RANKOVIĆ NAREĐUJE - POLOŽI MATURU, PA VENČANJE: Krcun posle bitke kod Prijepolja, zbog gubitka mnogo boraca, strepeo da će ga streljat

APRIL prolazi veoma brzo, dani naprosto lete jedan za drugim.

LjUBAV Slavka i Leka su dugo prikrivali osećanja, Foto Arhivv porodice Ranković

Negde oko dvadesetog aprila počela sam da brojim dane, pa i svaki susret sa Markom, do mog odlaska. Računam koliko ću ga još puta videti iza onog stola, sa nekim papirima u ruci, kad uđem i stanem na pola puta između vrata i njegovog stola, čekajući uputsvo za rad, takoreći u stavu mirno, kao za vreme rata. Ostalo mi je još nekoliko dana, a kad odem iz ove kuće, neću više biti u prilici da ga bilo gde sretnem. Tako gde se on kreće, sa sastanka na sastanak, mene nema, a u njegovom životu nema drugih staza koje bi značile neki pravi život. Činilo mi se da ću odlaskom izgubiti bar deo sigurnosti, jer sam i pored čisto drugarskih odnosa, ipak osećala da od samog mog dolaska iz Slovenije, 1944. godine, Marko, vodi posebnu brigu o meni. Koliko sam samo pametnih, dobrih i ljudskih saveta primila od njega za tri godine naših kratkih, radnih susreta. Žao mi je što će već koliko sutra sve to biti daleko od mene.

Sećam se kako sam, zbog posla naravno, putovala sa grupom koja je pratila Tita i Marka pri njihovom prvom odlasku u oslobođeni Zagreb i Ljubljanu. U koloni, koja se delom kretala preko Mađarske prema Zagrebu i dalje, bila sam u kolima sa Slobodanom Penezićem – Krcunom. Tokom dugačkog puta pričao nam je o mnogim događajima iz rata, između ostalog i o onoj strašnoj bici u kojoj je šumadijska brigada u Prijepolju izgubila mnoge borce. Krcun je bio komesar, a Ljubodrag Đurić komandant Druge proleterske divizije. Tada je Vrhovni štab smenio i kaznio rukovodeći kadar. Posle tolike pogibije boraca, Krcun je strepeo da će biti streljan. Sećao se kako je teško proživljavao vreme u kojem je čekao odluku. Međutim, uskoro je Vrhovni štab došao do saznanja da krivicu za to snose pre svega jedinice sa komandantom Pekom Dapčevićem na čelu, jer nisu izvršile zadatak koji im je bio poveren. Naime, trebalo je da njihove jedinice obezbede Krcunovu brigadu, koja je bila iznurena i premorena u dugotrajnim borbama, ali Dapčević nije verovao da će se neprijatelj probiti baš na to područje. Dapčević je tada bio komandant, a Bakić komesar korpusa.

Sećam se da su Krcuna stalno bolele noge.

U GLAVI prebiram sećanja na taj put, ali i na sve događaje od desanta na Drvar: na Sedmu ofanzivu, odlazak preko Barija za Vis, pa zatim sa Visa za Krajovu, kada nas je na pola puta presekla oluja pa smo  se vratili za Bari, gde je Marko odmah organizovao novi let direktno sa Srbiju, za Valjevo. Zatim na dolazak u Beograd, itd. Sve sam to prešla sa partizanima, ali u neposrednoj Markovoj blizini. A sada? Šta ću sa srcem svojim? Ono već odavno pripada njemu! Kroz koji dan odlazim iz tog zaista dragog društva, zbog čega veoma žalim, ali ne odustajem od odluke. U stvari, niko me i ne zadržava. Sada svi znaju da stvarno odlazim i konačno veruju u to.

Radim svoj posao normalno, a 27. aprila opet sam, po dužnosti, u Markovom kabinetu. Kao i obično, neka sam dva koraka udaljena od ulaznih vrata i slušam uputstva još za ta dva-tri poslednja radna dana u toj kući. Potom, posle nekoliko rečenica o mojim daljim planovima, Marko, kroz smeh, poče da mi govori ono što sam dugo priželjkivala da čujem.

Pomerih se do vrata i obema rukama iza leđa uhvatih kvaku, da neko ulaskom ne poremeti taj svečani najznačajniji trenutak u mom životu. Čujem kako mi Marko govori: „Znaš, Slavka, između tebe i mene sve je čisto i jasno. Jasno je i meni i tebi da se odavno volimo iako nikada o tome nismo govorili. Ne moramo mnogo da objašnjavamo, sve znamo.

Položi maturu i čim to završiš, venčaćemo se! Dođi posle podne kod moje majke – i ja ću biti kod kuće, da konačno o svemu porazgovaramo.“ Ja i dalje na rastojanju i još uvek držeći kvaku, odgovaram kako sam i sama o tome mnogo razmišljala, ali nisam verovala da će se ikada desiti. Priđem stolu da uzmem dokument koji treba da obradim, a Marko mi predade i pismo koje je meni namenio... Tako se završiše trenuci ispovesti. O moje li radosti i sreće! Vratih se u svoju kancelariju obasjana svim zvezdama koje su ikada sijale na nebesima.

POSLE podne – krenem do Marka i njegove majke, kako smo se i dogovorili. Samo što sam izašla iz kuće, bulevarom naiđe jedan naš ratni komandant u otvorenim kolima. Zaustavi kola, pita me kuda idem i nudi mi da me odbaci gde treba. Međutim, ja neću da mu kažem kuda idem, objašnjavam mu da ne idem daleko i da bih htela da se prošetam. Bio je lep prolećni dan, 27. april 1947. godine. Meni bi taj dan bio najlepši, čak i da je lila kiša i da su sevali gromovi. Ne uspevam da se oduprem pozivu i sedam u kola. Stižemo u Užičku ulicu, u kojoj je tada Marko stanovao sa majkom i Mićkom. Reših da iz kola izađem nešto pre kuće u koju idem. Odlazim u nju prvi put i ne želim da taj ozbiljan čovek pomisli da je u pitanju neki naš tajni sastanak. Ni zbog mene, a ni zbog Marka. Međutim, general je lukav: zaustavio je kola i čeka da vidi gde ću ući. I tako, nisam uspela da sakrijem kuda idem a, u stvari, nije ni bilo razloga za to.

Kada  sam tog popodneva došla u Markov dom, svi smo se okupili u njegovom radnom kabinetu da porazgovaramo. Stalno nas je prekidao dežurni oficir koji je donosio poštu i razne poruke. Dogovorili smo se da se venčamo čim položim maturu. Tačan datum još nismo znali. Još sam dva ili tri puta svratila kod majke, Mićka i Marka. Polovinom juna 1947. završila sam sa ispitima, a 17. juna 1947. godine Marko i ja smo se venčali u opštini Savki venac. Meni je kum bio Boris Ziherl, a Marku Krsto Popivoda. Čudim se kako sam u međuvremenu uopšte mogla da učim od tolike ljubavi i dugo očekivane sreće!

UVEČE je pripremljena skromna večera. Osim nas dvoje i kumova, na večeri je bio i manji broj drugova i drugarica, pa i Tito.

Na svadbu mi je došao i brat Frenk iz Ljubljane. Doneo mi je lep kostim koji sam nosila na venčanju.

Slavlje je posle večere potrajalo malo duže, pa je društvo ogladnelo a više ničeg nije bilo za jelo. Tito je tražio da se u njegovoj rezidenciji spreme sendviči, i oni se uskoro nađoše na „svadbenom stolu“! Što se tiče slavlja, sve je bilo u skladu sa skromnim životom koji je Marko vodio. Bio je i ostao skroman. Sagorevao je na poslu, radio i za sebe i za druge, nije mario za raskoš i provod već za pošten rad, iskreno drugarstvo i skroman život.

Posle izvesnog vremena, Krsto Popivoda, naš, tj. Markov kum, jednom prilikom ispriča, kako mu je bilo smešno kada sam došla kod njega da ga privolim da podrži moj zahtev za odlazak sa tadašnjeg radnog mesta. On je bio zadužen za kadrovska pitanja službenika u aparatu CK KPJ. Ispričao mi je kako su on i Marko, jednom, još pre no što je bilo reči o mom odlasku, rešavali neke personalne probleme i kako mu je Marko, u dobrom raspoloženju, rekao: „Krsto, miči Slavku odavde, jer će doći do nečega između mene i nje, a to ne može i ne sme biti dok ona radi u ustanovi u kojoj sam ja šef“!

Posle te Krstine priče, digla sam galamu i pola u šali pola ozbiljno, rekla Marku: „Eto, da si me tad izbacio sa posla, moglo se sve srećno rešiti, a ne da čekaš i gledaš kako nam uzalud prolaze godine i mladost...“.

U POSETI LjUBLjANI

BILA sam srećna što sam dodeljena ekipi koja je pratila Tita i Marka pri njihovom prvom odlasku u oslobođeni Zagreb i Ljubljanu, jer mi je na taj način pružena mogućnost da vidim oslobođenu Ljubljanu i to još u vreme slavlja i uz počasti. Smatrala sam da je normalno da baš ja idem u Sloveniju, mada je posao mogao da obavi bilo ko iz naše grupe. Taj sam put doživela kao prvi i jedini poklon posle osobođenja, ako se to tako može objasniti.Tada sam srela veliki broj starih prijatelja sa kojima sam provela veći deo rata u slovenačkim partizanima. Put je bio težak, neasfaltiran, ponegde su ga izrovale nemačka vojska koja se povlačila, a i naša koja je gotovo do pred sam naš prolazak, nadirala goneći neprijatelja iz zemlje. 

 SUTRA: RANKOVIĆ POSTAJE TITOV VENČANI KUM  

Preporučujemo

Feljton

0 2

RANKOVIĆEVI SINOVI NISU KRILI ČIJI SU: O Rankovićevom sinu za vreme rata naročito je brinula jedna izbeglička porodica iz Slavonije

10. 06. 2025. u 18:00

Feljton

0 0

DUGO ČEKANI KORACI PO SLOBODNOJ ZEMLjI: Ranković je morao da odloži let u Krajovu, na Titov poziv, zbog pogoršanih meterioloških uslova

09. 06. 2025. u 18:00

Feljton

0 1

RANKOVIĆ USPEVA DA SPASE VRHOVNI ŠTAB: Spajanjem svilenih padobranskih užadi Vrhovni štab se spustio u podnožje pećine gde je bio izlaz

08. 06. 2025. u 18:00

Feljton

0 2

RASPIRIVANjE LjUBAVNE NADE U RANKOVIĆEVOM KABINETU: Đilasa sam jedva ubedila da nisam bila udata i da on nije bio poznati slovenački partizan

11. 06. 2025. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije