ČOVEK KOJI JE OTKRIO ISTINU O KNEZU PAVLU: NJujork koji sam toliko volela odjednom je postao depresivna, neprijateljska sredina

U VREME kada smo se sreli Manuel je radio za „Grejs šiping“ u Limi, ali je imao velike političke ambicije.

PROTOKOL Nil Balfur i Jelisaveta venčali su se 23. 10. 1969. Foto Dokumentacija "Novosti"

Nisam imala pojma da je u trenutku kada je mene upoznao živeo u braku s Karmen Garsija Elmor, svojom prvom ženom, poreklom iz izuzetno ugledne i bogate porodice. Manuel i Karmen nisu mogli da imaju decu, a ona je najveći deo života provela u manastiru. Taj detalj, koji možda i nije toliko neobičan za konzervativni katolički svet Latinske Amerike, saznaću tek nakon Manuelove smrti početkom devedesetih godina.

Zanos iz Meksika je kratko trajao. Mog latinoameričkog škorpiona  jesam bila privukla, ali ne toliko da bi uništio svoju političku karijeru. Muškarci u politici nikada neće žrtvovati političku moć u zamenu za ljubav neke žene. Manuel mi je, pošto smo se vratili u Njujork, rekao da ne može sebi da priušti skandal, razvod i uništi svoju političku karijeru.

To je značilo samo jedno – kraj ove kratke, strasne ljubavne veze. Oboje smo plakali u tom trenutku. On me je savetovao da mi je bolje da ostavim Hauarda i da se odselim u London.

Njujork koji sam toliko volela odjednom je postao depresivna, neprijateljska sredina. Moj brak je propao. Propala je i moja ljubavna veza. Možda najstrasnija koju sam ikada imala u svojih 29 godina.Ostala sam sama sa dve male ćerke, bez podrške i porodice.

Nisam dugo razmišljala. Odlučila sam da poslušam Manuelov savet i odem u London...gde sam na jednoj zabavi upoznala Nila Balfura i njegovu sestru Dženet. Nil je bio beskrajno zabavan i tako mlad. Imao je samo dvadeset četiri godine kad smo se sreli. Počeli smo da se zabaljamo. Nije prošlo mnogo vremena i mi smo već razgovarali o venčanju. Odlučili smo da se venčamo sledeće, 1969. Znala sam da će moj otac biti oduševljen. Voleo je porodicu Balfur i s njom je imao dobre odnose. Nil je, takođe, veoma cenio mog oca. Od prvog trenutka su uspostavili prisan odnos i otvoreno i dugo razgovarali, pa je Nil uskoro od mog oca saznao mnogo o događajima vezanim za našu porodicu, o čemu sa mnom nikada nije želeo da razgovara.

Niko tada nije ni slutio da će upravo Nil biti taj koji će objaviti biografiju mog oca i otkriti šta se u stvari događalo uoči puča 27. marta 1941.

VENČALI smo se 23. oktobra 1969. u matičnom uredu u Čelsiju i odmah krenuli u Španiju, gde je Nil dobio posao u banci. Nije sve bilo baš onako kako su on i njegova porodica želeli. Kao tradicionalni katolici, želeli su da se venčamo u crkvi. Kako sam ja bila razvedena, tako nešto nije bilo moguće. Posetila sam kardinala Bazila Hjuma kako bih se požalila na svu tu zbrku koju je njegova crkva napravila oko našeg venčanja. On je bio dekan u Nilovoj školi u Amplfortu u Jorkširu. Divan čovek, koga je Nil veoma poštovao, svojevremeno je u Amplfortu otvorio specijalno odeljenje za pravoslavne monahe. Samo je uzdahnuo saslušavši sve moje primedbe i rekao da protokoli katoličke crkve imaju vrlo malo toga zajedničkog s verom.

Tako sam se i drugi put udala kod matičara. Danas kada razmišljam o svojim brakovima pomalo me zabavlja činjenica da se nikada nisam venčala u crkvi, a još više da nikada nisam obukla venčanicu.

Bila sam trudna kad smo stigli u Španiju. Provodila sam dane u malom stanu, dok je Nil radio u Madridu. Stalno mi je bilo muka. Burno sam reagovala na svaki miris, a posebno na miris ulja za kuvanje koje se koristi u španskoj kuhinji. Jedino što sam silno želela da jedem bile su pomorandže, te spanać i biftek. Od same pomisli na kafu ili vino vrtelo mi se u glavi. Inače, mogla sam da spavam po ceo dan.

Uskoro su iz Londona s Nilovom sestričinom Valeri stigle moje ćerke Katarina i Kristina, pa smo uoči Božića otputovali u Maroko. Divno smo proveli praznike obilazeći Tanger, Uarzazat i Erfud.

Uoči mog termina za porođaj, početkom juna 1970, vratili smo se u London. Iako su se u jednom trenutku, dok sam bila na konsultacijama kod svog lekara u Parizu, pojavile komplikacije s krvarenjem, moja beba je lepo preživela tu krizu. Porođaj je bio iznenađujuće lak, pogotovo kada se setim koliko sam se namučila dok sam rađala Katarinu i Kristinu u Njujorku.

NIKOLAS Augustus Roksburg Balfur rodio se u podne 6. juna 1970. godine. Izgledalo je da s njim počinje nova era. Iskreno sam verovala da će Nikolasovo rođenje promeniti mnogo toga iako sam intuitivno znala da sam još vrlo ranjiva, budući da sam i dalje bila pod uticajem sopstvenog demona. Shvatila sam to još tokom boravka u Madridu. Moja reakcija kada sam saznala da je Manuel u Španiji bila je u najmanju ruku tragikomična. Mislila sam da sam ga prebolela, a onda sam naletela na njega na ulici i paklena strast se ponovo pojavila. Bila sam trudna, debela i očajna. Brak s Nilom, koji je isprva izgledao kao mirna luka u koju sam konačno uplovila, uz činjenicu da očekujemo naše prvo dete, odjednom se pretvorio u tamnicu u kojoj sam zatočena.

U trenutku kad se Nikolas rodio, Nilova majka, koju smo svi zvali Bigles, bila je od izuzetne pomoći. Često je čuvala bebu, a njeno anđeosko prisustvo unosilo je mir u sve nas. Moje drage komšije Filipinci bili su oduševljeni Nikolasom. Znali su da ga začas operu iznad sudopere i promene mu pelenu. Pripremili su neka od svojih nacionalnih jela koja smo svi voleli. Bili smo kao neka mala vesela komuna.

Nil je onda dobio posao u Americi i svi zajedno smo se preselili u Njujork.

Nisam mogla da verujem da sam ponovo u gradu za koji me vezuju najrazličitije uspomene.

Uvek sam volela Njujork i njegovu energiju, a po prirodi sam takva da pamtim samo ono što je lepo. Živeli smo tih dana u kući Mjuriel Marfi, sestre Hauarda Oksenberga. Mjuriel je bila kustos muzeja „Metropolitan“ u Njujorku i na toj poziciji je znatno doprinela kreiranju identiteta „Metovih“ zbirki, s posebnim naglaskom na vajarstvo. Njen salon je tih sedamdesetih godina okupljao neke od najpoznatijih stvaralaca epohe, a ona lično je promovisala mnoge darovite mlade umetnike, među kojima su bili i Robert Raušenberg i Aleksandar Kalder. Kod nje sam upoznala Sola Stajnberga, Margaret Mid i druge intelektualce.

U to vreme sam se zbližila s modnom dizajnerkom Karolinom Ererom, koja je tek započinjala karijeru. Nije bilo ni najmanje sumnje da će biti uspešna. Imala je izuzetan talenat. I danas veoma volim da nosim odeću koju ona dizajnira.

ISKORISTILA sam boravak u Njujorku da se upišem na časove glume. Veoma me je privlačila filmska industrija. Nil je, međutim, planirao da se posle šest meseci vratimo u London i da započne karijeru u politici, pa je smatrao da je ideja o mom glumačkom angažmanu loša zamisao. Žena političara mora biti besprekorna, siva eminencija koja se tek diskretno nazire iza muževljevih leđa. Barem je tako u Engleskoj.

Bili su to trenuci u kojima smo definitivno počeli da se razilazimo. Patrijarhalne norme su kod mene uvek budile bunt.

U međuvremenu smo se iz Njujorka vratili u London. Nil je započeo svoju političku karijeru. Odlučio je da se kandiduje za parlament kampanjom u Čester-le-Stritu, u okrugu Daram u severoistočnoj Engleskoj. Nekadašnji rudarski kraj bio je pod ogromnim uticajem laburista, a on torijevac, kandidat Konzervativne stranke. To je bilo beskrajno zabavno!

Išla sam od vrata do vrata s propagandnim lecima, nagovarajući ljude da glasaju za Nila.

Takva je praksa u Engleskoj. Pravo je čudo koliko sam upoznala navodnih pristalica konzervativaca, koji bi me podozrivo gledali kako pokisla drhtim od hladnoće na njihovom pragu. Žene laburista, po pravilu radnika, bile su neuporedivo ljubaznije, uvodile me u svoje domove, pozivale na čaj i kolače. Stranački štabovi su bili u prikolicama, pa je Nilu jednog dana na pamet pala neverovatna ideja da iz lokalnog zoološkog vrta iznajmi kamilu. Projahao je gradom na leđima kamile, uz vatreni govor koji je držao pomoću bežičnog mikrofona. Ni ta egzibicija mu nije pomogla da pobedi i povrati sredstva uložena u kampanju, ali ga je barem laburista s kojim se nadmetao u zvaničnoj izjavi datoj po proglašenju rezultata glasanja ocenio kao dostojnog protivnika.

VENČANjE U SEVILjI

POČETKOM jula 1972. bila sam u Sevilji, na venčanju svog bratanca Aleksandra Karađorđevića, sina poslednjeg jugoslovenskog kralja Petra II. Bio je to značajan događaj. Kako Aleksandrova majka zbog zdravstvenih razloga nije prisustvovala venčanju, njega je do oltara otpratila moja majka Olga. Aleksandar se oženio Marijom da Glorijom od Bragance, koju smo svi zvali Gola. Ona je izvanredna žena čiji smisao za humor obožavam. Verovatno bi se slatko smejala kad bi znala kako sam toliko jurila na njeno venčanje da sam zaboravila da ponesem kofer sa cipelama, pa sam uz sve toalete nosila jedne jedine espadrile u kojima sam doputovala.

 SUTRA: SA RIČARDOM BARTONOM U ŽIVOTU I PRED KAMERAMA 

Preporučujemo

Feljton

0 0

PLES SA HARIZMATIČNIM PREDSEDNIKOM KENEDIJEM: Hauard je zahvaljujući braku sa mnom, osvojio poziciju u društvu kakvu nikada ranije nije imao

27. 01. 2025. u 18:00

Feljton

0 0

BEKSTVO U AMERIKU I U SVET PUN ČAROLIJA: Oduvek sam bežala od ideje o braku s nekim dosadnim princem, od protokola, ograničenja i očekivanja

26. 01. 2025. u 18:00

Feljton

0 0

DVA MESECA U RENESANSNOM PARKU PORODICE DEMIDOV: Demidovi su bili veliki kolekcionari, a njihove palate pravi umetnički muzeji

25. 01. 2025. u 18:00

Feljton

0 0

VEST O POGIBIJI SINA DOTUKLA KNEZA PAVLA: Iako sam obožavala mog oca, komunikacija s roditeljima mi je postala naporna

24. 01. 2025. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije