Društvo

LAVIRINT LAŽI I SILEDŽIJSTVO SLOVENAČKOG UČITELJA: Jugoslavija u ekonomskom i političkom ćorsokaku

Пише: Борисав Јовић

16. 11. 2022. u 22:30

JUGOSLAVIJA je u dužem razdoblju bila u ozbiljnoj ekonomskoj krizi, od 1970. godine pa sve do raspada. Uzrok tome se u osnovi nalazio u njenom političkom i ekonomskom sistemu, koji su bili potpuno neadekvatni vremenu u kome je svet živeo.

ЛАВИРИНТ ЛАЖИ И СИЛЕЏИЈСТВО СЛОВЕНАЧКОГ УЧИТЕЉА: Југославија у економском и политичком ћорсокаку

Foto: Matija Koković, Predrag Mitić, Stevan Kragujević, Arhiv Jugoslavije, muzej Jugoslavije, Tanjug, EPA, Arhiv Večernjeg lista, Arhiv porodice Nikezić, dokumentacija Novosti i Borbe, Vikipedia, RTS, Fejbuk

Pošto je privreda Jugoslavije bila izložena tržištu i neophodnosti da radi rentabilno i efikasno, njen politički i ekonomski sistem joj to nije omogućavao. Privredni rast je sve više jenjavao, socijalni problemi su narastali, povećavana je zaduženost zemlje u inostranstvu, međusobna zaduženost i nelikvidnost, inflacija, a i drugi problemi su postajali nerešivi.

Jugoslavija je imala saveznu vladu koja je smatrala da parcijalnim merama može da koriguje ključne probleme privrede i uporno je odugovlačila da se krene pravim putem. Čak je tvrdila da i ne postoji nikakva politička kriza, da će sve probleme Jugoslavije rešiti vlada tim sitnim merama, što je bio pokušaj zavaravanja javnosti i skrivanje istine o tome u kakvoj se situaciji stvarno zemlja nalazi. Politička kriza je proizlazila iz političkih odnosa republika, a ekonomska kriza iz neadekvatnog ekonomskog sistema, koji je bio zasnovan na pogrešnim političkim rešenjima.

Foto: Matija Koković, Predrag Mitić, Stevan Kragujević, Arhiv Jugoslavije, muzej Jugoslavije, Tanjug, EPA, Arhiv Večernjeg lista, Arhiv porodice Nikezić, dokumentacija Novosti i Borbe, Vikipedia, RTS, Fejbuk

Edvard Kardelj šezdesetih godina, kada preuzima "uzde" Jugoslavije

Taj lavirint nije mogao da se razreši i zato što je tvorac svih pogrešnih i nefunkcionalnih rešenja u sistemu bio Edvard Kardelj, čovek koji je imao apsolutnu vlast u tom domenu, a nije mogao da razume da naša privreda funkcioniše u svetu robne proizvodnje i konkurencije i da ne može da bude uspešna uz njegovu koncepciju, koja je bila suprotna ekonomskoj logici. Da se Jugoslavija nije raspala, bez radikalnih sistemskih promena doživela bi socijalnu dramu zbog ekonomskih problema i konceptualnog ćorsokaka u koji je bila zapala. Sistem u kome je privreda morala da radi doveo bi je do potpunog kolapsa.

Potrebno je da mlađe generacije budu obaveštena bar o osnovnim elementima ekonomske krize koja je postojala u Jugoslaviji, i da ne živi u zabludi da bi izvesni uspešni period njenog razvoja mogao večito trajati, bez nužnih promena na koje vlast nije pristajala.

ZAKON O DEVIZNOM POSLOVANjU DONET NA SILU

PRIVREDOM JUGOSLAVIJE u najvećoj meri nisu vladali ekonomski zakoni tržišta i konkurencije, pa je samim tim i stvoreno nacionalno bogatstvo bilo pod velikim uticajem države. Nacionalni dohodak se prelivao pod uticajem državnih organa, ali nikada nije bilo sračunato gde se i koliko preliva i da li se na neki način nadoknađuje. Nedostatak takvog računa izazivao je nezadovoljstva i nesporazume između republika.

Primera radi, administrativnom odlukom organa federacije, u čitavom periodu postojanja Jugoslavije, cene poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda i cene električne energije držane su na niskom nivou, ispod ekonomskih, manje više sa objašnjenjima da su u pitanju socijalni razlozi. Njih je najvećim delom proizvodila Srbija i snadbevala čitavu Jugoslaviju. Može se pretpostaviti koliko je nacionalnog dohotka na taj način preliveno u druge republike.

Međutim, postojale su i kompenzacije, ne formalno, nego u vidu nekih povoljnosti državne politike za poljoprivredu, prehrambenu industriju, energetiku i druge oblasti, kao što su hemijska industrija koja proizvodi veštačka đubriva, proizvodnja poljoprivrednih mašina i sl. Ove su delatnosti pri nabavci uvozne opreme dobijale državnu saglasnost da mogu kupovati devize iz Centralnog deviznog fonda za otplatu kredita, po znatno povoljnijem kursu, koji takođe nije bio ekonomski.

ANTICIVILIZACIJSKO UĆUTKIVANjE NAUKE

JUGOSLAVIJA JE krajem šezdesetih godina napustila sistem planskog usmeravanja privrednog razvoja, a uticaj tržišta, od koga se očekivala neka kompenzacija da ne dođe do samovolje i haosa, samo je delimično uveden. Umesto toga prepušteno je Edvardu Kardelju da isprobava svoje anticivilizacijske koncepte koji su potpuno zaustavili razvoj naše privrede. Pre nego što je njegova sistemska filozofija stupila na snagu, na osnovu suvislog političkog stava da velika preduzeća i njihovi veliki direktori mogu da ugroze samoupravni socijalistički sistem, izvršena je smena najsposobnijih direktora najznačajnijih preduzeća, uglavnom u Srbiji, a potom je sledio tok zakonskih promena.
Pošto je izvršena lokalizacija kapitala na republike, novi pravac bio je usitnjavanje preduzeća i njihovog kapitala, donošenjem Zakona o udruženom radu. Preduzeća više nisu bila vlasnici imovine, nego njihovi pogoni, osnovne organizacije udruženog rada, koje su bile u moći da više ne sarađuju u okviru sopstvenog preduzeća. Dakle, umesto prirodno ostvarenog toka koncentracije kapitala, privreda je okrenuta suprotno ekonomskim zakonitostima.
Druga krupna odluka iz Kardeljevog seta bila je samoupravno sporazumevanje i dogovaranje. Umesto napuštenog globalnog državnoplanskog usmeravanja privrednih tokova, a u potpunom odsustvu delovanja ekonomskih zakonitosti tržišta, pri defakto izvršenoj republikanizaciji i lokalizaciji kapitala, donet je zakon od koga se očekuje da se hiljade rasparčanih, sitnih osnovnih organizacija udružuju da bi postigli nešto veliko i rentabilno. Ne samo da je celokupna stručna i naučna misao bila ućutkana, nego je vođena moćna propaganda da je to epohalno rešenje koje odgovara samoupravnom socijalizmu i radničkom upravljanju kapitalom. Nemerljivo je nasilje učinjeno nad privredom i nad inteligencijom, a šteta koja je naneta u materijalnom smislu bila je ogromna. Ali je apsolutizam bio jači od svega.

NIKAD NIKO nije izračunao koliko se na taj način poljoprivredi ili energetici stvarno vrši kompenzacija, ali one su s tim mogle da računaju u skladu sa odobrenjima za konkretne investicije i uvoz opreme. Ovakav sistem je važio u dugom periodu vremena, pa je zadržan po Ustavu SFRJ iz 1974. godine. Međutim, već 1955. godine pokrenuta je inicijativa da se pomenuti Centralni devizni fond rasformira i da se podeli na republike, da svakoj pripadaju devize koje se ostvare na njenoj teritoriji i da potom jedna drugoj prodaju devize po komercijalnom kursu. Za Srbiju je to značilo da se njeni proizvodi i dalje prodaju po niskim nekomercijalnim cenama, a da ona kupuje devize po visokim komercijalnim cenama.

Foto: Matija Koković, Predrag Mitić, Stevan Kragujević, Arhiv Jugoslavije, muzej Jugoslavije, Tanjug, EPA, Arhiv Večernjeg lista, Arhiv porodice Nikezić, dokumentacija Novosti i Borbe, Vikipedia, RTS, Fejbuk

Vladimir Bakarić, Tito i Kardelj

Odjednom su se pojavile kursne razlike koje srpska preduzeća nisu mogla da izdrže. Devize su se po pravilu ostvarivale od turizma na Jadranu i pripadale Hrvatskoj, koja je i dalje kupovala poljoprivredne proizvode po niskim administrativnim cenama. Električna energija je prodavana po kontrolisanim niskim cenama, a troškovi njene proizvodnje su bitno povećani, jer su devize za uvoznu opremu morale da se nabavljaju po visokim komercijalnim kursevima, itd. Donošenje samo jednog ovakvog zakona, o deviznom fondu, bez uzimanja u obzir posledica po ukupne bilanse, unelo je haos u ekonomiju zemlje. Srbija nije bila u stanju da preduzećima nadoknadi kursnu razliku da bi nastavila razvoj i nabavku opreme, pa su mnoga zaustavila razvoj.

BILO JE SLUČAJEVA da je preduzeće nabavilo uvoznu opremu uz saglasnost da će, kad dospevaju otplatne rate kredita, devize kupovati po niskim kursevima kod Centralnog deviznog fonda, ali pošto je on pomenutim zakonom likvidiran, a devize su na deviznom tržištu, tj. kod Hrvatskog deviznog fonda koji se puni preko turizma, sa jeftinom hranom iz Srbije, veoma skupe, nije bilo finansijskih mogućnosti da se preuzete obaveze izmire. Bilo je ne samo zastoja u razvoju, nego i međunarodnih problema. Strane firme to nisu mogle da shvate, jer su imale zaključene ugovore. Pomenuti Zakon o deviznom poslovanju bio je neustavan. Donet je na silu. Naneo je ogromne štete srpskoj privredi i uz grdne muke posle sedam godina primene, 1982. pošto su nasilni inicijatori pomrli, Savezna skupština ga je stavila van snage kao protivustavan. Nikakvi argumenti Srbije u fazi njegovog donošenja, kao na primer, da je neustavan, nisu uvažavani, kao što se prema Srbiji i njenim stavovima odnosilo u čitavom periodu postojanja Jugoslavije.

APSOLUTNA VLAST NEPRIKOSNOVENOG  USTAVOTVORCA

GLAVNI INICIJATOR i siledžija za promenu deviznog sistema, iako je to bilo protivustavno, bio je Edvard Kardelj, neprikosnoveni ustavotvorac, koji je valjda smatrao da, ako ga je on pisao da on ima pravo i da ga krši. Lično je bio i šef radne grupe za izradu pomenutog zakona, čiji sam ja po položaju bio član. Pošto sam bio uporan da je predlog protivustavan, po starom dobrom komunističkom običaju morao sam biti uklonjen, da ne smetam. Da je moja politička pozicija bila malo slabija, verovatno bih bio smenjen sa svih položaja zauvek, ali i pošto su svi znali da sam u pravu, unapređen sam za ambasadora u Italiji. Kad sam završio funkciju u Italiji nastavio sam sa aktivnošću da se pomenuti zakon ukine, što je Savezna skupština i učinila 1982. kada ga je proglasila neustavnim.Štetu koju je naneo niko nije mogao da nadoknadi.

Foto: Matija Koković, Predrag Mitić, Stevan Kragujević, Arhiv Jugoslavije, muzej Jugoslavije, Tanjug, EPA, Arhiv Večernjeg lista, Arhiv porodice Nikezić, dokumentacija Novosti i Borbe, Vikipedia, RTS, Fejbuk

Borisav Jović i Janez Drnovšek

Drugi karakterističan primer zakona koji je naneo veliku štetu Srbiji, svesnom nasilnom politikom njegovog sadržaja i načina donošenja, jeste Zakon o fondu za razvoj nedovoljno razvijenih republika i pokrajina. On je donet u očiglednoj koaliciji razvijenih republika, Slovenije i Hrvatske i nedovoljno razvijenih Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Makedonije i Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija. Po svakom spornom pitanju oni su nalazili zajednički interes da zakon sadrži odredbe koje će Srbija skupo platiti.

Foto: Matija Koković, Predrag Mitić, Stevan Kragujević, Arhiv Jugoslavije, muzej Jugoslavije, Tanjug, EPA, Arhiv Večernjeg lista, Arhiv porodice Nikezić, dokumentacija Novosti i Borbe, Vikipedia, RTS, Fejbuk

Branko Pešić i Kardelj

OSNOVNO PITANjE bilo je šta treba da bude osnovica za davanje sredstava u Fond. Stanovište Srbije je bilo da to treba da bude dobit preduzeća, odnosno sredstva ostvarena i izdvojena za akumulaciju. Oporezivanjem, akumulacija bi bila realocirana u nedovoljno razvijena područja.

Znalo se da najveću dobit i akumulaciju ostvaruju preduzeća u Sloveniji i Hrvatskoj kao najproduktivnija i da bi ona podnela najveći teret, što je ekonomski i logično. Međutim, pobedilo je drugo stanovište, da se oporezuju republike, da njihovi budžeti daju određeni procenat od bruto društvenog proizvoda ostvarenog u republici u obračunskom periodu. Bruto društveni proizvod sadrži i potrošnju, dakle, plate, doprinose i sve moguće. To praktično znači da ako republika nema dovoljno poreskih prihoda da izvrši ovu obavezu, mora da se zaduži i da je prioritetno izvrši.

Foto: Matija Koković, Predrag Mitić, Stevan Kragujević, Arhiv Jugoslavije, muzej Jugoslavije, Tanjug, EPA, Arhiv Večernjeg lista, Arhiv porodice Nikezić, dokumentacija Novosti i Borbe, Vikipedia, RTS, Fejbuk

Novčanica od 100 dinara iz 1965. godine

Ovo je učinjeno da bi razvijene republike teret prebacile na Srbiju, jer se u njenom bruto društvenom proizvodu nalazilo malo akumulacije, ali, s obzirom na veličinu republike, dosta sredstava za potrošnju, plate, porezi i dr. Nedovoljno razvijene republike i pokrajine su mogle da pristanu na ovakvo rešenje jer ta sredstva se vraćaju njima, bez obzira na koji se način uzimaju. Ali su dobile dva saveznika koji će zbog toga u primeni zakona uvek biti na njihovoj strani.

MARGINALAN UTICAJ BEOGRADA NA JUGOSLOVENSKU POLITIKU

PRIMENA ZAKONA je pretpostavljala da se svake godine u Saveznoj skupštini usvaja rezolucija o tome koliko će se izdvajati u pomenuti Fond, pa s obzirom na povoljno sistemsko rešenje, mogu biti naklonjene nerazvijenima. Eventualno zatezanje od strane Srbije bilo bi tretirano kao velikosrpski nacionalizam koji hoće da rasturi Jugoslaviju. A ovo je trajalo 20 godina. Krupno pitanje bilo je pravo korišćenja sredstava iz Fonda. To je rešeno nasilno, politički, nezavisno od materijalnih činjenica.
Po svim ekonomskim parametrima Srbija je bila za oko 20% manje razvijenija od proseka Jugoslavije, ali je svrstana u razvijene republike koje nemaju pravo da koriste sredstva Fonda. Mora da daje, ali nema pravo da koristi. Jeste manje razvijena od proseka, ali je svrstana u razvijenije!

Nije prihvaćen ni argument da Srbija ima kompaktno veliko nerazvijeno područje na jugu republike, manje razvijeno a uzeto i veće od svake republike kojoj daje sredstva. Bilo je godina kada je doprinos Srbije Fondu za razvoj, po usvojenim pravilima, bio veći od njene celokupne dobiti i kada je morala da se zadužuje kod banaka da izmiruje obaveze prema Fondu.

Foto: Matija Koković, Predrag Mitić, Stevan Kragujević, Arhiv Jugoslavije, muzej Jugoslavije, Tanjug, EPA, Arhiv Večernjeg lista, Arhiv porodice Nikezić, dokumentacija Novosti i Borbe, Vikipedia, RTS, Fejbuk

Borisav Jović, Bata Živojinović i Dragutin Zelenović

SREDSTVA SU DAVANA nerazvijenima bespovratno. Onaj koji ih je dobijao nije morao nikome da podnosi račune kako će ih upotrebiti, jer ih ne mora vratiti. A što je još gore, davaoci sredstava nisu imali pravo da se mešaju u to kako se njihova sredstva koriste. Efekat svega za Srbiju bio je da je počela naglo da usporava svoj razvoj, pa i da zaostaje u odnosu na druge republike. Na osnovu zvanične državne statistike, to nije bilo moguće poricati, pa je jugoslovensko rukovodstvo priznalo situaciju i u jednoj svojoj zvaničnoj odluci zapisalo da treba nešto preduzeti da se ekonomsko stanje Srbije zaokrene ka rastu. Međutim, niti je išta preduzeto, niti je do zaokreta uopšte došlo.. Dok Fond nije ukinut.

Srpsko rukovodstvo imalo u vođenju jugoslovenske politike marginalni uticaj. Na ovim primerima se vidi kakav je to uticaj bio. Ali i koliko je to Srbiju koštalo. Srpsko rukovodstvo je često stavljano u poziciju da odabere: ili da snosi velike finansijske posledice ili da bude politički napadano da usled njegovog stava nije moguće doneti odluke ili zakone i da to dovodi u pitanje Jugoslaviju.

Srpsko rukovodstvo je često,u sličnim situacijama, kada je moralo da se prokloni i odlukama koje štete interesima Srbije koristilo političku parolu da je za Srbiju sve dobro što je dobro za Jugoslaviju. Pokazalo se da bilo kakve žrtve nisu bile dovoljne da zadovolje one koji su želeli da je rasture.

PRISILNO DONOŠENjE PROTIVUSTAVNIH PROPISA

JEDAN od metoda apsolutizma u ostvarivanju vlasti sastojao se u tome kako savladati otpore usled različitih interesa republika. Tada se stvar svodila na političke pritiske političkog vrha na najodgovornije funkcionere u republikama, a odatle se politički pritisak prenosio na narodne poslanike, na razne načine. Uglavnom, oni su obavezivani da sprovode direktive čelnika republika koje su ih delegirale. Malo je složenija situacija bila kad se pored sukoba interesa pojavio i problem protivustavnog predloga zakona, što je bio slučaj sa Predlogom zakona o deviznom poslovanju 1976. godine. Uprkos tome što je Ustavom SFRJ bilo izričito napisano da je devizna funkcija u celini u nadležnosti federacije, predloženo je da se ona prenese na republike i pokrajine. Da devize pripadaju njima, pa da jedna drugoj prodaju ako žele. Na stranu to što je takvo rešenje bilo u velikom konfliktu sa interesima pojedinih republika, pa i Srbije, to niko ne bi uvažavao, kao i obično, ali protivustavni predlog je tražio posebnu metodologiju da se sprovede u život namera moćnika, kojima ni Ustav nije bio obaveza.
SAZVANA JE SEDNICA Saveznog saveta za privredni razvoj i za društveno uređenje, gde je u prisustvu Edvarda Kardelja, predsednika Saveznog izvršnog veća i Skupštine SFRJ, članova Predsedništva SFRJ, predsednika svih republika i pokrajina, predsednika Centralnog komiteta SKJ i svih republika, traženo od saveznog sekretara za zakonodavstvo Milenka Kangrge da obavesti prisutne da li je predloženi zakon u skladu sa ustavom, da bi mogao da se pusti u proceduru. - Nije mi poznato kako je taj čovek promenio svoje mišljenje, ali on je izjavio da, ako je to u interesu napretka zemlje, da bi mogao da se nađe ustavni osnov. Meni je pre toga tvrdio da je predloženi zakon protivustavan.
Sa takvom konstatacijom svi su otišli na svoje radna mesta uz obavezu da posao dovrše, svako u okviru svoje nadležnosti. Taj zakon, donet 1976, proglašen je protivustavnim 1984. godine i stavljen van snage. Ipak je imao dovoljno vremena da ekonomski razori jedinstvo jugoslovenske ekonomije. Valjda je to i bio cilj predlagača.

Preporučujemo

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
Tagovi

Drugi pišu

Pročitajte više

Komentari (6)

Svi komentari Ostavi komentar

Najnovije iz rubrike

Politika
Tenis
Fudbal
ZABRINUTI NAVIJAČI AL HILALA: Mitroviću preti duže odsustvo

ZABRINUTI NAVIJAČI AL HILALA: Mitroviću preti duže odsustvo