POKRETNA BANKA VRHOVNOG ŠTABA NESTAJE ISPOD BUKVE: Lola i Mitar Bakić su štampariju i novac su zakopali negde u reonu Dobroselice i Draglice

PRILIKOM napuštanja Užica (29. novembra 1941) evakuisano je i nešto preostalog novca iz banke.

USTANAK Leka Ranković sa grupom partizana 1941. godine, Foto Arhiv porodice Ranković)

Novac je bio iskovan isključivo u srebru i spakovan u poteškim drvenim sanducima.

Kamion je bio preopterećen, a kretanje glavnim putem postalo je sve nesigurnije. Svakog časa je mogla od Užica da izbije nemačka motorizacija, jer je imala skoro potpuno slobodan put. Zato su Lola i Mitar Bakić ocenili da je rizično svako dalje kretanje sa štamparijom, novcem i drugim materijalima, pa su odlučili da sve to zakopaju negde u reonu Dobroselice i Draglice. Obavili su taj posao savesno i uz mnogo truda da sakriju sve tragove. Stari ilegalci su prizvali u pomoć sva pravila konspiracije. Ali, ne leži vraže, taj njihov mukotrpan posao pratilo je neko nevidljivo oko ispod obližnje bukve.

Čije oko – ako ne seljačko!

Seljak je uvek na nogama kada neka vojska odstupa. Ne sedi kod kuće skrštenih ruku i zatvorenih očiju. On skriva svoju porodicu i najvredniju pokretnu imovinu ispred prvog naleta svake vojske. Nikad ne zna kakav će ga belaj snaći, a kad sve protutnji i stane, onda će već videti šta mu se piše, pa će se prema tome ravnati. Iskustvo je veliko i ono se kroz priče o ratovima prenosi s kolena na koleno. Seljak zna da iza svake vojske u povlačenju, bila mu ona simpatična ili ne, ostaje nešto što bi njemu moglo koristiti.

Tada hoda s četvoro otvorenih očiju i sa strane sve osmatra, prati i čeka. Važno je biti prvi kod plena. U prilog mu ide i to što poznaje sve staze i bogaze, kako u šumi tako i izvan nje. A i strah je manji!

U TOKU našeg rada na prihvatanju i reorganizaciji partizanskih jedinica iz Srbije, u Radoinju, jednog dana stiže vest o velikom prometu „srebrenjaka“ u reonu Dobroselice, Draglice i još nekih sela. Kupovina, prodaja i preprodaja raznih stvari plaćane su isključivo novcem u srebru. Meni i Loli je bilo odmah jasno odakle potiče taj novac.

Naši ljudi iz tih sela nisu mogli da ukažu na određene tragove, ali su znali neke seljake koji imaju baš takvog novca. Bila je ovo prva pljačka u NOB s kojom smo se suočili i s kojom smo morali da se pozabavimo. Svi smo bili besni na te nepoznate seljake, ali je naš Mika Benevenisti, čovek od trgovine i novca, bio ljut kao ris. On je već imao plan o korisnoj upotrebi tog novca na terenima kroz koje se budemo kretali.

– Znate li vi, druže Marko – govorio je Mika – kako bih tek ja mogao da obrćem te novce. Ja njemu tras novac, a on meni tras robu, čak i onu koju je sakrio od svake vojske. Seljak više voli i manje novca u džepu nego te vaše cedulje, koje nikad neće unovčiti.

– A onda – nastavlja Mika – para obično ide na paru u poštenoj trgovini, jer ljudima treba so, treba im neka krpa, konac i slično, a mi i tako ispraznimo poneki dućan kad naiđemo na saradnike okupatora.
Bez obzira na ovo Mikino dočaravanje moći novca, uputili smo na pomenute terene jednu četu s instrukcijama kako da povrati novac i utvrdi kako su i koji seljaci došli do našeg skrovišta.

Četa je radila odlično, delovala je političkim ubeđivanjem i pritiskom sve dok nije probila zid kojim su seljaci ogradili ovu svoju tajnu. A onda je klupko počelo da se odmotava. U pitanju je bilo samo nekoliko seljaka koji su se upleli u ovaj poduhvat. Kad im je obećano da se nikome ništa neće dogoditi, tek tada su pristali na rasplet celog slučaja.

Sve u svemu, četa je uspela da povrati četiri sanduka novca u srebru. Za jednim manjim delom tog novca koji su seljaci već iskrčmili nije se tragalo. To bi nas svakako daleko odvelo s obzirom na mnogo važnije zadatke. Zbog toga je četi naređeno da krene na druge zadatke, a novac da pošalje u Radoinju. Mi smo se obradovali dobro sprovedenoj akciji, a naš Mika se radovao i novcu kojim namerava da otpočne trgovinu. Ali, u tim svojim zamislima on je izgubio iz vida samo jednu sitnicu. Naime, nije računao s činjenicom da je u Bosni i Hercegovini vladajuća moneta – ustaška kuna.

Da, ali razlika je samo u tome što se ta bezvredna hartija ne može meriti s predratnim novcem koji ima srebrnu podlogu – tumačio je Mika.

KADA je pala odluka o pokretu za Bosnu, ja sam, pomalo na svoju ruku, angažovao dva jaka bosanska paripa za nošenje ovog novca. Svakako im nije bilo lako pod tolikim teretom, ali su ga izdržali snagom i veštinom kretanja po bosanskim brdima. O tom mom poduhvatu znao je samo Lola.

Tek kasnije, negde oko Rogatice, legalizovao sam celu stvar pred Titom. Zlu ne trebalo, neka se nađe – rekao sam. Svi su se smejali i ređali šale na moj račun, a naročito Šiki (Moša Pijade). Bilo je i ozbiljnih pitanja kao, na primer, koliko će tovarnih konja uginuti pod tim teretom. Ispričao sam im priču o tome kako je poverenik Franje Josifa posle aneksije Bosne i Hercegovine poslao izveštaj u Beč o čudnoj zemlji Bosni i jednoj još čudnijoj životinji koja se zove parip. Koliko se sećam onoga što sam pročitao, taj poverenik ne izveštava svog vladara o posebnoj rasi konja, već o jakom i pametnom paripu. Eto, rekao sam, takve ću paripe i ja birati za nošenje „pokretne banke“ Vrhovnog štaba.

Bilo kako bilo, ali stvar je prihvaćena kao „nužno zlo“ i takozvani moj karavan je krenuo, tretiran ravnopravno sa ostalim teretima u komori. Moja dva paripa su imala čak i privilegije u hrani i odmoru u dugim marševima i u mirovanju posle njih. Svaka privilegija, razume se, nije opravdana, ali ova je zaista mogla da se brani. Najzad, paripi su podmetnuli svoja leđa pod našu „banku“ a to je takav teret da se nije mogao rasporediti na više konja. Na jedan samar mogla su se privezati samo dva sanduka, a zbog ravnoteže jedan je stavljan na jednu a drugi na drugu stranu.

Mojem divljenu za bosanske brdske konje nije bilo kraja. Bio sam podjednako oduševljen i jahaćim i tovarnim paripom. Lično sam imao takvog jednog, „Mićka“ kojem u trkama nisu bili ravni čak ni veliki rasni konji. Uvek sam u toku rata isticao njihove sjajne osobine: izdržljivost, pametno i od racionalno trošenje snage u kretanju po stenovitim terenima, neprobirljivost u hrani.

ALI RAT  je rat. Sila boga ne moli. Vojske su opustošile Bosnu i Hercegovinu, a partizani su verovatno najviše mobilisali ovih plemenitih životinja. Paripi su, dakle, bili sva naša motorizacija u intendanturi, u prenosu ranjenika, u nošenju teškog naoružanja, u izvlačenju brdskih topova na položaje. Te jadne životinje su često ginule kao i ljudi, metka ili od granata.

Kroz ceo rat sam razmišljao i govorio o tome kako ćemo posle pobede podići spomenik ovom brdskom konju. Mislim da je taj živi stvor zaista zaslužio da bude ovekovečen i da stalno podseća na jedno užasno doba, na doba ljudske patnje, stradanja i umiranja za slobodu.

Ova četiri sanduka su prešla put od Sandžaka do Bihaća, i od Neretve do Sutjeske. Tu, na Sutjesci, neprijatelj nam ne daje ni minuta predaha. Vrše se velike pripreme za prodor iz obruča. Ranjenika i obolelih od pegavca je svakim danom sve više. Rasterećivanje komore od svih suvišnih stvari čini nas pokretljivijim. Zajedno s tim i ovi „istorijski“ sanduci s novcem našli su svoje mesto pod zemljom ispod jedne bukve. Taj su posao obavili borci iz Prateće čete Vrhovnog štaba zajedno s Feridom Čengićem, jednim od rukovodećih ljudi iz Bosne i Hercegovine. Nismo ih više našli. Sva traganja za novcem posle rata ostala su bez rezultata.

PAMETNI PARIPI

O BOSANSKIM brdskim konjima – paripima postoje mnoge simpatične priče u narodu. Slušao sam kako su inženjeri Franje Josifa trasirali želeničke pruge ili puteve po kamenitoj i vrletnoj Bosni. Oni su, naime, tog pametnog paripa pustili ispred sebe i po njegovom tragu ucrtavali put ili prugu. Ne znam koliko u ovome ima istine, ali znam da bosanski seljak toliko ceni svoga paripa da ga nizašta na svetu ne bi menjao. U paripu je gledao i svoj hleb, i svoje zdravlje, i ceo svoj imetak.

 SUTRA: SVEDOČANSTVO SLAVKE RANKOVIĆ - MOJ ŽIVOT UZ LEKU  

Preporučujemo

Feljton

0 0

BESMISLENA ČISTKA MEĐU PARTIZANIMA NA ZLATIBORU: Posle pada Užičke republike sudbina opšte jugoslovenskog ustanka postala je neizvesna

03. 06. 2025. u 18:00

Feljton

0 0

TAJNA METALNOG SANDUKA PUKOVNIKA MIHAILOVIĆA: Draža je na Ravnoj Gori dobro proučio svoju sredinu i ljude koji su ga okruživali

02. 06. 2025. u 18:00

Feljton

0 2

NATEGNUT RAZGOVOR SA DRAŽOM MIHAILOVIĆEM: U toku pregovora na Ravnoj Gori četnici su sproveli grupu od dvanaest zarobljenih partizana

01. 06. 2025. u 18:00

Feljton

0 28

AKCIJA PRIKUPLjANjA ORUŽJA: Na Kosmetu pronađeno u dobro očuvanom i ispravnom stanju oko 26.000 komada raznih vrsta oružja

31. 05. 2025. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije