ISTINA SE NE UBRAJA U POLITIČKE VRLINE: Laži se razumu običnog čoveka često čine mnogo očevidnijim i privlačnijim nego stvarnost

LAŽ i lažna sreća, tehnike kako se postiže sreća u društvu koje je nemilosrdno.

OBMANE Hana Arent je pisala da je laž uvek bila dopustivo sredstvo u politici , Foto Profimedija

To je moglo biti podignuto samo na dinama peska koje vetrovi mogu odneti kad god.

Zapadni kritički teoretičari znaju da je ta vrsta ispraznog optimizma neosnovana. Jer, kako je govorio Mahatma Gandi „sreća je kad ono što mislite, ono što govorite i ono što jeste, bude u harmoniji“. U laži su, ipak, kratke noge.

Kad je izveštaj o Vijetnamskom ratu, koji je jula 1967. naručio sekretar odbrane Robert Maknamara od vladinih službi, „procurio“ u javnost preko Njujork tajmsa Amerika je bila šokorana. „Živi pesak neistinitih tvrdnji svake vrste, od obmana do samoobmana, oduzima čitaocu dah“. Građani su mogli da vide koliko ih je njihova demokratski izabrana vlast bezočno lagala.

„Istinitost se nikad nije ubrajala u političke vrline, a laž je uvek važila kao društveno dopustivo sredstvo u politici“, pisala je Hana Arent 1971. godine u „razmišljanjima o Papirima Pentagona“, ali ovo je nadilazilo sve poznato. Ona je uočila da „formama koje je veština laganja razvila u prošlosti moramo sada dodati dve nove vrste iz novijeg vremena“.

Radi se o Public Relations menadžerima u vladi i onim momcima „sa velikim samopouzdanjem“ koji „po svoj prilici vrlo retko sumnjaju u svoju sposobnost nadvladavanja“i o ljudima „naviknutim da pobeđuju“ - operativcima koji se zovu „rešavaoci problema“. Vlada opremljena PR-ovima je stigla do potpunog paradoksa: „planske laži jedva da su ikad bile namenjene neprijatelju... već u prvom redu, ako ne i isključivo, za domaću upotrebu: za unutrašnju upotrebu i, osobito, za obmanjivanje Kongresa. Tonkinška nezgoda (događaj iz 1964. koji je predsednik Lindon Džonson iskoristio da bi uveo američku vojsku u Vijetnamski rat), kod koje je neprijatelj znao sve činjenice a Spoljnopolitički odbor Senata nijednu, udarni je primer za to“ (Arent,1994).

"KOKA - kola“ kultura, od koje je Gebels učio posao, a koja sve svoje vrednosti svodi na nivo advertajzing stvarnosti polazi od toga što u samom ljudskom biću postoji nešto „što obmanu do izvesnog stepena čini tako lakom i tako primaljivom“. U toj fazi „laži se razumu često čine mnogo očevidnijim i privlačnijim nego stvarnost, pošto lažljivac ima tu veliku prednost da unapred zna ono što publika želi ili očekuje da čuje“. Ali, istina je i da laž ne zna za granice. „Uvek se dolazi do tačke posle koje laganje daje suprotne rezultate. Do te tačke se dolazi kada je publika, kojoj se laži upućuju, prisiljena da potpuno odbaci razliku između istine i laži da bi preživela“.

Tako će direktor CIA Vilijam Kejsi, osamdesetih godina, govoriti svom predsedniku Ronaldu Reganu: „Znaćemo da je naš program dezinformacija potpuno uspeo, kad sve u što američka javnost veruje bude lažno.“

Međutim, kad laž u jednom društvu poništi ideju o istini i postane standard onda će to društvo završiti u kolektivnom hipnotičkom stanju u kome i hipnotizer bude hipnotisan.

Papiri Pentagona su to pokazali.

Kako se decenija ratovanja u Vijetnamu bližila kraju panično je povećavana količina bombi i napalma koje su bacane, a podmukli ratnici „za duše i srca ljudi“ su gubili svaku orjentaciju: „ni moć, ni profit nisu bili krajnja svrha... Cilj se više nije sastojao u tome da se izbegne ponižavajući poraz, nego u tome da se nađu sredstva i putevi kako bi se izbeglo priznanje poraza i „sačuvao obraz“ Nacija koja proizvodi „najbolje piće na svetu koje se može kupiti“ ratne poraze prevodi u najbolje spektakle na svetu...Posle će Holivud najveći spektakl nepriznatog poraza pretvoriti u najveći pobednički spektakl, koji će se prodavati po celom svetu. Sjajno! Samo što je takva globalna prevara moguća samo jednom. Ni o jednom ratu Zapada posle nije snimljeno toliko filmova. Reditelji su se radije okretali „ratovima zvezda“ u kojima su beli ratnici i dalje pobeđivali...

A PRETVARANjE ratova u spektakle koji se režiraju iz Vašingtona, Londona, Berlina posle je postalo realnost. Setićemo se Alistera Kembela savetnika i „spin-doktora“ britanskog premijera Tonija Blera koji je „upravljao“ NATO-bombardovanjem Srbije 1999.

Ni tom prilikom, kao ni u slučaju Papira Pentagona, „u obzir nisu uzeti stvarni rizici, već samo prigodne tehnike reklamiranja, s nadom da će se uz njihovu pomoć šok loših ishoda smanjiti na minimum“ .

Hana Arent je uočila još jedan paradoks: da „to nije bila stvar neke od trećerazrednih nacija koje se razmetljivošću rado iskupljuju za nešto drugo... nego je (u pitanju) stvar odista ‘vodeće nacije’ na kraju rata“. Ali kad neko društvo upokoji traganje za Istinom i svoje građane preda na slobodnu obradu onima koji „prodaju dim“ a kupci „piju imidž a ne piće“, onda tok nije da sve „počinje obmanom a završava se samoobmanjivanjem“, nego kao u paradigmatičnom slučaju Vijetnama - „obmanjivači počinju sa samoobmanom. Svakako zahvaljujući svojoj visokoj poziciji i svom čudnovatom samopouzdanju, oni su u svoj nadmoćan uspeh - ne na bojnom polju (gde su, inače, imali oružanu nadmoć 1.000:1) već na polju Public Relations - bili tako uvereni i tako sigurni u tačnost svojih psiholoških  teorija o mogućnosti manipulisanja ljudima da nikada nisu sumnjali u svoju sopstvenu verodostojnost, smatrajući svoju pobedu u borbi za narodno mnjenje unapred datom. A pošto su i onako živeli u svetu koji činjenice nisu uznemiravale, nije im bilo teško da činjenici što se njihova publika nije htela dati uveriti, ne poklone poverenje, kao ni drugim činjenicama.

U DRUŠTVU spektakla u kome je koka-kola formulisala temeljnu „poruku“ da su ljudi koji piju „najbolje piće na svetu“ „uvek srećni, energični, zdravi i prijateljski“, a svi ostali to slede, zakonito će se na njegovom vrhu pojaviti čovek čiji je najveći talenat da „veoma dobro čita ljude, veoma je dobar u čitanju gomile“. S tom sposobnošću on je, naravno, predsednik SAD.

„Tramp je šoumen, bilo da je pred TV publikom ili pred publikom na mitingu. Shvata šta treba činiti da se motiviše gomila. Tu ljudi reaguju na svaku reč. Autorica Salena Zito je bila u pravu: mediji uzimaju Trampa bukvalno ali ne ozbiljno, a gomila ga shvata ozbiljno, ali ne bukvalno“, govori u intervjuu Špiglu (2020 ) Karl Rove, „jedan od najuspešnijih i najkontroverzniji strateških savetnika“ u Americi, čovek koji je polutalentovanog Džordža Buša mlađeg prvo napravio senatorom Teksasa, a onda i dva puta predsednikom SAD.

Ali ovaj proizvod je već doživljen, od glavnih režisera američkog pozorišta, kao opasna greš- ka - moralo se raditi na tome da se on ukloni. U dramatičnoj antidemokratskoj kampanji Tramp je onemogućen da uzme drugi mandat.

U toku je veliko preispitivanje mogućnosti društva u kome je Hana Arent 1971. još gajila nadu: „Što se dugo pretpostavljalo, sada je pouzdano utvrđeno: sve dok je štampa slobodna i nekorumpirana, ona ima da ispunjava neizmerno važan zadatak i s pravom se može nazivati četvrtom javnom vlašću. Drugo je pitanje da li će Prvi amnandman na Ustav biti dovoljan da zaštiti ovu najsušastveniju političku slobodu: pravo na nemanipulisanu činjeničnu informaciju bez koje čitava sloboda mišljenja postaje užasna prevara“. I duboka dekadenicija i dramatično istorijsko opadanje. Ali nada se i dalje održava. Širom sveta koji je sve uplašeniji spektaklima koji ga čekaju. 

NI STIDA NI SRAMA

ČOVEK se stalno pita: imaju li "rešavaoci svetskih problema" stida? "Stid je seme svih vrlina", nemačka je poslovica. "Ni stida, ni srama" srpska je poslovica za Najgore. "Ko nema stida, ne brine ga sramota", ruska poslovica. "Ako se ne stidiš, radi šta hoćeš!", rekao je Muhamed, prorok Božji. "Često se treba stideti ne toliko zbog zlodela loših ljudi, koliko zbog indiferentnosti dobrih." (Marin Luter)

 SUTRA: DANAŠNjE ŠKOLSTVO OČIŠĆENO OD ŽIVOTA  

Preporučujemo

Feljton

0 6

ALBANCI KONRTROLIŠU SVU TRGOVINU HEROINOM U EVROPI: OVK koristi šverc narkotika da sebe pozicionira kao glavnog kontrolora života na Kosovu

12. 07. 2025. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije