TRIDESETOGODIŠNJI EMBARGO NA ISTINU O PRISLUŠKIVANJU: Generalu Radetu Hamoviću pripisan je greh što mu se sin druži sa Slobodanom Rankovićem

MEĐU ljudima koji su se korektno ponašali bili su i stari Mićini drugovi i prijatelji još iz školskih klupa i sa fakulteta, koji ga nikada nisu napustili.

PORODICA Mića, Slavka, Leka i Slobodan Ranković, Foto Arhivv porodice Ranković

U ono su vreme još bili mladi, ali su ih odlikovali zreli pogledi na život i probleme, pa je bilo pravo zadovoljstvo sa njima provoditi večeri. Rado se sećam Branka Stančića – Brke i Prediše Đurđevića – Gige. Oni su Mićini kumovi. Zatim Čede Jovanovića i ostalih Mićinih drugova sa posla.

Isto možemo da kažemo i za Slobodanovo društvo. To su dugogodišnja prijateljstva, ona iz detinjstva, iz osnovne škole, pa i kasnije. Jedan od Slobinih nerazdvojnih drugova još od malih nogu, kroz ceo školski period i do današnjeg dana, jeste Vuk Hamović. Vuk je sin generala Radeta Hamovića, koji je u vreme Brionskog plenuma bio načelnik Generalštaba JNA.

Godine 1968. je otišao u penziju. U kampanji koja je tada vođena protiv njega, a na sastanku u Generalštabu, tokom „stručne i principijelne“ diskusije neki su mu generali, uz ostale argumente protiv njega, pripisali u greh i to što se njegov sin i dalje (tj. i posle IV plenuma) druži sa sinom Aleksandra Rankovića. Na to se general Hamović nasmejao i rekao da je ponosan što prijateljstvo njegovog sina i Slobodana nisu poremetili politički pritisci i da bi čak bio vrlo nezadovoljan da to prijateljstvo nije nastavljeno.

Od Slobinih vršnjaka iz škole trebalo bi pomenuti i Gavru (Vladimir Vilotijević), zatim  Vojkanu Ćirić, Desu Škorić i Draga Vratušu, koji je tragično poginuo u saobraćajnoj nesreći u Ljubljani, 1997. godine. Takođe i Natašu Parežanin, Ines Temali, Branku Ninković. I tokom studija i kasnije, prijatelji su ostali i Svetlana Ivanović – Ceca, Ruben Han, Ivo Raslapčević i mnogi drugi.

Njihovo duboko i iskreno prijateljstvo kroz sve ove „olujne“ godine nije poremećeno, ono traje do današnjih dana i nastaviće se - nadam se – i u nekim mirnijim vremenima...

Često nas je posećivao i ukazivao pažnju Rajko Andrić, Lekin pratilac oficir i gardista i Sima Kecman, koji je dugo godina bio Lekin vozač. Rajko, kao i veliki broj prijatelja iz Lekinog okruženja, osetio je nepravdu Brionskog plenuma.

Posebno mi je drago, što me je u to vreme nekoliko puta posetila Maruša Krese, poznata partizanka. Sa njom i njenim mužem, čuvenim partizanskim junakom, Čobanom, narodnim herojem, Francom Krese, dobro se znam iz partizanskih dana u Sloveniji.

Međutim, neka moja prijateljstva i kontakti sa kolegama sa Ekonomskog fakulteta bili su nasilno prekinuti. Odlukom Nastavnog veća Ekonomskog fakulteta, izglasavanjem „moralno-političke nepodobnosti“, oduzeto mi je pravo da kao nastavnik ostanem na fakultetu. Ovo je izdejstvovano snažnim pritiskom na sve članove Nastavnog veća, a pogotovo na članove Partije.

Doduše, nisu svi članovi Nastavnog veća ovu odluku prihvatili bez pogovora, pogotovo ne oni, kojih nije bilo malo, koji su držali do svog dostojanstva, mada u to vreme nije bilo lako prigovarati takvoj odluci.

S DRUGE strane, bilo je i onih koji su iskoristili priliku da se pokažu kao „čvrsti“ u stavovima kako bi se probili u prvi red „nepokolebljivih“ boraca. Takvom se, na primer, pokazala Radmila Stojanović, ali i još neki! A, nije im ni bilo teško jer su imali podršku svih partijskih foruma, počev od osnovne organizacije na fakultetu, pa preko Univerzitetskog, Gradskog komiteta i CK Srbije, kuda je Milovan Pavlović, sekretar partijske organizacije na Fakultetu, odlazio da pita sme li da mi da na uvid zapisnik sa sastanka na kojem je raspravljano o mom slučaju! Uvek kad je trebalo izvršiti pritisak na žrtvu, bila je spremna i Sofija Mišić  iz Gradskog komiteta Beograda i još mnogi drugi...

Ni danas, posle tolikih godina, ne mogu da opišem koliko je sve to bilo bolno za mene.

Uporno sam se borila da dokažem kako nemam druge krivice sem što nisam razorila porodicu Aleksandra Rankovića.

Sećam se i toga koliko smo u onim sumornim vremenima, nas troje – Mića, Sloba i ja – nastojali da ublažimo udarce koji su teško pogađali Leku. Dogovarali bismo se i planirali odbranu kad god bismo unapred naslutili neke događaje. Ne zna se ko je od nas bio požrtvovaniji i spremniji da učini sve da sačuva Leku!

Na primer, kada su Leki obustavili sve prinadležnosti, što je trajalo više meseci, baš u vreme kada smo otplaćivali i neke kredite, dogovarali smo se šta da učinimo. Mića i Slobodan su planirali da se prihvate fizičkih poslova, imali su već i neke konkretne kombinacije u koje bi sa zadovoljstvom ušli, jer su znali zašto i za koga to čine. Mića je, inače, još ranije počeo da prikuplja zvaničnu dokumentaciju o Lekinom predratnom radnom stažu, na osnovu koje je Leka rešio da zatraži redovnu penziju (ne tražeći da se u staž uračunaju partijski ilegalni rad i ratni period, odnosno vreme provedeno u narodnooslobodilačkoj borbi).

Pronađena je i Lekina radna knjižica, poslednji put overena 22. novembra 1939. godine.

Prema tome, niko nikoga u ovoj zemlji ne mora da moli! Ranković ima pravo na penziju i traži je isključivo na osnovu svog predratnog radnog staža. Mi smo, bez obzira na to koliko bi dugo moglo da se eventualno odlaže donošenje rešenja o dodeli penzije, odlučili da milostinju ne tražimo niti je primamo od bilo koga. U to su vreme, naime, neki borci koji su znali za sve ucene i pritiske, poručili da će prikupiti među sobom priloge kako njihov ratni drug ne bi ostao bez ičega. Smatrali smo da su Rankoviću ukinute sve prinadležnosti kako bi bio bačen na kolena. A to je bio pogrešan potez, jer niti bi Ranković od nekoga nešto tražio, niti bismo se mi, kao porodica, složili s tim.

Velika nam je briga bio jedino smeštaj u slučaju prinudnog iseljenja, jer tada, neko vreme nismo mogli da plaćamo stanarinu.

KASNIJE se pokazalo da u prisluškivanje nisu verovali čak ni oni koji su bili na Brionima i koji su na Plenumu učestvovali u donošenju tih sramnih odluka. Na tim se sednicama nije više „razrađivalo“ samo pitanje prisluškivanja, već su optužbe proširene i na oblast politike, države, društva uopšte, a pogotovo je svesno podsticana vatra na Kosovu, iz koje se razbuktalo neugasivo žarište.

Kada sa ove tridesetogodišnje distance razmišljam o bivšim partijskim i državnim funkcionerima, nekadašnjim Lekinim ratnim drugovima i prijateljima, koji su sramotili i lažno optuživali ne samo Aleksandra Rankovića već i celu njegovu porodicu, mislim da bi trebalo da se stide pred svojim rođenim mlađim generacijama, a i pred samim sobom. Upravo zbog svega ovoga, jedan od motiva da ovu knjigu pišem je da se suprotstavim svim onim dotadašnjim Lekinim drugovima i prijateljima, i bezdušnim „poslenicima“ u sredstvima javnog informisanja koji su bili svesni da pišu lažne ocene političkog vrha. Oni su se okrenuli neistini zarad manje ili više profitabilnog nagrađivanja.

BEZDUŠNI POSTUPCI

KADA je reč o Miškovićima i Stevi Krajačiću, veoma je naivno pretpostavljati da je zahvaljujući njihovim, obrađenim informacijama, Broz doveden u  zabludu. U stvari, Broz je uvek dobijao ono što mu je i bilo potrebno! U javnosti su opravdavani neki Brozovi bezdušni postupci prema Rankoviću, koji je bio njegov dugogodišnji najbliži saradnik i  čovek koji ga je, između ostalog, zadužio i time što mu je u nekoliko navrata spasio život, o čemu je govorio i on sam, kada je, posle Plenuma, na Brionima primio predstavnike slovenačke delegacije Saveza boraca. Jedna od tih priča puštena je u javnost kako bi se, lažno, prikazalo Brozovo "zalaganje" za poseban tretman u pogledu  Rankovićevog zdravlja. Priča nije tačna i izmišljena je kako bi Broza prikazala u pozitivnom svetlu.

 SUTRA: MIŠA BROZ NIKAD NIJE PRENEO TITOV POZDRAV  

Preporučujemo

Feljton

0 0

OD "BRIONSKIH NADA" TITU OSTALA SAMO ŠAKA JADA: Vojin Lukić je, na očevidno montiranom procesu, osuđen na osamnaest meseci strogog zatvora

20. 06. 2025. u 18:00

Feljton

0 0

JOSIP BROZ NIJE VOLEO PRIČE O NASLEDNIKU: Između Tita i Steve Krajačića postojala je čvrsta veza koja je datirala još iz vremena Kominterne

19. 06. 2025. u 18:00

Feljton

0 0

JOSIP BROZ NIJE SMEO DA RANKOVIĆA IZVEDE PRED SUD: Stambolić, Kardelj, Bakarić, Krajačić su pripremali brionsku dramu

18. 06. 2025. u 18:00

Feljton

0 0

TITO NIJE SMEO DA POGLEDA U OČI ALEKSANDRA RANKOVIĆA: "Vjesnik", preko novinara Džavida Husića, otvorio je aferu o vikendici u Dubrovniku

17. 06. 2025. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije