OBAVEŠTAJNA SAZNANJA DONOSE POSEBNE MOĆI: Cela priča o porodicama Buš, Alijev i inokosnom Putinu ima smisla u kontekstu tajnih službi

GODINAMA sam se pitao da li se u tim pričama o dugoj ruci službe, koje se ispredaju i dan-danas, radi o kolektivnoj paranoji i kafanskom mitu.

TAJNA MOĆ je Džordž Buš Stariji je napredovao u skladu sa procedurom, Foto "Vikipedija"

Onda sam na primeru svog kolektiva shvatio da je broj doušnika bio veliki i raspoređen na mestima gde nije bilo neprijatelja države ili režima. Moj Institut za savremenu istoriju se do devedesetih godina uglavnom bavio najpravovernijim mogućim temama: izdavanjem Titovih dela, narodnooslobodilačkom borbom, partijom, radničkim pokretom.

Bilo je iskakanja, kao kada je 1983. objavljen članak Vojislava Koštunice i Koste Čavoškog o političkom nasilju komunista na izborima 1945. godine. Ipak, sve do 1990. godine samo jedan naučnik u Institutu nikada nije postao član partije. Da li je moguće da je „služba“ angažovala doušnike i u takvoj, režimu sasvim odanoj ustanovi, koja nije buntovni Filozofski fakultet ili neka poluodmetnuta redakcija? Moj najbliži saradnik Bojan Dimitrijević našao je potvrdu na najneobičnijem mestu. Nažalost, to nije neki arhiv jer je u Srbiji manja dostupnost dokumenata tajne policije nego u skoro svim bivšim socijalističkim zemljama.

U razgovoru vezanom za istraživanje ratova devedesetih godina, jedan od najviših bivših funkcionera RDB (Resora državne bezbednosti) je iz glave, bez papira, zapitao Bojana šta rade trojica starijih saradnika iz Instituta.( Razgovor je vođen leta 2009. godine.)

Zanimljivost tog pitanja je što on nije pitao za njihove radove. Koje nije čitao. Malo ko je čitao njihove radove. Niko ih nije prepoznavao u javnosti. Njihovi tekstovi u štampi retko su dobacivali dalje od poslednjih stranica lista Komunist. Funkcioner RDB, drug Ledeni, mogao je da zna njihova imena samo iz izveštaja i informativnih razgovora. Da li je moguće da je „služba“, o čijoj se obaveštenosti i moći ispredaju legende, angažovala ljude i sredstva na tako beznačajnom zadatku? Jesmo li mi izuzetak ili i druge slične organizacije rasipaju vreme, ljude i novac na takve besmislice?

KOLIKO su službe zaista moćne? Mitu o svemoći službi doprineo je politički uspon nekih njihovih rukovodilaca. Tako je Džordž Buš Stariji, bivši direktor Agencije, postao predsednik SAD. I u nekim postsocijalističkim zemljama bivši tajni policajci ne samo da su postali predsednici država nego su osnovali političke dinastije, kao Hejdar (Gajdar) Alijev u Azerbejdžanu. Ljubitelji sovjetskog modela tajnih policija mogli bi da postave pitanje u čemu je razlika između dinastije Alijev i dinastije Buš? Zapravo, u svemu. Demokratija je stvar procedure i javnosti. Sve u karijeri porodice Buš bilo je u skladu s procedurom. Buš Stariji se uspinjao redovnim putem. Osam godina je bio potpredsednik Ronalda Regana. Buš Mlađi je dobio dva mandata na izborima.

Za razliku od njih Ilham, sin Hejdara Alijeva, je 20 godina predsednik. Na nekim izborima je osvajao i po sumnjivih 87 odsto glasova. Njegova žena Mehriban mu je potpredsednica. Borac protiv kapitalističkih agenata i propagatora, Hejdar Alijev je od cele države napravio porodični posed.

Pošto funkcioneri tajnih službi mogu sve, na ruskoj Vikipediji piše kako je Hejdar Alijev, između ostalog, i istoričar i arhitekta. Šta li bi Milorad Pavić rekao da zna kako smo podigli paralelni spomenik njemu, velikom piscu, i centralnoazijskom diktatoru? U najcentralnijem parku prestonice?

DRUGI pripadnik tajne policije koji je postao predsednik je Vladimir Vladimirovič Putin. Kod nas je decenijama sa oduševljenjem isticana njegova kagebeovska prošlost koja ga je, navodno, pripremila da čvrstom rukom upravlja najvećom zemljom sveta, da prstom plaši oligarhe, a iznad svega, da mu njegovo tajno, obaveštajno znanje daje posebnu moć.

Posle izbijanja ukrajinskog rata, koji je između ostalog i obaveštajna katastrofa, možemo postaviti sasvim suprotnu hipotezu. Nije li Putina njegov rad u KGB-u pripremio za to da veruje u nezvanične činjenice, da sprovodi tajne odluke o kojima nije bilo rasprave? Da precenjuje tajne, a neproverene podatke? To znači da su mu podatke o spremnosti Ukrajine za rat verovatno dostavljale vojne i civilne obaveštajne službe.

Kako je moguće da navodno za sve sposobna FSB i sve slične službe tako kobno potcene spremnost Ukrajinaca da brane svoju zemlju? Da li je život u KGB pripremio Putina da ne veruje izborima, medijima i ostalim javnim izvorima? Može li organizacija koja se bavi obmanama da padne u iskušenje da obmane i svog predsednika? Ionako je sve što radi obavijeno velom tajne. Konačno, jesu li ti ljudi spremni da protivreče gospodaru? Znamo da Vladimir Vladimirovič ne veruje da je Ukrajina prava država i da su Ukrajinci pravi narod. I sada je neko trebalo da skupi hrabrost i da kaže vođi da će se ta veštačka država i veštački narod braniti kao pravi.

Cela priča o porodicama Buš, Alijev i inokosnom Putinu ima smisla u kontekstu tajnih službi. Šef svemoćne CIA ne može da privatizuje svoje špijunske i političke poslove.

On ostaje državni službenik, a ne postaje kvazisultan ili car. Ne može se reći da je porodica Buš privatizovala državu, što su Alijevi doslovno uradili.

ZAŠTO su ljudi toliko spremni da poveruju u tajnu moć službi nad svetom. Savremena masovna kultura je izgradila čitav žanr Spyteinment. Od početka 21. veka do 2013. godine broj televizijskih serija sa špijunskom tematikom šest puta je porastao. Čak su i sami donosioci odluka toliko zadivljeni tim serijama i filmovima da su skloni da sarađuju s filmadžijama do krajnjih granica. Oskarovka Katrin Bigelou je za svoj film o hvatanju Bin Ladena „00:30 – tajna operacija“ imala bolji pristup detaljima te operacije od većine obaveštajaca ili članova Kongresa. Dok centrala CIA, prema rečima Ejmi Zegart, vodeće stručnjakinje na tu temu, izgleda kao ofucana zgrada pošte iz sedamdesetih godina, NCTC  (Nacionalni centar za kontraterorizam) izgleda kao iz holivudskih filmova. Što i jeste jer su vladini službenici koji su ga izgradili posle 11. septembra zaista bili u Holivudu da bi im Diznijevi stručnjaci pomogli da dizajniraju taj centar.

Verovanje u svemoć tajnih službi važan je deo teorija zavere. Karl Poper je prvi pisao o teorijama zavere. On je pisao o tome kako konspirativna teorija društva nudi pogrešno verovanje da sve što se dešava u društvu predstavlja neposredni rezultat projekta nekih moćnih pojedinaca i grupa: „U svojim suvremenim oblicima ona je, isto kao i suvremeni historicizam i određeno suvremeno stanovište o ‘prirodnim zakonima’, tipičan primjer sekularizacije religioznog sujevjerja. Vjera u homerske bogove, čija konspiracija objašnjava historiju trojanskog rata, iščezla je. Bogovi su napušteni. Međutim, njihovo mjesto je popunjeno moćnim ljudima ili grupama – kobnim grupama čija je poročnost odgovorna za sva zla zbog kojih patimo – takvim kao što su učeni Starci Ciona, monopolisti, kapitalisti ili imperijalisti. Ne želim kazati da konspiracija nema.

Naprotiv, one su tipičan društveni fenomen. One, na primjer, postaju važne kad god ljudi koji vjeruju u konspirativnu teoriju steknu vlast. Najpogodniji da prihvate konspirativnu teoriju i budu umiješani u kontrakonspiraciju protiv nepostojećih konspiratora jesu oni koji iskreno vjeruju da znaju kako napraviti raj na zemlji. Jer, jedino objašnjenje njihovog neuspjeha u stvaranju svog raja jeste zla namjera Đavola, čiji je jedini interes pakao. Moramo priznati da konspiracije postoje. Međutim, upečatljiva činjenica koja, uprkos tome, pobija konspirativnu teoriju jeste u tome da je mali broj ovih konspiracija krajnje uspješan. Konspiratori rijetko dovršavaju svoju konspiraciju.“

UTICAJ FILMOVA

FILMOVI su začarali državne funkcionere, pa nije čudo što su špijunski trileri postali glavni način na koji Amerikanci razumeju obaveštajne agencije. Što ponekad ima i loše posledice. Neka istraživanja su 2004. godine pokazala da oni koji su redovno gledali seriju 24 časa, u kojoj je mučenje terorista često prikazivano pozitivno, čak i studenti prestižnog UCLA univerziteta češće odobravaju mučenje od ostalih. Vojna pravnica iz Gvantanama je izjavila kako je Džek Bauer, junak pomenute serije, bio izvor nadahnuća za ljude u Gvantanamu kada je reč o tehnikama ispitivanja. Jedan od sudija Vrhovnog suda Antonin Skalia rekao je kako je Džek Bauer mučenjem spasao Los Anđeles.

 SUTRA: ČESTE POGREŠNE PROCENE OBAVEŠTAJNIH SLUŽBI 

Preporučujemo

Feljton

0 4

ZAPADNA SRBIJA NAJVEĆA OSLOBOĐENA TERITORIJA: Hajnrih Himler još 1942. u Mihailoviću prepoznao najvećeg balkanskog neprijatelja sila Osovine

13. 03. 2025. u 18:00

Feljton

0 3

SRBIJA U TREĆEM RAJHU BEZ STATUSA DRŽAVE: Albreht fon Klajstenburg, potomak pruskih aristokrata postaje Ljubo Babić i dvostruki izdajnik

12. 03. 2025. u 18:00

Feljton

0 3

GAJENjE STRAHOPOŠTOVANjA PREMA TAJNIM SLUŽBAMA: Dušan Popov je odigrao veliku ulogu u zamršenim špijunskim igrama Drugog svetskog rata

16. 03. 2025. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije