RANKOVIĆEVI SINOVI NISU KRILI ČIJI SU: O Rankovićevom sinu za vreme rata naročito je brinula jedna izbeglička porodica iz Slavonije

MIĆKOVA majka, Anđa Ranković, rođena je 1909. godine u Izbištu kod Vršca.

POVRATAK Alkesndar Ranković sa komšijama 1945. ispred rodne kuće u Draževcu , Foto Arhivv porodice Ranković

Član Saveza komunističke omladine Jugoslavije bila je od 1928. godine, a član KPJ od 1937. Od 1938. godine član je Rejonskog komiteta u Beogradu. Zbog njenih aktivnosti, naročito u Sindikalnoj organizaciji tekstilnih radnika, bila je do rata pet puta hapšena, a tri puta proterivana u rodno mesto. Posle okupacije zemlje učestvovala je u pripremanju diverzantskih akcija u Beogradu. Hiljadu devetsto četrdeset prve godine odlazi iz Beograda u partizane; 1942. godine, kada je formirana Druga proleterska brigada, postavljena je za zamenika političkog komesara čete. Poginula je, zajedno sa još pedeset boraca, juna 1942. godine, kada su četnici na jednoj čistini kod sela Dumići nedaleko od Gacka iznenadili četvrti bataljon. Druge proleterske brigade. Za narodnog heroja proglašena je 6. jula 1953. godine.

Okupatorska je vojska za vreme rata često u okolini Beograda preduzimala pohode, ili takozvane lokalne ofanzive na sela iz kojih bi seljaci bežali u šume ili polja da se sakriju i tako spasu goli život. Kada bi se saznalo za neke ratne – kazneno-osvetničke pokrete u pravcu Draževca, Rankovići bi uhvatili Mićka za ruku i zajedno sa svojim porodicama pobegli u neki šumarak ili polje, pritajili bi se u kukuruzima ili bilo gde, i čekali da se neprijateljska vojska povuče. U takvoj bi bežaniji dete, svesno opasnosti, upozoravalo svoje zaštitnike „da nikako ne kažu da je on Lekino dete“. Rankovići i njihovi prijatelji krili su Mićka na razne načine, čak su ga slali i u druga sela, samo da se ne otkrije čije je dete. Da ga sačuvaju – i sačuvali su ga! Ali je zaista tužno pomisliti na to stravično ratno vreme kad je dete i u najranijem detinjstvu osetilo opasnost i neprestano strah za život – čak i pre no što je saznalo šta je zapravo život! Da ta golema briga i strepnja nisu bile bez razloga bilo je očito posle zločina u selu Vranić, koji se graniči sa Draževcem. Noću, 20. decembra 1943. godine, četnici su upali u selo i poubijali veliki broj stanovnika. Te su noći stradale čitave porodice – čak i deca, što je ostalo zabeleženo i u našoj književnosti.

U STVARI, Mića nije ni trebalo da bude u selu kod Lekine majke, jer je ona bila suviše dobro poznata policiji. Leka je zbog političkog rada često duže ili kraće bio u zatvoru a majka ga je posećivala, donosila mu veš ili hranu, i satima i satima, čekala da to neko prihvati, ili tek da čuje neku vest o sinu. Tako je upoznala mnoge policajce, a i policija je nju dobro poznavala. To je predstavljalo veliko zlo, pogotovo za vreme rata, kada je policija vrebala bliske rođake partizana, a pogotovo političkih i partijskih funkcionera, i slala ih u zatvore i koncentracione logore. Sav taj svet, koji je ranije posećivao partijske aktiviste, policija je držala kao taoce po logorima, u sobama smrti, dok ne završe na mnogobrojnim stratištima.

Imajući sve to u vidu, Marko i Anđa su, pre nego što će iz Beograda otići u partizane, rešili da dete ne šalju kod Markove majke, u Draževac, već da ga povere Anđinoj sestri Rođi, koja je živela u Beogradu. Date su joj i tačne instrukcije šta bi trebalo da čini u raznim situacijama, pogotovo u onim u kojima dete nije bezbedno. Naime, Mićko je trebalo da bude kod nje sve dok uslovi budu snošljivi, ali ako postane „vruće“, tj. opasno za dete, predaće ga vezi beogradske partijske organizacije, koja će ga smestiti negde na sigurno u ilegalu. Međutim, kako je Marko govorio, kada je postalo „vruće“, Rođa ga je, strahujući i za dete i za sebe, odvela kod Markove majke, u Draževac. Jer, desilo se baš ono čega su se Mićina majka Anđa i otac Marko plašili. Naime, baba Darinka je odvedena u zatvor, pa onda u logor na Banjici, a Mićko je ostao sam, i bez roditelja i bez bake.

TADA su dete preuzeli najbliži rođaci i prijatelji porodice Ranković. O njemu se naročito brinula jedna izbeglička porodica iz Slavonije, koja je rat provela u kući Markove majke Darinke, što je za dete bilo posebno važno kad je baba Darinka bila uhapšena i odvedena u Banjički logor.

U svemu se ovom jasno ogleda duša naroda ove zemlje, gde neprekidno jača nit ljudske solidarnosti što su ljudske nesreće veće i dublje. Tako je i Mićko dočekao oslobođenje a da niko nije otkrio da je on Lekino dete – sin opasnog partizana i partijskog funkcionera.

Mićino prvo jasno sećanje počinje scenom kada u Draževac stiže vojska i u kamion ubacuje njegovu babu Darinku. I više je nije bilo, sve do kraja rata, do oslobođenja Beograda, kada su Nemci, stražari Banjičkog logora, napustili srpska stratišta bežeći pred oslobodiocima – partizanskim jedinicama.

Mića i danas pamti strašnu opomenu baba Darinke koju je u čestim zbegovima i progonima prenosio onima koji su ga krili i spasavali, i uz veliku radost s njim zajedno dočekali oslobođenje. Ali život je nepredvidiv i okrutan, i zbog toga mi se nameće pomisao da je Mića, kasnije u životu, došao možda do saznanja da se istorija, zaista, ponavlja. Naime, kada se 1966. godine, već kao diplomirani inženjer, vratio sa odsluženja vojnog roka, nekoliko meseci posle Brionskog plenuma, počeo je da traži posao u ne baš srećnim okolnostima. Zaposlio se u Union inženjeringu gde i danas radi. Miloradu Rakočeviću, direktoru preduzeća, odmah je prebačeno što je primio sina Aleksandra Rankovića, ali on je odgovorio da je zaposlio i sina narodnog heroja Anđe Ranković. Sve je to tačno, ali i tužno, jer u drugim, normalnim okolnostima, ne bi morali da zaobilaze njegovog oca! Ali bez obzira koliko su takve situacije asocirale na ratno vreme, kada je pred neprijateljima ove zemlje bilo veoma opasno pominjati bilo kakvu, pogotovo ne rodbinsku vezu sa Aleksandrom Rankovićem, njegovi se sinovi Milivoje – Mića i Slobodan ipak nikad, posle Brionskog plenuma, nisu ustručavali da kažu čiji su. Naprotiv, uvek su, bez obzira na priliku i da li je to bilo potrebno ili nužno, isticali privrženost svom ocu.

PO DOLASKU u Beograd, naša grupa koja je radila u aparatu CK, nekoliko puta se selila, dok, konačno, nije smeštena u „Maderu“, gde je bilo i sedište CK KPJ.

Sremski front nije daleko odmakao pa su nas kanonade topova, kaćuša i ostalog teškog naoružanja stalno podsećale da rat još traje, da je front, tu, nadomak našeg grada. Vredno obavljamo posao kog je iz dana u dan sve više. Disciplinovani smo i trudimo se da budemo dostojni zadataka koji su nam povereni.

Marko je opet u velikoj gužvi, zauzet raznim poslovima, kao i svi koji su radili pod njegovim rukovodstvom. Još od Drvara sam shvatila da su za poslove koje obavljamo potrebni ozbiljni, radni i odani ljudi. Marko je svojim izuzetnim autoritetom – ostvarenim, pre svega, stabilnim moralnim osobinama, svojim karakterom i samopregornim radom – služio svima za ugled. Njegov požrtvovani rad obuhvatao je širok krug poslova – od organizovanja države, partije, političkih organizacija, uključujući i Armiju – do rešavanja svih kadrovskih pitanja. Razumevanje za ljude i njihove probleme, pravednost i želja da, saosećajući sa svojim borcima i rukovodiocima, pruži pomoć kad god može, uzdigli su ga iznad ostalih rukovodilaca narodnooslobodilačkog pokreta. Smatran je „dušom naše Partije“. 

OŠTRA LEKCIJA DRUGU MARKU

KADA smo nešto radili za Marka, bili smo veoma pažljivi i obazrivi i trudili smo se da sve bude bez grešaka. Pa ipak, bilo je i toga. Sećam se, dok smo još bili u zgradi „Prizada“, da sam jednog dana tražila telefonsku centralu. Nešto mi je hitno bilo potrebno, a šta pa tada nije bilo hitno? Okrećem broj, telefon zvoni i zvoni, ali mi se niko ne javlja. Konačno čujem „alo“ i ospem vatru: „Pa gde si ti tako dugo, što se ne javljaš? Trebalo bi da sediš tu i da radiš svoj posao“! I sve u tom stilu... Neko veme potpuna tišina, a zatim: „Ovde Marko“. Ušeprtljam se, ne znam šta ću. Na koga se to ja izvikah? Od tada sam nastojala da što ređe zovem centralu, a opreznije sam se kretala i po zgradi u želji da bar neko vreme, dok se ne zaboravi taj neprijatan događaj ne izlazim Marku na oči.

  SUTRA: RASPIRIVANjE LjUBAVNE NADE U RANKOVIĆEVOM KABINETU  

Preporučujemo

Feljton

0 2

DESANT NA DRVAR I PRVI SUSRET SA DRUGOM MARKOM: Nebo nad Drvarom bilo je zastrašujuće prekriveno avionima, jedrilicama i padobrancima

06. 06. 2025. u 18:00

Feljton

0 0

DUGO ČEKANI KORACI PO SLOBODNOJ ZEMLjI: Ranković je morao da odloži let u Krajovu, na Titov poziv, zbog pogoršanih meterioloških uslova

09. 06. 2025. u 18:00

Feljton

0 1

RANKOVIĆ USPEVA DA SPASE VRHOVNI ŠTAB: Spajanjem svilenih padobranskih užadi Vrhovni štab se spustio u podnožje pećine gde je bio izlaz

08. 06. 2025. u 18:00

Feljton

0 7

TITO UPORNO ODBIJA DA IZAĐE IZ PEĆINE: U toku desanta Vrhovni štab u pećini nije imao nikakvu vezu ni informaciju šta se napolju dešava

07. 06. 2025. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije