TITO UPORNO ODBIJA DA IZAĐE IZ PEĆINE: U toku desanta Vrhovni štab u pećini nije imao nikakvu vezu ni informaciju šta se napolju dešava

U DRVARU i okolini 25.maja 1944. čula se žestoka pucnjava, vodile su se žestoke borbe.

UBEĐIVANjE Arsa Jovanović i Tito u Drvaru 1944. godine, Foto Istorijski muzej Jugoslavije

To je bio znak da se Prateći bataljon Vrhovnog štaba bori sa nemačkim desantnim jedinicama. Odstupnica iz pećine bila je presečena. Nije se imalo kud. Činilo nam se kao da je sve određeno ovom iznenadno nametnutom situacijom. Zatečeni smo u pećini sa jednim jedinim izlazom, a između pećine i grada, na poljani uz koju protiče reka Unac, nalazile su se neprijateljske jedrilice i desantne jedinice koje su već držale pod vatrom izlaz iz pećine.

Pažljivo posmatrajući iz pećine šta se događa u gradu, veoma smo se obradovali kad smo na ulicama Drvara ugledali i prepoznali partizanski tenk. Pećina je oživela. Iz sveg smo se srca radovali junačkom podvigu naših partizana – tenkista. Međutim, radost je bila kratkotrajna. Tenkisti nisu imali izgleda da se probiju dalje prema pećini i tenk je vrlo brzo nestao sa gradskih ulica i poprišta borbi.

Nešto kasnije, posle Marka, iz pećine se spremaju da izađu Arso Jovanović i Sreten Žujović – Crni, sa namerom da uspostave vezu sa njim i da mu pomognu u organizovanju odbrane. Pre nego što će izaći, opet su sa Titom razgovarali o izlasku. Naročito je uporan bio Arso, koji je počeo da ga moli da se odluči za izlazak. U Arsinom je glasu istovremeno bio prizvuk molbe i upozorenja na ono što bi se moglo dogoditi ukoliko bi Nemci uspeli da se probiju do pećine. Međutim, Tito je bio uporan u tome da ostane gde jeste.

Arso Jovanović i Sreten Žujović – Crni izašli su iz pećine oko pola devet i krenuli prema vrhu brda, ka platou na kome se već nalazio Ranković. Arso se sa Markom sastao pre nego što je naišao nemački avion, koji je na njih osuo mitraljesku vatru. Zajedno su našli neki nesiguran zaklon od nemačkih mitraljeza, dok je Crni sa jednim vodom tada bio negde iznad pećine.

Vreme nam je sporo prolazilo, a svaki minut neizvesnosti otezao se u beskraj. Iako se vode sve žešće borbe, naše šanse da se izvučemo iz pećine nisu se poboljšavale. Nemci, na poljani nedaleko od pećine, kontrolišu celo područje, prilaz pećini i izlaz iz nje.

Atmosfera u pećini je napeta kao i uvek u teškoj borbi, međutim, panike nije bilo.

Vrhovni štab i dalje nema nikakvu vezu ni informaciju o tome šta se napolju dešava.
POZNAJEM malo koga sem Kardelja i njegovog pratioca, Vlade Miklavca – Henrika. Najviše sam sa njima. Uglavnom ćutimo. Tu, u dnu pećine, nešto je glasnija Davorjanka Paunović – Zdenka, sekretarica Vrhovnog komandanta.

Razmišljam o sebi, o svom tek započetom životu kome već preti kraj. Naviru sećanja na neke ratne situacije takođe teške i uzbudljive.

Naše se mogućnosti u pogledu izlaska iz pećine ne menjaju. Niko od nas, koji se tu nalazimo, nije početnik u ratu. Svi smo imali poduži staž u partizanima i naviknuti smo na mnoge ratne teškoće. Prema tome, svako od nas može da proceni situaciju u kojoj se nalazimo. Očigledno je da su neprijateljske snage znatno jače od naših. Svima je, takođe, dobro poznato kako je naoružana nemačka vojska. A ovde je, nema sumnje, reč o specijalnim i iskusnim jedinicama.

Kasnije smo saznali da su među njima bili i degradirani oficiri koje je, posle uspešno završene akcije na Drvar, trebalo rehabilitovati. Znači, nemačke su jedinice tada bile i te kako motivisane da uspešno izvrše ovaj zadatak.

Vreme prolazi, a naši izgledi za izlazak iz pećine ne pomeraju se sa mrtve tačke. Jedno je sasvim jasno i uobičajeno u ovakvim situacijama: treba se boriti do poslednjeg časa, do samog kraja, a poslednji metak sačuvati za sebe. Oružje kojim smo raspolagali u pećini nije ulivalo nade, pa zbog toga nije iz pećine ispaljen ni jedan jedini metak na nemačke desantne jedinice.

Provere radi, podižem ruku do grudi i pružam prste da vidim koliko mi drhte. Na moje veliko čuđenje ruka mi je mirna. Kakva razlika u poređenju s prolećem 1942. godine, kada sam se, takođe, našla u veoma teškoj situaciji, opkoljena u gradiću Škopijanu u Sloveniji. Da, sada je 1944. godina. Stekla sam iskustvo, sigurnost, i neku vrstu postojanosti koja čak i u ovakvim situacijama prerasta u staloženost.

VLADO Miklavc – Henrik, Kardeljev pratilac, poznati je slovenački partizan, dobar i pažljiv drug, hrabar, sposoban i veoma odan. Dugo već prati Kardelja. Snalažljiv je, uvek zna šta treba da uradi i siguran je u sebe. U partizanima mu je cela porodica: otac, majka, koju su partizani iz milošte zvali „Miklavčeva mami“, i sva tri brata: Junoš, Nenad i Vinko.

Vlado je povremeno odlazio do izlaza iz pećine i osmatrao situaciju u podnožju brda.

Osim mašinke, imao je i pištolj „parabelum“, kakav sam tada i ja imala. Na povratku mi u jednom trenutku, prilazi, proverava i kontroliše ispravnost mog pištolja, i vraća mi ga zajedno sa šaržerom punim metaka koje mi poklanja. U takvim trenucima, svaki metak je veoma, veoma, dragocen. Vlado i ja nismo se bliže poznavali, tek smo se povremeno sretali u Sloveniji – pa se takva solidarnost može objasniti samo velikim drugarstvom koje je među partizanima vladalo u onim vremenima.

Malo zatim, Vlado se okrenuo i, opet, pošao prema izlazu. Hteo je da još jednom vidi šta se dešava dole, na poljani... Međutim, nije stigao ni pogled da baci na Unac i Drvar, a više neće ni na rodni kraj u Sloveniji. Presreo ga je neprijateljski metak i pogodio pravo u čelo. Nemoćno se zaneo i tiho pao pred nas. Svi smo se okupili oko njega, ali bilo je beznadežno. Vlado je ležao u ropcu. Mozak mu se rasprsnuo po pećini, ostatak se izlio u kapu pod glavom. U njemu naziremo samo mrvicu života, koji se ogleda u povremenim, u dubokoj komi, nesvesnim trzajima pojedinih delova tela. Još trenutak, dva naših silnih želja i nada da će pobediti njegove životne snage, pa shvatismo da se pred nama upravo gasi jedan dragoceni i mlad ljudski život.

VLADU su svi voleli. Nikici Prlji, Titovom pratiocu, neizmerno teško i bolno pada naređenje vrhovnog komandanta, istovremeno i odziv na nepisani partizanski zakon, zavet i obavezu koju drug prema drugu treba da ispuni u apsolutno beznadežnom položaju, kad nema izgleda za bilo kakvo spasenje...! Nikica se brani: „Ne mogu... Ne mogu“! A zatim odjeknu hitac milosrđa. Sve se smiri. Prestaje trpljenje koje Vlado više nije ni osećao.

Među nama nasta nezamisliv, dubok i kao čelik težak tajac.

Tada priđe Tito, kleknu jednom nogom pored Vladine glave, i uz vojnički pozdrav odade poštu poginulom saborcu.

Bili su to nezaboravni i teški prizori tog, 25. maja 1944. godine, u Drvaru...

Kardelj se, šetajući po skučenom prostoru pećine, zaustavlja ispred mene, gleda me i vrti glavom – i osim „E, Slavka!“ – ništa više ne progovara.

Posmatram ga i zaključujem kako su mu, sigurno, u mislima njegovi najbliži. Ima porodicu. Njegovom je sinu tek četiri leta, a već živi u dubokoj ilegalnosti, u žicom opasanoj Ljubljani, kao i mnogi njegovi vršnjaci, deca istaknutih partizana u Beogradu i drugim gradovima. Mnogi od njih još dugo neće znati čiji su i kome pripadaju – sve do oslobođenja.

VELIČINA IDEALA

VREME u pećini kao da je stalo. Nikakvih promena nema. Sedim na kamenu obgrlivši rukama kolena. Moje misli kao varnice osvetljavaju stihovi slovenačkog pesnika Kajuha: „Lepo je, veš mama, lepo je živeti, toda za kar sem umrl, hi hotel še enkrat umreti“...Ovi su nas stihovi podsećali na značaj i veličinu ideala za koje, svakako, vredi živeti, ali i na vreme žrtava i smrti, na vreme neiskazanog bola i trpljenja u kom nikada nismo klonuli duhom. I onog bolnog proleća 1943, godine,  u vreme pogibije mog mlađeg brata Viktora, nikad prežaljenog, kada sam se klonila uspomena na detinjstvo s njim provedeno, baš su mi ti stihovi bili uteha i nadahnuće na putu novih iskušenja.

  SUTRA: RANKOVIĆ USPEVA DA SPASE VRHOVNI ŠTAB  

Preporučujemo

Feljton

0 0

POKRETNA BANKA VRHOVNOG ŠTABA NESTAJE ISPOD BUKVE: Lola i Mitar Bakić su štampariju i novac su zakopali negde u reonu Dobroselice i Draglice

05. 06. 2025. u 18:00

Feljton

0 2

ZBOG KOBNE GREŠKE PARTIJA GUBI DRAGOCENOG ČOVEKA: Kada je pop Zečević prešao u partizane njegovi ljudi su priključeni obezbeđenju Vrhovnog štaba

04. 06. 2025. u 18:00

Feljton

0 0

BESMISLENA ČISTKA MEĐU PARTIZANIMA NA ZLATIBORU: Posle pada Užičke republike sudbina opšte jugoslovenskog ustanka postala je neizvesna

03. 06. 2025. u 18:00

Feljton

0 2

DESANT NA DRVAR I PRVI SUSRET SA DRUGOM MARKOM: Nebo nad Drvarom bilo je zastrašujuće prekriveno avionima, jedrilicama i padobrancima

06. 06. 2025. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije