TITO NIJE SMEO DA POGLEDA U OČI ALEKSANDRA RANKOVIĆA: "Vjesnik", preko novinara DŽavida Husića, otvorio je aferu o vikendici u Dubrovniku

POSLE Brionskog plenuma, baš su ta moja upornost i preduzimljivost u vezi sa izgradnjom vikendice u Dubrovniku bile su uzrok velike glavobolje.

ISTORIJA Josip Broz je zaboravio vremena kada je nazdravljao Rankoviću, Foto Arhivv porodice Ranković

Naime, posle plenuma CK Jugoslavije,  razne komisije su uložile ogroman napor da provere sve i svašta, pa i pojedine ličnosti koje su bile u kontaktu sa Rankovićem ne bi li se pronašlo nešto što bi, po bilo kom osnovu, bilo kompromitujuće, a i što bi moglo da se upotrebi i protiv Aleksanda Rankovića. Ali, nije ništa pronađeno. Baš ništa! A onda su sa strašću nagrnuli na moju građevinu, da bar tu pronađu nešto sumnjivo, što bi moglo da se stavi na teret Rankoviću. Ali, i to je bilo uzalud. U tom se smislu posebno založio Cvijetin Mijatović, prema svom nivou i po svojoj meri.

Počelo je od preduzetnika koji je, navodno, u naše ime sklopio sa nekim usmeni ugovor da u kuću ugradi sigma gredice, što je, navodno, i učinio, ali mu niko nije platio.

Zagrebački "Vjesnik" je, naravno, uz pomoć novinara Džavida Husića, odmah otvorio rubriku o tom slučaju i to je bio početak afere. Prvo je traženo da „platim sve što nije plaćeno“. Pošto sam bila sigurna da su svi računi podmireni, tražila sam da se ide na sud. Imala sam kompletnu dokumentaciju – račune za sve što je rađeno na gradilištu.

Odmah sam sredila dokumentaciju, u kojoj su, uz opis radova i utrošenog materijala, bile i potvrde da je sve to plaćeno. Svu sam tu dokumentaciju fotokopirala i uputila sudu, uz zahtev da veštaci sve to pregledaju, procene i svoje merodavne izveštaje pošalju sudu.

Tako je i bilo. Veštaci su, posle detaljnog uvida u sve faze rada, zaključili da u taj objekat nisu ugrađene pomenute sigma gredice, i da nisu ni mogle biti ugrađene s obzirom na tip kuće i način gradnje. Sud u Dubrovniku je doneo odluku u moju korist, što je potvrđeno i višim sudom u Hrvatskoj. Odluka je bila objektivna, ali bez obzira na to, kada je predmet stigao na višu instancu, u Beograd, nekoliko je puta vraćan na ponovno ispitivanje. Tako je ceo taj proces, zbog odbijanja višeg suda u Beogradu da potvrdi presudu, trajao oko sedam i po godina. Odlazila sam u Dubrovnik na svako sudsko ročište, sa advokatom ili bez njega. Sve to je bio poseban vid maltretiranja, što je, verovatno, i bio jedini cilj – da se proces produžava iz godine u godinu. Pa ipak, na snazi je ostalo prvo rešenje: presuda je doneta u moju korist.

Međutim, prijatelja Đure Pucara, Dujakovića, koji mi je zaista veoma pomogao u svemu i koji je na Pucarovu preporuku i došao u vezu sa mnom, posle toga su strašno progonili; hteli su da ga unište i materijalno, i moralno, a i zdravstveno. Od Brionskog plenuma pa nadalje, on više nije bio ni Pucarov ni Mijatovićev prijatelj. Ali je zato i do dan-danas ostao prijatelj naše porodice. Takav pritisak, kakvom je taj čovek godinama bio izložen, mogao je izdržati samo neko ko je bio svestan da je radio pošteno i da nije imao čega da se stidi! Bio je borac od 1941. godine, u ono vreme upravnik jednog bosanskog objekta na teritoriji Dubrovnika, ali je, pošto nije hteo da se pridruži hajci na Rankovića, odmah ostao bez posla. U to  je vreme Cvijetin Mijatović bio najveći moćnik, i on je tog dobrog i poštenog čoveka nepoštedno progonio. A bilo je zaista teško u to vreme dokazati istinu, iako je bila, ne samo očigledna, već i dokumentovana.

POSLE prvog sastanka koji je Josip Broz 16. juna sazvao povodom prisluškivanja, krenuli smo, Slobodan i ja, 20. juna 1966. godine, prema ranije utvrđenom planu, za Dubrovnik.

Putovali smo našim kolima koja sam sama vozila. Došavši do Sarajeva, svratimo kod Nevenke Pucar. Bilo je sasvim prirodno da im se javimo, jer su nam uvek bili dobri prijatelji, koji su po nekoliko dana provodili u našoj porodici. Uvek su nam bili dobrodošli gosti, pogotovo Nevenka, koja je često navraćala sa nekim od njihove dece.

Posebno je njihova ćerka Gordana, prvo dete u porodici, rođena u partizanima, bila naša ljubimica. Njenom sam se dolasku uvek radovala – bila je veoma dobra devojčica, a i zanimljiva, jer je bila u uzrastu kada se rađaju prve ljubavi.

Došavši do kapije, pitam stražara da li je Nevenka kod kuće i dobijem odgovor da jeste.

Uđem u kuću, pozdravim se sa Nevenkinom sestrom i nekim od prisutne dece. Svi mi kažu da je Nevenka kod kuće, ali kad odoše da je pozovu, nje nigde nema! Ne mogu da je pronađu.

Niko ne zna gde je. Svakako – neobično!

Njen nestanak počinjem da povezujem s tim što je sastanku kod Broza, 16. juna, prisustvovao i Đuro Pucar, kao član Izvršnog komiteta CK SKJ. Nije mi jasno zašto Nevenka ne bi smela da se vidi sa mnom. Možda se već izgubila u lavirintu političkih intriga, i ne zna šta sme a šta ne, pa smatra da je najbolje da ne razgovaramo, da se uopšte ne sretnemo? Pošto u to nisam bila sasvim sigurna, nisam ni bila naročito pogođena ovom pretpostavkom, pa Slobodan i ja nastavismo put. Stigavši u Dubrovnik, javimo se Leki koji je ostao u Beogradu, sam, jer je Mića bio na odsluženju vojnog roka, u školi rezervnih oficira u Karlovcu.

PRESPAVAMO tu noć u Dubrovniku, umorni od vožnje, jer putevi u to vreme nisu bili baš idealni, a u naše misli su se već bile uvukle sumnje i mračne senke. Sutradan, 21. juna 1966. godine, Leka nas pozva telefonom da malo popričamo. Interesuje ga šta radimo i kako se snalazimo. I mi smo željni da čujemo kako on provodi vreme, kakve su njegove brige, a pogotovo da nam kaže kako se oseća. Na poslednje pitanje iskreno kaže „da je veoma usamljen“. „A, da li bi ti nešto značilo da sam ja tamo, s tobom?“ upitah. „Mnogo bi mi značilo“, čujem njegov odgovor. I ništa više me ne bi moglo zadržati da se odmah ne  vratim u Beograd. Razmišljam o tom razgovoru, neobičnom svakako, koji mi je oblio dušu sa toliko topline i toliko tuge... Spremim se, i dan kasnije, 22. juna, odlazim natrag u Beograd, a Slobodan ostaje sam u Dubrovniku. Sa Lekom ostajem u Beogradu sve do 30. juna, kada je otišao na Brionski plenum, a ja se tog istog dana avionom vraćam u Dubrovnik, kod Slobodana.

Na beogradskom aerodromu mi prilazi Branko Damjanović. Pretpostavljam da je on tu ako se Leka odluči da putuje avionom (međutim, Leka je na Brione otišao kolima). Malo smo popričali i odmah mi je bilo jasno da je Damjanović već u ulozi „zdravih snaga“. To više nije bio onaj Branko koga sam poznavala. Bilo je to prvi put da srećem čoveka sa „novim pogledima“ u odnosu na sve ono u šta je do tada verovao. Već je imao novu službu, novu ulogu, novo lice i novo uverenje.

Iz Dubrovnika sam u Beograd došla 22. juna, a dva dana kasnije, 25. juna, Leka je sa Gošnjakom otišao na Brione, na razgovor sa Josipom Brozom. Ovaj je susret organizovao Gošnjak, i inicijativa je bila njegova. On je i prisustvovao razgovorima. Leka je ukratko zabeležio i opisao tok i atmosferu razgovora, u kome je, bar za mene, najcrnja mrlja bio trenutak kad je Broz, po Lekinoj priči, počeo da ga ubeđuje kako će i dalje sarađivati. Čak je pomenuo i CK. U toku razgovora nosio je crne naočare, nije smeo da ga pogleda u oči, natakao ih na nos u nadi da tako njegov dugogodišnji saradnik, koji ga je poznavao u dušu, neće moći da prozre njegove misli.

PRIPREME U POTAJI

PO POVRATKU sa Briona, 25. juna 1966, tog istog dana, Leka je počeo da priprema svoj odgovor na optužbe. Pisao ga je sam, a ja sam prekucavala. Nije tačno da ga je pisao neko drugi, kao je inače od mnogih bio lažno optuživan.  To Lekino istupanje pripremljeno je na osnovu sastanka od 16. juna kod Broza. Kasnije, Ranković nije imao nikakvih materijala, niti se posle razgovora s Titom, 25 juna, susretao s bilo kim, na primer, sa nekim od članova Komisije koja je formirana posle sednice od 16. juna. A u to su se vreme, u potaji, u celoj zemlji, a najviše u Srbiji, odvijale obimne pripreme za predstojeći sastanak, sa raznim „materijalima“, „dokumentacijama“ i tome slično.

 SUTRA: JOSIP BROZ NIJE SMEO DA RANKOVIĆA IZVEDE PRED SUD  

Preporučujemo

Feljton

0 0

PRIČA O PRISLUŠKIVANjU KOGA UOPŠTE NIJE BILO: Još pre Brionskog plenuma Krug oko Leke Rankovića već je sasvim zatvoren i čvrsto zabravljen

15. 06. 2025. u 18:00

Feljton

0 0

JOSIP BROZ ODAPINjE STRELE ZBOG POVRATKA CRNjANSKOG: Iznenađenje je bilo što se u nezadovoljstvu zbog povratka Crnjanskog uključio Koča Popović

14. 06. 2025. u 18:00

Feljton

0 0

RANKOVIĆ POSTAJE TITOV VENČANI KUM: Na venčanju u dvorcu kod Iloka Jovanki je kum bio Ivan Gošnjak, a Titu Aleksandar Ranković Leka

13. 06. 2025. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije