Feljton

IZBEGLIČKI KONZULAT KOD MITE PETROVIĆA: Nadežda je rasla u porodici koja je baštinila snažne nacionalno-oslobodilačke ideje

02. 03. 2026. u 18:01

POSLE smrti Hadži–Maksima, Mita i Mileva Petrović 1884. dolaze u Beograd, koji je u to vreme imao oko 36.000 stanovnika. Grad se ubrzano modernizovao, urbanistički, arhitektonski i komunalno.

ИЗБЕГЛИЧКИ КОНЗУЛАТ КОД МИТЕ ПЕТРОВИЋА: Надежда је расла у породици која је баштинила снажне национално-ослободилачке идеје

Po dolasku u prestonicu Mita napušta prosvetu i zapošljava se u Poreskoj upravi, a njegova supruga Mileva 1885. odlazi u penziju. Iste godine dobili su i ćerku Ljubicu (1885–1979). Mita je brzo napredovao, pa je u Ministarstvu finansija od poreskog nadzornika postao sekretar, a kasnije i predsednik Poreske uprave. Država ga je 1891. odlikovala Ordenom Takovskog krsta IV reda, a pored toga bio je aktivan i u politici.

Član Odbora Beogradske opštine postaje 1897, a naredne godine narodni poslanik na listi Radikalne stranke. Dimitrije je 1899. izabran za disciplinarnog sudiju u Beogradskoj opštini, zatim i odlikovan Ordenom belog orla V reda. U periodu od 1897. do 1899. godine Ministarstvo finansija objavilo je tri Mitine knjige „Finansije i ustanove obnovljene Srbije do 1842“, na osnovu bogate arhivske zbirke koju je godinama sakupljao.

Preseljenje u Hadži–Maksimovu kuću omogućilo je komforniji život, održavanje starih i stvaranje novih društvenih veza. Za tadašnje Beograđane kuća Petrovića bila je svojevrsni „umetnički klub”, centar okupljanja mnogih stvaralaca, a zatim i zborno mesto za mnoge ličnosti, poput Milorada Pavlovića Krpe, koje su imale aktivno učešće u srpskim nacionalno–oslobodilačkim organizacijama. Posle 1903. dom Mite Petrovića često je nazivan i „izbeglički konzulat”.

Petrovići su bili imućni, sa velikom kućom u kojoj je svako dete imalo svoju sobu. Često su ugošćavali i hranili veliki broj prijatelja i poznanika, tako da su držali i poslugu („posvojkinje”), a redovno sobaricu, kuvaricu, baštovana. Nisu bili sebični i rado su ugošćavali mnoge ljude u svojoj kući:„[...] u njoj je bilo i mesta i hleba ne samo za devetoro dece, braće i sestara Nadeždinih, za po koju staru tetku ili rođaku, već i za koju sirotu drugaricu Nadeždinu ili njenih sestara. ”. Nadežda je odrasla u imućnoj kući i nije je mučio problem siromaštva, kao mnoge umetnike. Osim toga, ona je bila u prilici da odrasta u veoma povoljnim uslovima kada je u pitanju odnos prema kulturi i da nesmetano razvija talente koje je posedovala.

Pored velikog broja ikona i orijentalnih predmeta (ćilima, svile, sofa) koje je Hadži–

-Maksim doneo sa hadžiluka, kuća je imala i savremena umetnička dela. Dominirali su portreti Hadži–Maksima sa fesom na glavi i njegove žene Marte u libadama (rad Dimitrija Posnikovića). Kasnije su tu bile i Nadeždine slike, vajarski radovi Meštrovića, braće Rosandić i drugih umetnika, bogata biblioteka, zbirka dokumenata i najrazličitijih predmeta. Bili su tu klavir i drugi muzički instrumenti, jer su Mitina i Milevina deca bila talentovana na mnogo načina. Sve je nestalo u nemačkom bombardovanju Beograda 1941. godine.

POLITIČKI UTICAJI

LIČNOST Svetozara Miletića (ujaka njene majke), ostavila je snažan utisak na Nadeždu. Politička angažovanost njene porodice ogledala se kroz delovanje njenog oca, koji je do kraja života bio član Radikalne stranke. Ova partija je od 1903. do 1914. godine imala dominantnu ulogu u političkom životu Srbije, što je dodatno oblikovalo političku svest Nadežde Petrović.

NADEŽDA na jesen 1884. postaje učenica Više ženske škole u koju je išla i njena majka Mileva. Bila je to poslednja generacija koja je pohađala pet razreda. Nadežda je bila vrlo dobar učenik, ali iz nepoznatih razloga ponavljala jednu godinu. Pojedine nastavnice ove škole bile su veoma aktivne u društvu.

Nadežda je u mladosti bila posvećena i književnosti. Odrastala je čitajući stihove Getea, Petefija, Viktora Igoa i Vojislava Ilića, kao i dela Njegoša i Tolstoja, koje je znala napamet. Negovala je snažan nacionalni duh, ali i intelektualnu radoznalost. Njenu sklonost ka crtanju rano je uočio ujak Svetozar Zorić, kao i otac Mita, koji je upisuje u školu kod slikara Đorđa Krstića. Nadežda se u ovoj školi upoznala sa novim tendencijama u slikarstvu, kao i sa Krstićevim radovima posvećenim mnogim temama iz Srbije (naselja, crkve, pejzaži, prizori iz života sa etnografskim detaljima). Krstićeva likovna dela za nju su bila prilika da se prvi put upozna sa pravim slikarstvom, koje je istovremeno bilo nadahnuto nacionalnim temama. Verovatno je upravo tada prvi put i prisustvovala likovnim izložbama.(...)

Na Nadeždu su poseban uticaj imali crteži oca Mite, dok su uverenja ujaka Svetozara Zorića oblikovala odnos prema umetnosti, posebno narodnom stvaralaštvu i ornamentima, ulozi intelektualca u društvu, kao i ljubav prema putovanjima. Njen slikarski razvoj brzo je napredovao, pa je 1888. godine dobila svoj prvi štafelaj. Od 1890. godine, u Višoj školi, crtanje joj je predavao slikar Petar Ranosović, što je dodatno uticalo na njeno umetničko usavršavanje.

Mita i Mileva su i posle dolaska u Beograd dobijali decu. Sina Nikolaja (1886 – pre 1898), potom ćerke Ljubicu (1885–1979) i Angelinu – Anđu (1888 – 1914). Iste godine Miti Petroviću umire i majka Marta. Zatim dobijaju sina Slavka (1890–1898), ćerku Dragicu–Dragu (1895–1914) i sina Svetozara (1896–1896). godine. Poslednje dete bio je sin Rastko (1898–1949). (...)

Nadežda Petrović je od ranog detinjstva rasla u porodici koja baštinila snažne nacionalno–oslobodilačke ideje i politički aktivizam, što je u velikoj meri uticalo na njeno intelektualno i ideološko formiranje.

MATURIRALA je Nadežda 1891. u Višoj ženskoj školi i položila učiteljski ispit, a zatim je kratko vreme bila učiteljica osnovne škole u unutrašnjosti Srbije. Sledeće 1892. polaže i stručni ispit za predavača „slobodoručnog crtanja”. Za „učiteljku crtanja” u Višoj ženskoj školi u Beogradu postavljena je 1. septembra 1893. godine. Kao nova nastavnica prvih godina predaje u nižim, prvom i drugom razredu. Kasnije je predavala i u višim razredima.

Tokom 1895. Nadežda je usavršavala veštinu crtanja i obilazila razne predele Srbije, uključujući i Zapadno Pomoravlje i Župu. Tom prilikom nastali su i crteži srpskih srednjovekovnih istorijskih spomenika (utvrđenje „Jerinin grad” – Koznik). Iz Beograda je putovala vozom do Stalaća, a zatim je koristila druga prevozna sredstva. Već sledeće 1896. Nadežda je pored obaveze predavača u školi, upisala privatnu školu kod slikara Kirila Kutlika (1869–1900), kao jedina žena u grupi. Pored usavršavanja slikanja, Nadeždi je Kutilikova škola bila važna i za nastavak školovanja u inostranstvu.

Odluka da raskine veridbu sa jednim sudskim oficirom, iako ga je iskreno volela, bila je jedna od najznačajnijih u njenom životu. Povod je bila potražnja veoma visokog miraza, na kome je insistirala nesuđena buduća svekrva. Naime, u pitanju je bio uobičajeni postupak za oficire i zakonski obavezan. Međutim, Mita Petrović nikad nije štedeo novac, već je sve trošio na udoban život i gošćenje prijatelja, tako da za ćerku Nadeždu nije spremio miraz.

Kasnije, kada je Nadežda otišla u Minhen, pisala je svojoj majci da se nije pokajala zbog raskidanja veridbe. Suštinski, Nadežda je redovno ispoljavala snažan individualizam, intelektualnu nezavisnost i duboku posvećenost umetnosti. Odbacivala je tradicionalne društvene uloge žene kao supruge i majke, smatrajući ih ograničenjem koje bi je sprečilo da ostvari svoj najviši ideal – slikarstvo. Na neki način, bila je razočarana u ljubav, te je individualni život prihvatila kao svesno uverenje, usaglašeno sa vrednostima modernog, obrazovanog Zapada. Iako je kritikovala patrijarhalna očekivanja usmerena prema ženi, Nadežda je istovremeno ispoljavala snažan osećaj dužnosti prema sebi, roditeljima i umetnosti, kao alternativni način da „oduži svoje dugove”.

SUTRA: SPOZNAJA SNAGE JAVNOG I POLITIČKOG DELOVANjA