremskim Karlovcima, tražili da se budući arhiepiskop zakune da neće odustati od jedinstva nego da će uvek raditi na njemu, zbog čega je u njihovom punomoćju napisano da se bira „arhiepiskop i mitropolit beogradski i ostalih predela“, odnosno da je ukidanje Karlovačke arhiepiskopije, čija bi teritorija bila pripojena Beogradskoj, prihvatljiva opcija zarad očuvanja jedinstva.

SUTRA: RAZDOR MEĐU EPIKOPIMA PRENOSIO SE I NA NAROD

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Komentari (0)

POKAZAO JE NEPOŠTOVANJE: Legenda Juventusa kritikovala Vlahovića (VIDEO)