FABRIKOVANA PODVALA SA USTAŠKIM ATENTATOM: Navodno su ustaše obećavale veliku nagradu svakome ko uspešno izvrši atentat na Rankovića

JULA 1969. bio sam sa svojom porodicom na odmoru u Dubrovniku.

OPUŠTANjE Slavka i Aleksnadr Ranković na Stradunu u Dubrovniku, Foto Arhiv porodice Ranković

Kao i obično, odlazio sam u grad i bližu okolinu izvan mesta odmora veoma retko, ali uvek i isključivo sa porodicom. U toku ove tri i po godine (od Brionskog plenuma) nisam imao ni jedan neprijatan susret sa građanima. Naprotiv, oni su bili vrlo predusretljivi i pažljivi prema meni. Slobodnije me susreću i pozdravljaju nego ranije kad sam bio na funkcijama.

Cenio sam ovu pažnju ljudi iz raznih društvenih slojeva utoliko više što je ona dolazila baš u vreme kad sam najviše klevetan preko štampe i drugih informativnih sredstava. Može se slobodno reći da je bilo na pretek raznih izmišljotina, sitnih ljudskih pakosti, malih i velikih podvala koje su intenzivno fabrikovane u izvesnim krugovima rukovodstva. Ta nova i u nas do tada ipak nepoznata mašinerija puštena je u pogon onog momenta kada je Tito „svečano presekao vrpcu“ i objavio postojanje nečega što nikad nije postojalo – ozvučenja i prisluškivanja.

Takav snažan pritisak nije bilo lako izdržati. Titovi planeri su činili sve da me moralno kompromituju i dotuku. I tako su učinili prvu grešku, jer su izabrali tačku obračunavanja sa mnom gde sam verovatno najjači. Sada bih prešao na ono što ovde želim da zabeležim. Ubrzo posle mog dolaska u Dubrovnik na odmor došao je kod mene na razgovor načelnik Službe bezbednosti dubrovačke opštine. Izvinjavajući se što me uznemirava, izneo je razlog svoje posete. Počeo je time kako je dobio nalog da me obavesti da ustaše u inostranstvu pripremaju atentat na mene. „Prema informacijama iz pouzdanih izvora“, rekao je načelnik, „cilj ove ustaške akcije je da se poremeti bratstvo i jedinstvo između Srba i Hrvata“. Posle ovih nekoliko reči dao mi je broj telefona njihove službe i zamolio da ih „obavestim ako nešto primetim“.

Primio sam informaciju, kao nešto o čemu svakako treba razmisliti. Pošto je razgovor završen samo nuđenjem telefonskog broja, počeo sam da razmišljam o motivima kojima su se rukovodili oni koji su odlučili da me obaveste o ovoj neposrednoj opasnosti po moj život. Ustaška pretnja mom životu i nuđenje telefonskog broja teško da se mogu tumačiti dobrim namerama i jedne i druge strane.

Ostavljajući po strani ovakva nagađanja, rekao sam mom sagovorniku:

– U redu, ja ću vas obavestiti telefonski kada me ubiju ustaše.

Nastala je mala nelagodnost koja je bila neprijatna čak i meni.

POŽURIO sam da otklonim svaku zategnutost navodeći razgovor na druge stvari. Najzad sam rekao da zbog takvih pretnji ipak neću otići iz Dubrovnika, niti ću se ograničiti na kupanje samo u kadi. Ovo mogu da kažem i zbog toga što sam već odavno svestan svoje lične situacije. Kao potpuno obespravljeni građanin u svojoj zemlji, ja sam samim tim izložen osveti svakog šljama. Nije nepoznato da sam u odbrani slobode i nezavisnosti Jugoslavije napravio dosta „lepih računa“ kod ustaša i četnika, kako kod ovih u zemlji tako i kod onih u inostranstvu. Ako žele sada da naplaćuju dugove, put im je široko otvoren do mene; čak je i ove (1969) godine u zagrebačkoj štampi javno objavljeno da sam ja kriv što je ogroman broj Hrvata nestao sa lica zemlje, odnosno oteran u smrt. Da bi ova optužba bila upečatljivija a haranga protiv mene veća, izmišljen je broj od milion i trista hiljada registrovanih Hrvata u Ministarstvu, odnosno u Saveznom i Republičkom SUP-u koje je takođe trebalo da snađe ista sudbina! Ta fantastična priča u obliku izmišljene pogromaške akcije pripisana je meni. Sama po sebi, priča je toliko jasna da bi svako objašnjenje bilo suvišno. Kad bi se u vezi sa registracijom makar i jednom reči reklo da se ona odnosi na neprijateljske elemente, onda bi ostalo više nego sporan i sam navedeni broj.

Moj sagovornik nije komentarisao ove moje napomene. Govorio je samo o „pojačanoj aktivnosti ustaša“, te o „otežanoj borbi protiv njih, u uslovima liberalizacije pasoške službe i nedovoljnog broja službenika“. Na tome smo se i rastali. On nije ništa određeno predložio, a ja opet, kao i obično, nisam ništa ni tražio. Tog leta u Dubrovniku sam proveo puna dva meseca ne menjajući način života i kretanja.
Novu 1970. dočekao sam u Beogradu.

APRILA 1970. najavio je svoj dolazak kod mene u stan načelnik bezbednosti opštine Savski venac Radivoje Lazić. Pristao sam da dođe. Bio sam skoro uveren da se radi o istoj stvari kao i prošlog leta u Dubrovniku. Nisam se prevario. Čim smo seli, otvorio je svoju tašnu i izvadio neke papire koje je položio na sto. Pozivajući se na prošlogodišnji razgovor koji je njegov kolega obavio sa mnom u Dubrovniku, dao mi je neke ustaške novine da pročitam šta piše o meni. Nisam čitao ceo članak, jer sam odmah naišao na pasus iz kojeg se vidi da sam ucenjen na 50.000 dolara. Ustaški pokret obećava ovu nagradu svakome ko uspešno izvrši atentat na Aleksandra Rankovića, bivšeg potpredsednika Republike Jugoslavije. Ostale gadosti u ovom članku nisu me interesovale, pa ih nisam ni čitao.

Uzdržavajući se od smeha koji je iz mene izbijao nekako spontano, upitao sam svog posetioca ima li nešto da mi kaže u vezi sa ovom ustaškom akcijom. Smejući se i sam, ali pomalo kiselkasto, odgovorio je potvrdno.

– Da – rekao je – veoma ozbiljno gledamo na ovu ustašku pretnju. Iz tih razloga dolazim po nalogu da Vas upozorim i predam broj našeg telefona kako biste mogli da nas obavestite ako nešto primetite.

Dakle, moji vrli dušebrižnici koji izdaju naloge za ovo uznemiravanje, ni posle skoro godinu dana od „ozbiljnog shvatanja“ ovog ustaškog poduhvata, nisu ni pedalj odmakli od dubrovačkog kalupa tobožnje koristi od golih upozorenja, a još manje od nuđenja svog telefonskog broja.

– Atentatori će se – rekoh – sami potruditi da vas obaveste o mestu izvršenog zločina. Ja zaista nemam nikakvih mogućnosti da utvrdim kada me prate ustaše a kada me prate KOS, Republička ili Savezna služba bezbednosti.

NA OVU primedbu moj posetilac užurbano je rekao:

– Služba opštine Savski venac nema s tim nikakve veze.

– Da – rekoh mu – vi nemate, ali zato drugi imaju i te kakve veze. Mene ne interesuje po čijem nalogu me obaveštavate o svemu ovome, niti po čijem se nalogu vrši neprekidna kontrola mog kretanja izvan kuće u kojoj stanujem. Interesuje me samo otkud, čemu i zašto sve ovo licemerje kad je sve ionako jasno. Ali, o tome neka razmišljaju drugi.

– U toku ove tri i po godine od Brionskog plenuma do danas – nastavio sam – policija uporno juri za mnom, bilo kolima ili peške. Ako pođem u grad oni su iza mene, ako svratim u kafanu, oni se „tamo nađu“. Pitam se zašto to čine kad uz pomoć drugih tehničkih sredstava znaju da još nikad nisam krenuo iz svog stana bez svoje porodice. Kad pođem u Dubrovnik na odmor ili u Sloveniju kod rođaka, ili u svoje rodno mesto, za mojim petama su redovno dvoja kola u poteri. Sve vreme mog boravka u tim ili drugim mestima oni su stacionirani tamo i zajedno sa lokalnim organima kontrolišu moje kretanje...

Kad sam sve to izneo, moj sagovornik je opet ponovio da njihova opštinska služba s tim nema nikakve veze. Tu je bio i kraj našeg razgovora, koji nije mnogo patio od sadržajnosti, naročito što se druge strane tiče.

Na rastanku sam im obećao da ću njihov telefonski broj nositi u brošu kao amajliju koja će me čuvati i sačuvati od svakog zla, aveti i ovozemaljskih pakosti.

KONTROLA PORODICE

U  RAZGOVORU sa načelnikom  bezbednosti opštine Savski venac Radivojem Lazićem sam rekao: „Koliko se daleko ide u toj bezobzirnosti vidi se najbolje po tome što se ovde, usred Beograda, kontroliše i svaki član moje porodice. Organi bezbednosti ih prate i kolima i peške, a onda upadaju u stanove i ustanove, te proveravaju kod koga i zašto dolaze. Nije ostala pošteđena ni porodica verenice mog sina, ni zubna ordinacija u koju odlazi moja supruga.“

  SUTRA: KARDELj U MOSKVI RADI TITU IZA LEĐA  

Preporučujemo

Feljton

0 2

VLAST U ARMIJI DRŽALA SU TROJICA GENERALA: Ranković je dve godine pratio akciju oko povratka Crnjanskog koju je vodilo rukovodstvo Srbije

27. 05. 2025. u 18:00

Feljton

0 6

POTERA ZA ZAKOPNIM DRAŽINIM ZLATOM: U toku turneje po Africi, sa "Galebom", samo je Dobrica Ćosić ostao izvan sukoba i domašaja intriga

26. 05. 2025. u 18:00

Feljton

0 3

POTURANjE KARDELjEVOG RANjAVANjA RANOVIĆU: Tipičan proizvod brionskih kuhinja jeste i intriga o Lekinom fizičkom napadu na Kardelja

25. 05. 2025. u 18:00

Feljton

0 8

TITOVA VILA U ZAGREBU I DEVIZE SA GOLOG OTOKA: Mika Špiljak mi je lično kazao da će izgradnja Titove vile koštati oko pet milijardi dinara

24. 05. 2025. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije