SAVEZNICI UMANJUJU ZNAČAJ PROBOJA SOLUNSKOG FRONTA: U jednom momentu generalu Ftanše D’Epereu je pretila opasnost i da bude smenjen

DA bi sačuvao jedinstvo Saveznika, Žorž Klemanso, predsednik fancuske vlade i ministar rata, odustao je od predloženog plana ofanzi ve i prihvatio je da naredi D’Epereu da savezničke armije ostavi onom delu fronta na kome su se nalazile od početka rata.

VELIKA ČETVORKA Dejvid Lojd Džordž, Vitorio Orlando, Žorž Klemanso i Vudro Vilson, Foto Vikipedija

Na taj način su Britanci imali prvenstvo na delu fronta prema Turskoj, a Italijani u Albaniji.  Na osnovu stavova savezničkih vlada iznetih na Visokom ratnom savetu nedvosmisleno se moglo zaključiti da je jedini otvoren put za francuske trupe vodio na Sever. Taj strateški zaključak je različito tumačen unutar francuske vlade.

Stefan Pišon je bio uveren da je stvorena prilika za napad na Austrougarsku i preko nje na Nemačku. Po njegovom mišljenju, dolazak savezničkih armija na Dunav, stvorio bi uslove da se ponovo uspostavi rumunski front ili podstaknu unutrašnji nemiri u Mađarskoj, a time pomogne italijanski front jer bi Austrougarska bila primorana da povuče divizije sa fronta kako bi uspostavila red u unutrašnjosti zemlje. 

Mogućnost ponovnog uspostavljanja rumunskog fronta je bila po Klemansou glavna prednost Savezničke pobede. Na sam dan okupljanja Visokog ratnog saveta on je konačno utvrdio strategiju savezničkih operacija na Balkanu i projekat rumunske ekspedicije. Klemanso je naredio generalu D’Epereu da nastavi prvo sa oslobođenjem Srbije, zatim da uspostavi kontakt sa Rumunijom i južnom Rusijom, uspostavljajući progresivno odbrambeni front od Albanije do Dunava i Crnog Mora stvarajući prepreku nemačkoj ekspanziji. Naredio je da se Turska izoluje na kopnu i na moru i, u slučaju da ubrzo ne potpiše primirje, trebalo bi razmotriti mogućnost vojne akcije. Klemanso je tada poverio generalu Bertelou komandu nad ekspedicijom u Rumuniji, sa zadatkom da uvede Rumuniju u rat i da reorganizuje rumunsku vojsku, a zatim da stupi u kontakt sa anti boljševičkim snagama u Rusiji i ispita mogućnosti za saradnju.  Bertelo je u Solunu, gde je stigao 13. oktobra, upoznao D’Eperea s novom francuskom strategijom na Balkanu. Do tada D’Epere nije primio nove naredbe sem da prepusti turski front Britancima, albanski front Italijanima, i da nastavlja da priprema ofanzivu u Srbiji, ovoga puta samo sa srpskim, francuskim i grčkim trupama i jednom britanskom divizijom.  Njegova aktivnost kao savezničkog komandanta na Balkanu je od tada strogo kontrolisana, jer je njegov nemirni duh i sposobnost da samostalno smišlja projekte ofanzive bio u suprotnosti sa usko nacionalno orijentisanim strategijama savezničkih vlada. Ubuduće on je imao obavezu da redovno obaveštava Pariz o rasporedu savezničkih trupa i njihovom kretanju.  Tek posle dolaska generala Berteloa u Solun, projekat ofanzive savezničke vojske je preinačen u skladu s Klemansoovim zamislima. D’Epere je izvestio Klemansoa da je odustao od namere da napadne Austrougarsku i podbuni njeno stanovništvo. Poštujući uputstva koje je dobio on precizira da se sad savezničke snage u Srbiji ograničavaju na oslobođenje i formiranje odbrambenog fronta na Savi i Dunavu. Istovremeno je stavio na raspolaganje generalu Bertelou 3. divizije za akciju u Rumuniji.

Klemanso je bio ubeđen da Istočni front neće doneti pobedu i stoga mu je pridavao drugorazrednu važnost. Poraz Bugarske je za njega otvorio vrata Bukurešta i Rusije, dok je put ka Berlinu počinjao u Francuskoj, a ne u Solunu. Klemansoova strategija i usko shvaćeni nacionalni interesi savezničkih vlada onemogućili su D’Eperea da sprovede u delo svoj plan sveobuhvatne ofanzive na Balkanu.

Klemansoova vlada, ne samo da nije imala izgrađenu balkansku politiku, nego, zapravo, nije smatrala da Balkan ima bilo kakav značaj za ishod Velikog rata. Stoga ne samo da se pobedi na Solunskom frontu nije pridavao značaj, već su se u pariskoj štampi i kuloarima ministarstava zasluge za pobedu pripisivale drugima, a u jednom momentu D’Epereu je pretila opasnost i da bude smenjen. General Gijoma je po povratku iz Soluna bio postavljen za vojnog guvernera Pariza, posle poraza u bici kod Puta dama, kada se mislilo da je Pariz bio ugrožen kao i 1914. Klemanso ga je stoga i povukao sa Balkana.

Kako je, međutim, opasnost ubrzo prošla, taj položaj je izgubio značaj jer se nalazio u pozadini fronta. Pobeda na Balkanu je bila prilika da Gijoma ponovo dođe u centar pažnje o čemu se on posebno starao kao vrhovni cenzor prestoničke štampe. Predstavivši pobedu kao posledicu rada i plana koji je ostavio u Solunu, Gijoma je pripremao teren za svoj povratak na Balkan. Na ruku mu je išla želja predsednika vlade da proboj Solunskog fronta ne bude uvod u dugotrajne operacije kojim bi francuske trupe bile zarobljene na Balkanu, umesto da se po obavljenom poslu vrate na Zapadni front gde se, po njegovom mišljenju, odlučivala sudbina rata. Gijoma je dobio zadatak upravo da ograniči operacije i omogući povratak trupa, prepustivši Balkan, balkanskim armijama. Primirje sa Bugarskom je učinilo nepotrebnim Gijomovu misiju, ali to nije učinilo D’Eperea pobednikom na Balkanu, a o ishodu Velikog rata da ne govorimo.

Odlukom Klemansoa, Balkan je sveden na ratište od drugorazrednog značaja na kome zapravo Francuska i nije imala posebnih ciljeva, a time ni utvrđene politike. Pažnja britanske vlade i javnosti bila je koncentrisana na Konstantinopolj i moreuze, dok je italijanska vlada svoju energiju usmerila na Albaniju. D’Epere, kao komandant savezničkih armija, nije imao ni uputstva ni sredstava da vodi posebnu politiku, a izazovi nisu nedostajali. Od njega se, na primer, očekivalo da primeni uslove primirja sa Austrougarskom na Mađarsku, ali nije dobio uputstva šta da čini sa sukobljenim teritorijalnim pretenzijama za koje je urušavanje austrougarske vlasti stvorilo prostor.

On je bio pozvan da rešava potencijalni sukob Srbije i Rumunije u Banatu, a da nije ništa znao o teritorijalnim odredba ugovora koji je Rumunija zaključila sa saveznicima pre ulaska u rat 1916. Bio je svedok agresivne italijanske politike na Istočnoj obali Jadrana i tim povodom nastalog sukoba sa srpskom vladom i lokalnim vlastima, ali nije poznavao odredbe Londonskog ugovora. […]

Poseta Parizu u januaru 1919. nije promenila njegovu poziciju. Niz protokolarnih poseta, dok Klemanso, Poenkare i Foš nisu za njega imali nikakva uputstva, jer ih zapravo Balkan i nije interesovao, ili bar ne umeri da se na njemu aktivno angažuju.

Dogovor sklopljen na visovima Floka, obema stranama je doneo mnogo, ali im nije omogućio da prevaziđu okvire balkanskog ratišta, to jest ratišta od regionalnog značaja. Hindenburgova i Ludendorfova ocena da je rat izgubljen na Balkanu, ostala je nezapažena i posle objavljivanja njihovih memoara, jer je dovodila u pitanje ogroman napor i žrtve, ali i prestiž stečen na Zapadnom frontu. Veliki rat nije počeo na Balkanu niti se tu završio, ali je iskra koja je pokrenula događaje zapaljena na Balkanu, kao i što je pobeda koja je trajno narušila ravnotežu snaga u Velikom ratu izvojevana na Balkanu. U svesti savremenika i potonjih generacija, balkansko ratište je zadesio usud malih naroda koji mogu samo biti krivi, ali nikako zaslužni, možda i zato što je njihovu istoriju zadesila ista sudbina kao i njihove pretke, koji su je stvarali, ostala je regionalna. Proslava stogodišnjice pobede na Solunskom frontu bila je predmet regionalnih proslava...Zasluge i delo Franšea D’Eperea su tako potisnuti u zaborav iz koga, nadamo se, objavljivanje delova njegovih memoara, ako ne mogu da ga potpuno izvuku na svetlo istorijske pozornice, mogu bar da omoguće sadašnjim generacijama da komandanta savezničkih snaga saznaju kako je izvojevana pobeda na Balkanu u Velikom ratu.

USKI INTERESI

ŽORŽ Klemanso, predsednik fancuske vlade,  je bio ubeđen da Istočni, Solinski front neće doneti pobedu i stoga mu je pridavao drugorazrednu važnost. Poraz Bugarske je za njega otvorio vrata Bukurešta i Rusije, dok je put ka Berlinu počinjao u Francuskoj, a ne u Solunu. Klemansoova strategija i usko shvaćeni nacionalni interesi savezničkih vlada onemogućili su generalu D’Eperea da sprovede u delo svoj plan sveobuhvatne ofanzive na Balkanu.

 SUTRA: MUKOTRPNO OSTVARIVANjE IDEJE ZA OPERACIJU BALKAN  

Preporučujemo

Feljton

0 1

SRPSKA ARMIJA OTVARA PUT KA NIŠU I BEOGRADU: Žorž Klemanso, predsednik francuske vlade, nije verovao da rat može biti dobijen na Balkanu

20. 08. 2025. u 18:00

Feljton

0 2

SRPSKI VOJVODA KOMANDUJE GRUPOM UDARNIH DIVIZIJA: Srpskoj vojsci je pripala nezahvalna uloga da probiju neprijateljski front u planinama

19. 08. 2025. u 18:00

Feljton

0 3

PRIHVATANjE DRUGAČIJIH SKUSTVA BEZ PREDRASUDA: Franše d’Epere je pripadao Afričkoj armiji, što je bio sinonim za francuske oficire

18. 08. 2025. u 18:00

Feljton

0 1

POBEDA NA SOLUNSKOM FRONTU ODLUČILA ISHOD VELIKOG RATA: Dogovor sklopljen, ujedinio je francuskog generala i srpske vojskovođe

17. 08. 2025. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije