DAĆE BOG DA SRBA BUDE KAO NEKAD: Novosti na Svetoj gori posle dve godine izolacije, u kojoj korona nije savladala nijednog od monaha

PUTOVANjE na Svetu Goru Atonsku danas počinje ritualom stvorenim u eri korone koji se obavlja u "ordinaciji" na ulici. Hodočasnici sedaju na baštensku plastičnu stolicu, a medicinski tehničar im nimalo nežno zabija štapić sa vatom duboko u nos.

Foto B. Subašić

Sa suzama u očima od bola, poklonici sa zebnjom čekaju i mole Boga za negativan rezultat. Samo sa tom potvrdom mogu da uđu u Svetogorsku kancelariju i da uz obavezan blagoslov manastira i 25 evra podignu dijamantirion, vizu za monašku republiku, a zatim sa svim tim papirima idu da kupe kartu za brod. Negativan test ili potvrdu o vakcinaciji traže čak i kelneri gotovo praznih pristanišnih kafanica.

Kada brod pristane, glas iz zvučnika poziva poklonike da stave maske i na ulasku pokažu pasoš, dijamantirion i rezultat testa. Papire detaljno pregleda kontrolor i kada putnik najzad stigne na gornju panoramsku palubu šibanu vetrom, ima utisak da je prošao kroz čistilište ostavljajući iza sebe spoljni svet pun strahova. Zatalasano sinje more i divovski Atos na horizontu oko koga se viju oblaci izgledaju kao predvorje večnosti. Putniku koji je pohodio Svetu Goru pre pandemije posle ovih peripetija postaje jasno koliko se svet nepovratno promenio.

Malobrojni poklonici raštrkani po palubi uglavnom ćutke zure u pučinu i kamene litice Svete Gore. Nema vesele galame nekada najbrojnijih hodočasnika, Rusa i Ukrajinaca. Tišina i prazne stolice su odblesak rata u koji je pravoslavne narode latinski podmuklo gurnuo Zapad. Teško je i zamisliti ruske i ukrajinske hodočasnike da ponovo zajedno plove ka Atosu. Ta ratna baština ostaće nezaceljiva rana pravoslavnog sveta i kada oružje utihne, a zapadni turisti će bez griže savesti dolaziti na, za njih, samo egzotičnu turističku destinaciju Atos, koju se trude da promene i prilagode svojim merilima.

Srpskim hodočasnicima pristajanje u Jovanicu, hilandarsku luku, i vožnja manastirskim minibusom prašnjavim planinskim putem izgleda kao povratak kući. Hilandar deluje raskošno čak i u poslednjoj nedelji uskršnjeg posta, kada se po strogom Savinom tipiku jede samo jednom dnevno hrana spremljena na vodi, a moli se neprestano. Manastirsko dvorište i obnovljeni konaci blistaju pod suncem, a vazduh ispunjava cvrkut ptica. Vetar kruni blistave crvene latice ružinog drveta kraj Savinog bunara, njiše krošnje visokih čempresa i okruglu tamnozelenu glavicu narandžinog stabla sa mnoštvom blistavih plodova u Podnožju Savinog pirga. U mističnoj mirisnoj tami saborne Bogorodičine crkve odjekuju molitve i pojanje, a loza koja osam vekova raste iz Nemanjinog groba sprema se da iznova olista. Hilandarom vlada bezvremeni spokoj i posle dve teške godine.

- Jedno vreme bili smo potpuno zaključani i niko nam nije dolazio. Više od pola nas se porazboljevalo, ali hvala Bogu, svi pretekosmo. Zatim smo se polako otvarali i vi ste prva veća grupa. Daće Bog da srpskog naroda opet bude kao nekada u Svetoj srpskoj carskoj lavri - pričao je dobrodušni otac Mitrofan, udarajući nam hilandarski pečat sa likom Bogorodice u pasoše, svedočanstvo da smo bili u Božjoj državi u Bogorodičinom vrtu.

Hilandar je, kao i proteklih više od osam vekova, ostao neosvojiva tvrđava svetosavlja i pravoslavlja. U svetogorskim manastirima koji su uzeli donacije EU stiče se drugačiji utisak, da taj dar sa Zapada nosi prikrivenu nameru da se pravoslavna monaška republika pretvori u banalnu turističku atrakciju. Svetovna politika je uvek gurala prljave prste na Atos, pa i sada pokušava da pod svojevrsne sankcije stavi i veliki ruski manastir svetog Pantelejmona, Rusikon, i odbije od njega poklonike. To ga čini još privlačnijim tradicionalno nepokornim Srbima, kojima zbog toga strogi ruski monasi opraštaju galamu i neumornu radoznalost.

- Vi Srbi ste mali veliki narod i želim da preneseš tu poruku u Srbiju, da vas mi Rusi volimo i poštujemo i da nećemo zaboraviti da ste jedini ostali uz nas - govorio mi je istoričar Ivan Griškin, koji već 20 godina luta svetom od Bliskog istoka do Vladivostoka, sakupljajući sećanja na pravoslavnu vaseljenu. - Rusi sada kažu: "Srbi su naš Specnaz na Balkanu!" Obišao sam Žiču, Studenicu, fruškogorsku Svetu Goru, mnoge stare srpske manastire. Hoću da vidim Pećku patrijaršiju, Dečane i Gračanicu na okupiranom Kosovu, koje će ponovo biti srpsko. Bog će nam dati snagu da sve izdržimo i pobedimo.

Foto: Фото Б. Субашић

POGLEDAJ GALERIJU

Iz blistavog Rusikona otplovili smo u isposničku Karulju, najčuvenije podvižničko naselje svetogorske pustinje, gde stari isposnici još žive u izbama koje vise po liticama iznad mora. Ni to mesto tihovanja nije pošteđeno iskušenja, sudeći po ogromnim vilama sa klimatizacijom i u kojima sigurno ne tihuju bogotražitelji. Pravi svetogorski isposnici se povlače u najnepristupačniju divljinu, a među njima je otac Artemije iz Skita Svetog Vasilija, najzabačenijeg naselja kućeraka u kršu i žbunju. Upoznali smo se na karuljskom doku, dok je s taksistom-mazgarom ugovarao karavanski prevoz namirnica.

- A ti otkuda - upitao je na ruskom, pronicljivo procenivši da sam Sloven.

- Iz Serbii.

- I ja sam Srbin! Ne veriš? Pokažu tebja!

Iz torbice oko vrata izvadio je srpski pasoš i široko se nasmejao. Mešavinom srpskog i ruskog objašnjavao je da je Rus, ali iz Ukrajine, i da je zato postao Srbin. Posle prevrata ukrajinskih šovinista, koji su zabranili ruski jezik i crkvu, on se našao u administrativnoj nevolji kao monah na grčkoj teritoriji.

- Tada sam se upoznal sa vašim predsednjikom Fomom Nikoličem, koji je dolazio na Svetu Goru. Popili smo mnogo njegove šljivovice, rekao je da sam pravi Srbin i dobio sam državljanstvo! Sada se osećam kao Srbin! A ti, kuda si pošal?

Kada je čuo da idem na vrh Atosa, podigao je oči ka nebu, prekrstio se i zavapio na grčko-ruskom: "Aj, Kirie eleison, Gospodi pomiluj, samo su Srbi tako ludi! Znaš li koliko je gore hladno!" Klimnuo je odobravajući na odgovor: "Pa i Svetom Savi je bilo hladno kada se peo na vrh, i to bez perjane jakne i gojzerica!"

Do zaleđene crkvice Preobraženja stigli smo dok su poslednji sunčevi zraci na morskoj pučini, 2.033 metra niže, ocrtavali senku vrha Aton u obliku savršenog trougla, simbola božjeg oka svevidećeg. Kada su na nebu buknule iskre bezbrojnih zvezda, hladnoća je stegla kao čelični okov, ali veličanstveni nebeski prizor potisnuo je jezu. Ostalo je samo beskrajno divljenje zbog koga je mladi monah Sava pre osam vekova došao na ovo mesto i briznuo u plač od radosti.

ŠILjCI PODELE

PUT sa vrha Atosa vodi ka Skitu Svete Ane, gde su odvajkada namernici mogli da konače u vreći u zavetrini crkvenog dvorišta i da dobiju vruću jutarnju kafu. Doba korone i "EUrizacije" i ovde je donelo promene. Nekadašnje konačište lutalica sada je ograđeno visokom metalnom ogradom sa dugim šiljcima savijenim ka unutra, kao da treba da spreče nekoga da izađe. Metalna palisada sa groznim šiljcima iz zapadnih donacija sada razdvaja dva sveta, staru svetogorsku stazu i skit koji samo podseća na nekadašnje gostoljublje i dobrotoljublje.

RUSKI DOMINIRA

SADA je među poklonicima najviše Moldavaca, najverovatnije iz Pridnjestrovlja, jer govore ruski. Uopšte, u Uranopolisu, Jerisosu i na Svetoj Gori ruski je glavni strani jezik, zahvaljujući nekada brojnim dobrostojećim turistima, za kojima obični Grci žale.

Preporučujemo

Društvo

0 8

GORELA SRPSKA SVETINjA: Požar tik uz Hilandar, vatrogasci sprečili najgore (FOTO)

31. 01. 2022. u 12:21

Svet

0 6

SNAŽAN ZEMLjOTRES KOD SVETE GORE: Više potresa u Grčkoj, osetili se i u Atini

16. 01. 2022. u 13:47

Društvo

3 13

MONASI SA HILANDARA VEKOVIMA ZDRAVI KAO DREN: Lekar iz Valjeva otkriva tajnu njihovog zdravlja - Najgore što može da im se desi je prehlada

08. 12. 2021. u 22:04

Društvo

0 4

KORONOM ZARAŽENI I HILANDARSKI MONASI: Srpska svetinja zatvorena, inficirani pod posebnim nadzorom

25. 11. 2021. u 16:11

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije