MORALNI DUG PREMA ZAVIČAJU: Ćosić je upozoravao da moramo međusobne optužbe da zamenimo promišljanjem, dijalogom, slušanjem drugih

Миливоје Павловић

14. 10. 2020. u 19:47

VLADO Strugar u pismu od 17. novembra 2008. godine spominje Dobričin govor u Trsteniku koji je pročitao u NIN-u.

МОРАЛНИ ДУГ ПРЕМА ЗАВИЧАЈУ: Ћосић је упозоравао да морамо међусобне оптужбе да заменимо промишљањем, дијалогом, слушањем других

Dobrica Ćosić sa suprugom Božicom / Foto Iz knjige "Pisma sa dvostrukim dnom" V. Vuletić

Zapravo je reč je o Ćosićevom izlaganju završnog dana skupa u Trsteniku, održanog 15. i 16. oktobra 2008, koji je bio posvećen njegovom književnom delu. Pisac je više govorio o spletu međunarodnih i domaćih istorijskih okolnosti u kojima je srpskom narodu pripisivana odgovornost učinjene i neučinjene pogreške. U broju od 23. oktobra, NIN je, na pune tri stranice objavio Ćosićevu besedu pod opominjućim, ali i dvosmislenim naslovom "Naši porazi nisu konačni".

U prvim rečenicama Dobrica Ćosić obaveštava čitaoce i javnost da je drugom knjigom Vremena vlasti, okončan njegov romansijerski ciklus. Napisavši svoj poslednji roman, želi da se vrati oduživanju moralnog duga koji ima prema zavičaju i neispunjenim nadama u koje je uveravao svoje savremenike.

U NEPOSREDNOJ blizini dvorane u kojoj se skup održavao, na tadašnjoj trsteničkoj pijaci, novembra 1945. stajala je predizborna tribina sa koje je - priznaje Ćosić - kao kandidat za narodnog poslanika srpske skupštine, obećao narodu svog zavičaja socijalizam i srećnu budućnost. Umesto obećanja, "ostvario se titoizam, raspad srpskog narodnog bića i nesrećna budućnost koja se ne okončava". U borbi za nacionalno i državno ujedinjenje, za novi društveni poredak i napredak, za nacionalna i demokratska prava u HH veku - po Ćosićevoj oceni - poražen je srpski narod. I sam pisac se oseća poraženim, zajedno sa svima koji su se za velike ciljeve iskreno borili i pokušali da promene srpsku sudbinu.

Svodeći bilans teških poraza, Ćosić nabraja i po koju istorijsku pobedu: pre svega, tu spada Republika Srpska, a nije za potcenjivanje ni uverenje umnih i hrabrih ljudi sveta da smo na strani pravde i prava. "Ta skupa pravda i pravo bogati srpski etos i postaje osnova za razumnu nadu i izvesniju budućnost", kazao je Ćosić. U nastavku besede, Ćosić ukazuje na to da su "gospodari sveta, i njihovi jugoslovenski štićenici" proglasili Srbiju i Srbe krivcima za razbijanje Jugoslavije i ratove na njenom tlu. I više od toga, oni su uporedili, moralno i ideološki, srpsku krivicu sa nemačkom krivicom u Drugom svetskom ratu. Svojom propagandnom mašinerijom oni su Ćosić, okarakterisali srpski patriotizam i demokratski nacionalizam kao neonacizam, izazivajući time srbofobiju svetskih razmera.

O ZBIVANjIMA u dvema poslednjim decenijama HH veka, Ćosić sudi "kao srpski pisac i učesnik u nekim političkim događanjima" u čitavoj drugoj polovini tog stoleća. Sa tim iskustvom i s gledišta humaniste kome je stalo do istine, čak i kad je ona neprijatna, Ćosić ocenjuje da Srbi nisu krivi za rat s Hrvatima i Muslimanima, da nisu izvršili agresiju na Hrvatsku, Bosnu i Kosovo, i da nisu izvršili etnička čišćenja i genocid. Pisac kategorički tvrdi; "Rat su izazvali oni koji su proglašeni srpskim žrtvama!"

O pripremama za rat bosanskih Muslimana, po Ćosiću, svedoči podatak da je januara 1992. muslimanska Stranka demokratske akcije imala 98.000 svojih naoružanih pripadnika. Oni su, dodaje Ćosić, prvi počeli da ubijaju Srbe u Sarajevu, Tuzli, po čitavoj Bosni. Ubijali su i vojnike JNA koji su mirno napuštali Bosnu. O kosovskim Albancima kaže; "Digli su ustanak za otcepljenje Kosova i Metohije s ciljem stvaranja 'velike Albanije', a mi smo proglašeni krivcima zato što smo branili svoju državu."

UPRKOS ovim tvrdoglavim činjenicama, podseća Ćosić, Evropska unija i Amerika podržali su secesioniste i proglasili Srbiju agresorom - zato što se to uklapalo u njihove strateške ciljeve. "Mi živimo u svetu velike neizvesnosti i velikih manipulacija", naglasio je Ćosić upozorivši da kao narod moramo vreme međusobnih optužbi da zamenimo vremenom promišljanja, dijaloga, slušanja drugih. "Vreme vike i gneva treba da zamenimo tihim govorom i razmišljanjima", rekao je Ćosić. "Treba prvo da razgovaramo sami sa sobom i sagledamo se istinito, pa tako samosvesni da stupimo u dijalog sa svetom. Mi u svet ne možemo da stupimo sa podelama i optužbama koje jedni drugima izgovaramo u stranačkim borbama. Ne možemo u budućnost s uverenjem da je režim Slobodana Miloševića činio samo zla i vodio katastrofalnu politiku, a opozicija mislila uvek ispravno i uvek bila u pravu."

ISTORIJSKI REVIZIONIZAM

LATINKA Perović, koja slovi za ideologa drugosrbijanskih nevladinih organizacija, u svojim knjigama i intervjuima Ćosića prikazuje kao uticajnog ideologa srpskog nacionalizma. Ona, doduše, ne spori da je po energiji i koncentrisanosti na cilj, u novovekovnoj istoriji Srbije Ćosić uporediv s Nikolom Pašićem, ali dodaje kako je - u borbi za Jugoslaviju koju je, navodno, video kao veliku Srbiju - on, koji nije podnosio četnike, neizbežno dospeo na četničke pozicije?! Perovićeva vidi Ćosića kao "neku vrstu sive zone srpske politike", i kao javnog delatnika koji ima "konstantni sukob s realnošću".

Ćosić je o Latinki Perović govorio kao o "lažnom liberalu"; ni ona, ni Marko Nikezić, po Ćosiću, nisu ljudi koji nose velike reformističke ideje. Latinka Perović bila je posebno oštra prema Ćosiću u svojoj knjizi Dominantna i neželjena elita (2015). Istoričarka i sociolog Mira Bogdanović primećuje u oceni ove knjige da se kod Perovićeve ne mogu razdvojiti politički i naučni aspekt, i da autorka vrši neki oblik istorijskog revizionizma. Čitanje opusa Latinke Perović, prema oceni Mire Bogdanović u srpskom izdanju časopisa Le monde diplomatique iz novembra 2016, pokazuje "duboko subjektivan, partijsko-politički odnos prema istorijskoj građi, lomove i uzajamno suprotstavljene ocene istorijskih zbivanja i epoha".

U vremenu za koje je rekao da je najsloženije otkad on pamti, Ćosić upozorava kako u svetsku zajednicu ne možemo da stupamo podeljeni na dve Srbije. "U svetsku zajednicu treba da uđemo kao jedna moderna nacija sa oslobodilačkom tradicijom i kulturom starom osam vekova", napomenuo je Ćosić, kritički se osvrnuvši na srpske mondijaliste i apatride, koji od početka rata s Hrvatima i Muslimanima neprestano govore o nekakvoj "drugoj Srbiji".

SMATRAJUĆI svojom ljudskom i književničkom dužnošću da stane na stranu svoga naroda u borbi za odbranu njegovih ugroženih nacionalnih i demokratskih prava, ali "otvorenih očiju za njegove greške i krivice", Ćosić je u Trsteniku izrekao stavove koji će se u budućnosti morati uzimati kao kvintesencija njegove humanističke, literarne i ljudske samosvesti:

Ja sam pisac jezika svih Srba i imam jednu Srbiju. Svojim knjigama pripadam svim Srbima. Ja nemam pravo na podelu Srbije i izbor one Srbije i onih Srba koje smatram naprednim, dobrim, hrabrim, pametnim, poštenim. Pisac kakav sam ja duhovno ima jednu, celu naciju. Ja sam pisac upravo one ozloglašene, osramoćene, poražene Srbije. Ona mi je dala jezik, hleb, dužnost, značaj. Bez te cele Srbije, ne bi bilo ni mojih knjiga. Sudbina Srbije i moja je sudbina, jer sam odavno prisvojio njenu hrabrost, njene podvige, njene žrtve, njene vrednosti i njenu slavu.

Na primerku NIN-a, sačuvanom u dokumentaciji Vlada Strugara, ovaj pasus snažno je podvučen crvenim flomasterom. Sa strane, istoričar je napisao: "Ovako govori čovek koji istinski ljubi svoj narod, i koji se celog veka bori za odgovornu javnu reč, slobodnu misao i dostojanstvo uma.U potpunosti sam saglasan s Dobričinim stavom, i potpisujem ga."

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Komentari (0)

OVO SE DESILO PRVI PUT U ISTORIJI: Srpski košarkaši u Partizanu bez poena u večitom derbiju