OD "BRIONSKIH NADA" TITU OSTALA SAMO ŠAKA JADA: Vojin Lukić je, na očevidno montiranom procesu, osuđen na osamnaest meseci strogog zatvora

JOŠ jedna priča je, u neku ruku, pala na pleća Aleksandra Rankovića, ali i na teret njenog autora Slobodana Šakote, a odnosi se na posetu delegacije Službe državne bezbednosti 1964. Ministarstvu unutrašnjih poslova SSSR.

STRADALNICI Aleksandar Ranković i Vojin Lukić, Foto Arhivv porodice Ranković

Dve godine pre priče o „zdravici“ tj. 1964. godine bila je u zvaničnoj poseti Sovjetskom Savezu delegacija SUP Jugoslavije koju je predvodio Svetislav Stefanović – Đeća. I tom prilikom je Cvijetin Mijatović poslao informaciju u Beograd kako je Slobodan Šakota, član jugoslovenske delegacije, pred Rusima koji su bili u pratnji jugoslovenske delegacije, javno iznosio svoje ocene, ko bi trebalo a ko ne bi trebalo na najodgovornijim dužnostima da se nađe u perspektivi – itd.

Ali na osnovu izjava članova delegacije utvrđeno je da nije niko čuo niti potvrdio ono o čemu je Mijatović saopštavao...

Međutim, kada je 1966. godine pokrenuto pitanje kojim se bavio Četvrti plenum, Šakota je ubačen u poveću grupu ni krivih ni dužnih, što se vrlo brzo pokazalo, iako nije o tome nikada ništa zvanično objavljeno. Sramota onih koji su sve to priredili zataškana je jednim lažnim i nedostojnim aktom pod nazivom „abolicija“ – tj. oproštaj! A ko? I kome?

Oproštaj?

Pod izgovorom „prisluškivanja“ radilo se u stvari o rušenju Jugoslavije koja stvarno i nestade kao da su je šakali raskomadali.

Odmah posle IV plenuma, već 2. jula, Šakota je pred četvoročlanom komisijom morao da objašnjava pomenuti događaj i da u pismenoj formi objasni sve detalje i okarakteriše ponašanje svih koji su bili prisutni, a zatim da taj izveštaj pošalje Centralnom komitetu SK Jugoslavije...

Posle brionske sednice formirane su mnogobrojne komisije i operativne političke grupe kako bi bio analiziran, ocenjen i koordiniran rad svih komisija koje su pratile diskusije o brionskim odlukama na fakultetima Beogradskog univerziteta i u drugim ustanovama.

Međutim, odluke Brionskog plenuma nisu donele očekivane rezultate iako je oštra ideološka borba bila u punom jeku. Uprkos optimističkim obećanjima u pogledu privrednih i političkih tokova, već se na opštem društvenom planu osećalo neko zastajkivanje, „klecanje kolena“. Jer, u obećanu „svetlu budućnost“ ne može se trčećim korakom, bez sigurnosti i  opšte podrške...

PROĐE tako tek deseta ili neka godina više, kad se sretoše ponovo naši junaci, Josip Broz i Tempo, na istom „srećnom“ mestu, tj.  opet na Brionima. Ali, sreće više nema...

Istopila se! Ostadoše samo suze a iz njihovih priča izbija neka tuga, žal za prošlošću...

Razgovor na Brionima inicirao je Tito, a vođen je pod šatorom. Tempo ga interpretira u svojim memoarima:

Pitao sam Tita: „Šta je sa Jugoslavijom?“

„Nema više Jugoslavije“ – odgovori Tito...

„Šta je sa Partijom?“

„Nema ni Partije.“ – odgovorio je Tito...

Prođe tek decenija, a od silnih „brionskih nada“ ostade tek šaka jada!

Tempo je u tom razgovoru rekao Titu da mu je uputio pismo. Na to mu Tito odgovara:

„Veruj mi, Tempo, nisam primio tvoje pismo.“

I suze mu pođoše.

Završio je Tempo razgovor.“

ŽIVOT i atmosfera posle Brionskog plenuma nalikovali su mi ponekad na ledeno doba. Odjednom je sve zahladnelo. Malo je toplih ljudskih reči, pa i one koje su se čule prilikom kratkih pozdrava izgovorene su manje-više šapatom, uz zadržavanje daha, očigledno zbog uvek prisutnog straha. Ali i ovi kratki, takoreći simbolični pozdravi civilizovanog sveta, povlačili su za sobom odgovornost, jer je njima kršen princip „apsolutne izolacije“ Aleksandra Rankovića, ne samo u Partiji već i u društvu uopšte, uključujući i privatne, pa čak i rodbinske veze i odnose.

Prava je sreća što ovaj naš narod ima dušu i razumevanja, istančan i dubok osećaj za ljudsku nepravdu, te izolacija nikada nije u potpunosti uspela.

Događalo se, recimo, da uđemo u neku kafanu i da prisutni ustanu ili pozdrave Leku aplauzom. Ili da orkestar zasvira „Marš na Drinu“. A ponekad bi se začulo i ono „Živeo Aleksandar Ranković!“

Dan-dva potom po pravilu bi sledio javni istup neke važne ličnosti, dakako iz tadašnjeg srpskog rukovodstva, jer se samo u Srbiji i vodila permanentna kampanja protiv „antipartijskog elementa“, Aleksandra Rankovića. A sve sa namerom da se upozore oni koji se ne ponašaju po unapred utvrđenim, strogim uputstvima rukovodstva.

Ponekad je bilo dovoljno da u dejstvo, neprevaziđeno po svojoj jačini, stupe sredstva javnog informisanja, a po nalogu „Nezavisne komisije“, kako joj je „tepao“ Raša Lazarević, član komisije novinara. Ma, koja nezavisna komisija! U stvari, ova „samostalna i nezavisna“ komisija novinara bila je pod rukovodstvom generala Miškovića i samo je „samostalno i nezavisno“, bez ikakvih činjenica i dokaza, ponavljala već iznete neistinite optužbe protiv Rankovića.

I u unutrašnjosti Srbije se događalo da u nekim lokalima već posle prve čaše, a najčešće i pre, u društvu pod poznatim ili nepoznatim gostima poneko da oduška svom političkom raspoloženju, pa uzvikne „Živeo Aleksandar Ranković!“. Vlast bi se vrlo brzo snašla i čovek koji ne veruje u ono u šta ga uveravaju bio bi odveden na razgovor kod sudije za prekršaje. Posle bi koji mesec, a poneko i više, proveo u zatvoru.

Kasnije smo u nekoliko navrata sretali počinioce tih „prekršaja“ koji su i odslužili kazneni rok, i oni su lično ispričali Leki te svoje doživljaje.

NEOBIČAN je slučaj, na primer, Predraga Babića – Balije, hrabrog čoveka iz valjevskog kraja, koji se zbog takvog „zlodela“ našao pred sudijom za prekršaje koji mu je dosudio zatvorsku kaznu. No, odmah ju je preinačio u novčanu kaznu, pa je taj izuzetan čovek vedra duha, uplativši kaznu, sudiju javno, u sudnici, upitao može li sada, pošto je podmirio obaveze, prema sudu, bar još jednom da uzvikne „Živeo Aleksandar Ranković!“. Koliko pamtim, nije mu zbog toga izrečena nova kaznena mera.

Jednom smo bili u Koceljevi, kod Vojina i Mire Lukić, kad naiđe taj izuzetan hrabar i duhom snažan čovek, jer je čuo da je Ranković kod Lukića u gostima.

Sedeli smo u bašti kad je on naišao i Leka, znajući ko je u pitanju, pođe mu u susret i pozdravi ga sa „Živeo Predrag Babić – Balija!“.

Vojin Lukić je, posle Brionskog plenuma, povremeno posećivao Leku i uz kafu bi popričali o prošlim i tekućim događajima, mada ovi poslednji i nisu bili baš ohrabrujući. Međutim, ni to nije potrajalo. Lukića su, na očevidno montiranom procesu i na osnovu lažnih svedočenja najmljenih svedoka, osudili na osamnaest meseci strogog zatvora.

Živadin Simić, bivši diplomata, stanovao je u našem komšiluku, pa se povremeno, kod prodavca novina, sretao sa Lekom. Prilikom tih uzgrednih susreta izmenili bi po koju reč i malo popričali jer su bili stari prijatelji. Obojica su posle Brionskog plenuma proglašeni za građane opasne po ovu zemlju. Naime, Simić je radio u Sekretarijatu inostranih poslova, gde je, navodno, kao „član Rankovićeve frakcionaške grupe“, trebalo da preotme vlast u toj ustanovi, kako je izjavio Boško Vidaković pred Komisijom koja je tim povodom formirana a čiji je predsednik bio Srđa Prica, tada podsekretar u Sekretarijatu za inostrane poslove.

Moma Marković i Živadin Simić bili su kumovi, pa je upozorenje stiglo na vreme i sve je prošlo bez težih posledica po Simića koji je, inače, već bio pod snažnim pritiskom osude kao „pučista u Rankovićevoj grupi“.

KLECANjE KOLENA

POSLE brionske sednice formirane su mnogobrojne komisije i operativne političke grupe kako bi bio analiziran, ocenjen i koordiniran rad svih komisija koje su pratile diskusije o brionskim odlukama na fakultetima Beogradskog univerziteta i u drugim ustanovama. Međutim, odluke Brionskog plenuma nisu donele očekivane rezultate iako je oštra ideološka borba bila u punom jeku. Uprkos optimističkim obećanjima u pogledu privrednih i političkih tokova, već se na opštem društvenom planu osećalo neko zastajkivanje, „klecanje kolena“. Jer, u obećanu „svetlu budućnost“ ne može se trčećim korakom, bez sigurnosti i  opšte podrške...

 SUTRA: TRIDESETOGODIŠNjI EMBARGO NA ISTINU O PRISLUŠKIVANjU  

Preporučujemo

Feljton

0 0

JOSIP BROZ NIJE VOLEO PRIČE O NASLEDNIKU: Između Tita i Steve Krajačića postojala je čvrsta veza koja je datirala još iz vremena Kominterne

19. 06. 2025. u 18:00

Feljton

0 0

JOSIP BROZ NIJE SMEO DA RANKOVIĆA IZVEDE PRED SUD: Stambolić, Kardelj, Bakarić, Krajačić su pripremali brionsku dramu

18. 06. 2025. u 18:00

Feljton

0 0

TITO NIJE SMEO DA POGLEDA U OČI ALEKSANDRA RANKOVIĆA: "Vjesnik", preko novinara Džavida Husića, otvorio je aferu o vikendici u Dubrovniku

17. 06. 2025. u 18:00

Feljton

0 0

KAKO JE NASTALA IDEJA O VIKENDICI U DUBROVNIKU: Leka se tek odobrovoljio kada je obišao vikendicu i uverio se da je to skroman objekt

16. 06. 2025. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije