ROMELOVA VOJSKA OSVAJA FRANCUSKU NA DROGAMA: Danas se slobodno može reći da nije bilo droge, ne bi bilo ni nemačke invazije na Francusku

KAD je 1940. pripreman „blickrig“ preko Ardena protiv Francuske vojni lekari su dobili preporuku da se vojnicima daje jedna tableta pervetina dnevno, dve za noć u kraćim razmacima i dodatno po jedna ili dve tablete posle dva ili tri sata ako je potrebno.

PODSTICAJ General Ervin Romel tokom kampanje u u severnoj Africi 1942. godine, Foto Vikipedija

Vermaht je trebovao 35 miliona tableta. Fabrika Temler je morala da poveća proizvodnju.

Bel je o tome ostavio zapis. Kad se tri godine posle osvajanja Francuske vojnik Andreas suočio sa osećajem da će umreti sa tačno određnim danom, kroz glavu mu je prolazila neka Francuskinja...

„Jednu desetinu sekunde naše su oči počivale jedne u drugima i ja njene oči ne mogu zaboraviti... ja ne znam kako se ona zove, ništa ne znam, samo njene oči, vrlo blage, gotovo blijede, tužne oči neke boje kao tamni, pokisli pijesak; nesretne oči, mnogo životinjskog u njima i sve ljudsko i nikada, nikada ih nisam zaboravio nijednog dana u ove tri i po godine, a ne znam kako se zove, ne znam gdje ona živi. Tri i pol godine! Ne znam je li bila visoka ili malena, nisam joj vidio ni ruke... Bila je tu neka ograda i iza nje kuća, a na ogradi naslonjena dva lakta i između laktova bilo je to lice i te oči u nekom malom francuskom mjestu iz Amiena…

Bilo je ljeto, plodovi su bili zlatni po poljima, tanke stabljike klasja, neke tamne i sagorene, pojelo ih ljeto, i ništa mi nije bilo tako mrsko kao da umrem junačkom smrću na nekom žitnom polju. To me je suviše podsjećalo na neku pjesmu, a ja ne bih htjeo da umrem kao u pjesmi, da umrem junačkom smrću kao na nekoj reklamnoj slici ovog usranog rata... a ipak je sve bilo kao u nekoj rodoljubivoj pjesmi, ležao sam na nekom žitnom polju, ranjen, krvareći i psujući, a možda je trebalo da umrem udaljen pet minuta od onih očiju.

Ali samo mi je bila pukla kost. Bio sam junak, ranjen na poljima Francuske, iza Amiena, nedaleko od zida koji je jurio uzbrdo kao lud i samo pet minuta od lica čije sam jedino oči smio vidjeti... “ (Bel, 1973).

A KASNIJE, „da kasnije je dohramao iz lazareta u Amien na ono brdo, ali sve je bilo drugačije. Cesta nije onako siva jurila uzbrdo, bila je sasvim normalna. Brdo je nosilo cestu na svojim leđima, a ni zid nije ni pomišljao da tetura i juri; zid je stajao mirno.

Tu je bila i kuća koju nije prepoznao, samo ogradu, nju je prepoznao, ogradu od cigle sa prevojima tamo gde je cigla popuštala i pravila neku vrstu šare. Tu je stajao francu- ski malograđanin sa svojom lulom u ustima i sva francuska teška podrugljivost bila mu je u očima i taj čovek nije znao ništa...

‘Možda’, kaže čovjek, ‘možda neka kurva.’ ... ‘Peut–etre’, kaže on prije nego što Andreas odlazi, ‘peut–etre une folle, neka ludakinja tamo iz zavoda’, i pokazuje rukom prema zidu gdje se ispod visokog lijepog drveća vide zgrade crvenih krovova. ‘Ludnica. Tada su bili pobjegli i morali su ih s mnogo muke opet pohvatati...’

‘Hvala... hvala.’ Dalje uzbrdo, ka zavodu. Početak zida je blizu, ali tu nema kapije. On je dugo, dugo hodao uz vrelo brdo, dolazi do kapije, a zna da tamo više nikog nema. Tamo stoji straža u čeličnom šljemu, a nikakvih ludaka tu više nema, samo ranjenici i stacionar za triper.

‘Veliki stacionar za triper’, kaže straža, ‘jesi li ga i ti dobio?’

Andreas gleda veliko polje gdje se trup aviona sa kokardom nabio u zemlju i gdje čelični šljem sija na suncu.

‘To je bar ovdje jeftino’, govori stražar, njemu je dosadno, ‘može i za pedeset pfeninga’, on se smeje, ‘za pedeset pfeniga.’

‘Da’, kaže Andreas... četrdeset miliona, mislio on, četrdeset miliona stanovnika ima Francuska, to je previše. Tu ne možeš tražiti. Moram čekati... moram pogledati u svaki par očiju koji mi dođe u susret. On nema volje da ode dalje još tri minuta hoda i da pogleda polje na kojem je bio ranjen“ (Bel, 1973).

PISAC knjige „Bliced“ Norman Oler objašnjavao je da se može reći da nije bilo droge, ne bi bilo invazije Francuske. „Kad je Hitler čuo za plan o napadu preko Ardena dopalo mu se to. Ali visoka komanda je rekla: to nije moguće, vojska mora da se odmara noću i... zastali bi u planinama. Ali kad je odlučeno da se upotrebe stimulansi, to je omogućavalo da ostanu budni tri dana i tri noći.“

Direktoru nemačkog Instituta za opštu i odbrambenu psihologiju Otu Ranku, koji se vozio se sa generalom Guderijanom i „koji je za tri dana prešao 500 kilometara, potvrđeno je od medicinskih oficira oklopnih jedinica da su posade koristile između dve i pet tableta pervitina po vozaču dnevno“ (Ohler, 2017). Marširalo se po 60-80 kilometara na dan.

General Romel, koji je zaobilazio  puteve da ne bi nailazio na preostale pozicije francuske odbrane, „17. juna 1940, proputovao je 240 kilometara, i tako postavio neku vrstu ‘vojnog svetskog rekorda’. Vrhovni štab Luftvafea beleži: ‘Ovo marševsko dostignuće je neverovatno’“ (Ohler, 2017: 83).

Ni bombardovanje Londona nije moglo bez stimulansa: „Ručak je bio kasno oko 10 ili 11 sati i onda smo stizali iznad Londona oko jedan ili dva sata ujutro vrlo umorni. Onda uzmete jednu ili dve tablete pervetina i vrlo dobro ste“, pisao je jedan pilot.

U Rusiji su Nemce mučile hladnoće, ali i to se prevazilazilo kao umor: „u ribarskom selu Vzvad, na severnoj obali jezera Ilemn, između Moskve i Lenjingrada, Nemci su opkoljeni... Oko petsto ljudi moralo je teško natovareno i sa puškama na ramenima da se upuste u noćni marš od 14 sati po dubokom snegu... Uskoro je mnogo njih, kako je to konstatovao izveštaj Vermahta, bilo ‘u stanju teške iscrpljenosti’... Sneg je stao oko ponoći i nebo se ispunilo zvezdama. Iznureni su popadali u sneg; u normalnim uslovima ne bi preživeli. Svaki vojnik dobio je dve tablete pervetina. Posle pola sata prvi među njima je rekao da se oseća bolje. I uskoro su mogli da nastave marš“ (Ohler, 2017).

KAD je bilo jasno 1944. da se tlo Trećem Rajhu izmiče ispod nogu, nemačka mornarica je razvila podmornice sa posadom od jednog čoveka i dr Gerhard Orzehovski, prvi čovek mornaričke farma- ceutike, nije imao izbora nego da razvija novo super-sredstvo kokainsku žvakaću gumu koja je trebalo da bude najjača droga koja je stigla do nemačke vojske. Droga je testirana u koncentracionom logoru Zaksenhauzen, gde je od zatvorenika zahtevano da idu sve dok ne padnu. Tako moćno sredstvo trebalo je da ohrabruje mlade podmorničare da se ponašaju kao teroristi- samoubice.

Sam Hitler se nikad nije odvajao od  svog ličnog lekara dr Teodora Morela. A kad je opstanak italijanskog Dučea 1943. postao zavisan od Nemaca i Benito Musolini je postao pacijnet dr Morela. „Davao mu je iste droge kao i Hitleru.“ U zdravstvenom izveštaju Dučea ostalo je zapisano: „Napredovao je, ponovo igra tenis, otečenost njegove jetre se normalizovala...“ I Leni Rifenštal je bila pacijent dr Morela.

Kad su 1944. iz firerove okoline hteli da uklone dr Morela, Hitler to nije dozvolio.

Kad su Hitler i Eva Braun izvršili samoubistvo, dr Morel je nestao. Posle se pojavio i Amerikanci su ga ispitivali 1947. godine. Ko je i u jednom trenutku posumnjao da američka vojska nastupa bez „stimulativnih sredstava“. Kad izgube neki ključni rat, kao Nemci 1945, o tome ćemo čitati knjige. I Nemci će verovatno biti nadmašeni u svakom pogledu.

BRITANCI I STIMULANSI

NARAVNO, i britanske trupe su po preporuci vojnih lekara potrošili 72 miliona amfetinskih tableta u Drugom svetskom ratu. Ali o tome se ne pišu senzacionalne knjige.

Jer, u narkotičkim poslovima Germani su kasnili za Anglosaksoncima taman koliko su kasnili u kolonijalnim osvajanjima. I oni su svoj posao pretežno vezivali za opijum - jer je u kolonijalizovanoj Indiji njegova proizvodnja mogla lako postati visoko intenzivna.

 SUTRA: NARKOTICI SU INSTRUMENT AMERIČKE SPOLjNE POLITIKE  

Preporučujemo

Feljton

0 1

OKREPLjUJUĆE VINO SA LISTOVIMA KOKE: Kad je izbio Drugi svetski rat derivate amfetamina odigrali su ključnu ulogu u pobedama Vermahta

09. 07. 2025. u 18:00

Feljton

0 4

KOKA KREATOR IDEOLOGIJE POTROŠAČKOG DRUŠTVA: Koka-kola je onaj proizvod koji čovek stvara da bi mu služio a onda postane njegov rob

08. 07. 2025. u 18:00

Feljton

0 2

ČOVEK KOJI JE DRŽAO SVET U STALNOJ NEIZVESNOSTI: Džejms Bond je pred Henrijem Kisindžerom postajao izmišljotina lišena svake visprenosti

07. 07. 2025. u 18:00

Feljton

0 0

VREME SAMOPONIŠTAVANjA EVROPSKE KULTURE: Ukrajinska kriza 2022. je novu Evropu ogolila, ona više nije pratila logiku svojih interesa

06. 07. 2025. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije