NATEGNUT RAZGOVOR SA DRAŽOM MIHAILOVIĆEM: U toku pregovora na Ravnoj Gori četnici su sproveli grupu od dvanaest zarobljenih partizana

TITO mi je ispričao sve o njegovom prvom susretu sa Dražom Mihailovićem.

SARADNjA Draža Mihailović i Dragiša Vasić na Ravnoj Gori, Foto Vikipedija

Nije verovao u Dražina obećanja o zajedničkoj komandi i zajedničkom aktivnom otporu protiv Nemaca, pa je posle desetak dana rešeno da i ja pođem na Ravnu goru radi konačnog dogovora o tome dokle su četnici spremni da idu u saradnju s nama. Sa mnom je krenuo i Miloš Minić, koga su četnici već upoznali prilikom prvog Titovog susreta sa Dražom.

Četnici su bili obavešteni da će doći jedan član Vrhovnog štaba. Sačekali su nas i uveli u šumsku baraku, do pola zidanu kamenom. Tu se pozdravimo i sednemo. Zatekli smo Dražu s načelnikom štaba (p.pukovnikom Dragoslavom) Pavlovićem, nekim oficirima i Dragišom Vasićem. Draža mi se obraća i kaže:

– Da vas pitam za ime nema smisla, jer sigurno pravo ime neću dobiti.

– Pa, jeste – kažem – mi smo sada u ratu.

– Ali, da li mogu da vas pitam – veli Draža – šta ste po zanimanju.

Ja mu odgovorim da se zovem Jovan Stanković, po zanimanju železnički činovnik. Imao sam, u stvari, ovu legitimaciju, ali i jednu drugu u kojoj je pisalo da sam četovođa od Drinjače.

Draža predloži da popijemo nešto.

– Čuo sam – nastavi – da ste vi partizani naredili da niko ništa ne pije.

– Pa, jesmo – velim – ali ja sa vama kao domaćinom mogu da pijem sve u vašoj kući.

– Zašto nas, zaboga – reče Draža – vi zovete gibaničarima. Volim ja gibanicu – produži – i zato ću da vam predložim da je poručim za ručak.

– Kako da ne – odgovorio sam – to je najlepše srpsko jelo.

Posle tog nategnutog uvoda prešli smo na razgovor. Mi smo došli na Ravnu goru i obavestili da je Vrhovni štab odobrio sve Titove predloge (Draži Mihailoviću) o saradnji. Govorili smo o štetnosti iscrljivanja naših snaga u međusobnim čarkama i borbama. Isticali smo činjenicu da okupatori zapravo i žele da u Srbiji i drugim krajevima Jugoslavije dođe do građanskog rata. Takav jedan bratoubilački rat bio bi samo tragedija za naše narode, koji neće biti zahvalni onome ko nasedne na takve provokacije fašističkih okupatora. Ukazivali smo kako sve naše političke opservacije i ocene pokazuju da srpski i drugi narodi nisu za čekanje nikakvih boljih prilika ili nekog zamišljenog odsudnog momenta.

U DRAŽINOM izlaganju bilo je svega i svašta samo nije bilo onoga zbog čega smo se sastali na razgovore. Počeo je priču kako partizani potiskuju njihove četničke jedinice, zarobljavaju njihove ljude, raspisuju poternice za pojedincima, vode propagandu, i kompromituju njihov pokret u narodu itd.

Sve ostalo što je Draža rekao svodilo se na obećanja o saradnji. Bezuspešno pokušavamo da ubacimo u razgovor osnovna pitanja. On se stalno vrti oko sukoba na terenu, iz čega jasno izlazi koliko mu oni smetaju. Jer, on bi hteo blaženi mir, a u tom miru da igra ulogu nečije rezerve i obezbedi svoje pašovanje u Srbiji.

Napominjem da ovi naši kontakti upravo treba da stvore uslove u kojima neće biti mesta za sukobe i nesporazume na terenu. Naš program se svodi na nacionalno i socijalno oslobođenje naroda i zemlje. A to se može postići samo aktivnom borbom protiv aktivnog neprijatelja. Što se tiče partizanskih odreda, oni iz čista mira ne napadaju ni četničke vojne jedinice, ni četničke pristalice. Druga je stvar kad dođe do borbe između naših odreda i okupatorskih snaga. Svako ko se suprotstavi nama u momentu borbe biće tretiran kao protivnik.

Ovo je suština mojeg i Minićevog izlaganja u tim razgovorima, ali ne treba misliti da se sve to moglo kontinuirano izložiti u razgovoru sa ovakvim ljudima. Mi smo nastojali da proverimo šta oni usvajaju od Titovih predloga i koliko su uopšte voljni da uđu u borbu protiv okupatora.

Na kraju, Draža je opet izrazio lepa obećanja o saradnji i zajedničkim borbama. Da bi nam pokazao kako je dobro obavešten o kretanju neprijatelja, izneo je celo brdo mapa, vojnih sekcija i drugih rekvizita. Izmenjali smo podatke o jačini neprijatelja na pojedinim sektorima, iznoseći mišljenje gde bi trebalo zajedno, a gde odvojeno udariti po okupatorskim snagama. A kad smo došli na to pitanje jedino smo mi bili u stanju da kažemo koja su mesta oslobođena i koje teritorije držimo.

Potom čekamo ručak i nevezano razgovaramo ko s kim stigne. Mene je mnogo interesovao Dragiša Vasić, književnik i akademik iz Beograda. Čitao sam neke njegove članke i romane za vreme izdržavanja šestogodišnje robije.

U JEDNOM momentu bacio sam pogled kroz prozor prema nekom omanjem potoku. Zapazio sam grupu od dvanaest različito obuvenih i odevenih ljudi koji, opkoljeni četnicima, kreću prema našoj baraci. U tom trenutku pritrča jedan mlađi oficir i celu grupu užurbano skrenu u šumu. No, to je bilo kasno, jer i ja sam već došao do zaključka da su to zarobljeni partizani. U početku me je totalno zbunilo što je na čelu te male kolone bila Beška, studentkinja iz Beograda. Nju sam odmah prepoznao i setio se njenog isključenja iz Partije zbog aktivnosti po liniji trockizma. Pa dobro, mislio sam, zar je moguće da ova devojka sada stupa u četničke redove? Tako nešto nisam mislio o njoj ni onda kada je isključivana iz Partije, jer je ona zaista bila po ubeđenju komunista. U tom svom razmišljanju prepoznao sam sina jednog našeg poznatog seljaka – komuniste. On i još nekoliko njih imaju petokrake zvezde na kapama. Znak da je vodnik u odredu.

Okrenem se tada Draži i kažem: „Vidite, dok mi ovde razgovaramo o saradnji, Vama dovode zarobljene partizane“.

Pita me na šta to mislim, o čemu se radi i počinje nervozno da gleda oko sebe, a ja mu kažem: „Evo na šta mislim“ – i pokažem šumarak u koji je skrenuta grupa zarobljenih partizana. Kad je jedan njegov oficir potvrdio moje zapažanje, tražio sam da se ta grupa oslobodi i da pođe sa mnom i sa Minićem.

Mi ćemo brzo da izvidimo o čemu se radi – veli Draža.

– Treba da nam verujete, pa i mi smo neka komanda.

Ja kažem da tu i nema šta da se vidi, to su naši ljudi. Ako budu uradili nešto što ne treba, onda ćemo mi preduzeti potrebne mere. Posle mnogo natezanja izveli su naše ljude iz šume i povukli stražare (oko njih).

Izašao sam napolje i prišao Beški. Ona me pogleda pomalo zbunjeno i reče:

– Sad mi je jasno, to si nas ti oslobodio.

Inače, nju su uhvatili četnici na putu iz Beograda do odreda, pa je priključili ovoj grupi zarobljenih partizana. Ubrzo je Beška poginula, ali kao član Partije.

Posle obilatog ručka i majstorski napravljene gibanice Minić i ja zajedno s grupom partizana napuštamo Ravnu goru. Ovi naši ljudi su takođe ručali, ali im oružje nije vraćeno. Neki nam rekoše da ga imamo više nego što ga oni imaju.

POZDRAVLjAMO se redom s prisutnima, a Draža Mihailović isporučuje pozdrave Titu i ponovo obećava saradnju.

– Verujte, gospodine Stankoviću – kaže Draža – ovde ni ja ne mogu sve što bih hteo.
Dragiša Vasić me ispraća do konja i usput me drži pod ruku. Pri rastanku mi kaže:

– Recite Titu da ću ja u ovoj komandi sedeti dotle dok vidim da postoji volja za saradnjom i zajedničkom komandom.

– Inicijativom za ove razgovore – reče Vasić – vi ste mnogo učinili i to vam neće zaboraviti ovaj napaćeni narod.

Zahvalio sam na pozdravu Titu i ovim njegovim rečima.

Ove su reči bile zaista poštene. Vasić je bio s njima, ali kod njega (je) došlo do nekog unutarnjeg previranja. Možda se varam. Jer je njegova aktivnost u prošlosti na velikosrpskoj liniji bila veoma poznata. Čudan je njegov kraj. Na kraju rata krenuo je prema granici s četničkim crnogorskim odredom Pavla Đurišića. Crnogorski političar Sekula Drljević, koji je rat proveo u Zagrebu, dao je obećanje da će ih ustaše propustiti kroz Hrvatsku. Međutim, kad su se probili u Slavoniju, bežeći ispred naših jedinica, ustaše su izvršile (njihov) pokolj u jednoj kasarni. Niko nije preživeo.

ENIGMA ZVANA DRAGIŠA VASIĆ

SUPRUGA Dragiše Vasića bila je  je Ruskinja i ceo rat je provela u Beogradu s njihovom ćerkom. Nedugo posle rata je došla kod mene tražeći neku vrstu tehničke pomoći oko školovanja ćerke. Naišla je na neke smetnje. Tada mi je ova žena rekla da je, prema svemu što ona zna iz prošlosti, neobjašnjivo kako je Vasić mogao otići i ostati u takvom pokretu. Konkretno nije htela ništa da kaže o svojim sumnjama.

 SUTRA: TAJNA METALNOG SANDUKA PUKOVNIKA MIHAILOVIĆA 

Preporučujemo

Feljton

0 1

KARDELj U MOSKVI RADI TITU IZA LEĐA: Ljudi nedostižnih ambicija obično teže da budu u centru pažnje, da se ceo svet oko njih vrti

29. 05. 2025. u 18:00

Feljton

0 7

FABRIKOVANA PODVALA SA USTAŠKIM ATENTATOM: Navodno su ustaše obećavale veliku nagradu svakome ko uspešno izvrši atentat na Rankovića

28. 05. 2025. u 18:00

Feljton

0 24

AKCIJA PRIKUPLjANjA ORUŽJA: Na Kosmetu pronađeno u dobro očuvanom i ispravnom stanju oko 26.000 komada raznih vrsta oružja

31. 05. 2025. u 18:00

Feljton

0 1

NEOSNOVANE PRIČE O „NASLEDSTVU“ TITA: Kako su se monarhističke ideje o nasledstvu prestola naselile u glave komunista

30. 05. 2025. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije