POSLEDNJA PORUKA VELJKA ČUBRILOVIĆA U SVETOM PISMU: Unuke učesnika Sarajevskog atentata o poslednjim danima svog dede

TREĆEG februara navršava se 108 godina otkako je ubijen jedan od učesnika Sarajevskog atentata, učitelj i mladobosanac Veljko Čubrilović.

ПОСЛЕДЊА ПОРУКА ВЕЉКА ЧУБРИЛОВИЋА У СВЕТОМ ПИСМУ: Унуке учесника Сарајевског атентата о последњим данима свог деде

Vera Vujčić i Jovanka Konjiković, Foto D. Milovanović

Pored njega, tog dana obešeni su Miško Jovanović i Danilo Ilić. Okružni sud Zemaljske vlade u Sarajevu osudio je Čubrilovića zbog veleizdaje na smrt vešanjem, a na dušu mu je stavljeno pomaganje da se oružje namenjeno ubistvu prestolonaslednika Franca Ferdinanda prenese iz Priboja u Tuzlu, ali i osnivanje pribojskog "Sokola", saradnja sa Narodnom odbranom i Srpskom kraljevskom akademijom.

Noć pred pogubljenje, Veljko Čubrilović je zatražio primerak Svetog pisma i podvukao mesta u Jevanđelju po Jovanu koja su opravdavala njegovu žrtvu. To je ostavio svom jedinom detetu, tada jednogodišnjoj Nadi. Na Svetom pismu piše da ga je čitao "na bijelom hljebu" i "za utjehu". Nadi je uspomenu od oca dala tetka Vida, na dan kad je ova maturirala.

- Naša majka je testamentom zaveštala Jevanđelje Muzeju Srpske pravoslavne crkve i mi smo već preduzele korake u tom smeru, a Jevanđelje je još kod nas - objašnjava za "Novosti" Veljkova unuka Vera Vujčić, profesor beogradskog Fakulteta organizacionih nauka u penziji.

- Deda je u noći pred izvršenje kazne podvukao više stihova koji su najbolji odraz njegovih misli i osećanja. Ti stihovi su mu pružili utehu i pripremili ga da mirno izađe na gubilište.

Njena sestra Jovanka Konjiković, arhitekta iz Pariza, dodaje:

- Ređajući podvučene stihove deda je našao moralni kredo i opravdanje zašto je to učinio. Oni pokazuju kako je filozofski došao do pomirenja sa samim sobom kao duboko religiozan čovek.

Za naše sagovornice najupečatljiviji podvučen stih je: "Ja sam pastir dobri, a pastir dobri dušu svoju polaže za ovce."

On, kažu, objašnjava zašto posle atentata nije prebegao u Srbiju.

- Bio je učitelj u Priboju, gde je pokrenuo mnoge prosvetiteljske aktivnosti i predano radio na podizanju svesti seljaka, koji su još bili u kmetskom odnosu. Pomogao je Principu i Grabežu da prenesu oružje u Tuzlu, kod Miška Jovanovića, a u to je uključio i seljake, svoje kumove Keroviće i Cvijana Stjepanovića. Od atentata do hapšenja proteklo je 10 dana i deda je mogao da pobegne. Kako seljaci nisu hteli da ostave zemlju, odlučio je i on da ostane i podeli njihovu sudbinu. On, Miško i Danilo, koji je od Miška preuzeo oružje, odneo ga u Sarajevo i podelio atentatorima, osuđeni su na smrt i obešeni, a seljaci su osuđeni na vremenske kazne - priča Vera Vujčić.

Nada Čubrilović, Veljkova ćerka, Foto Arhiv SANU, muzej Gradiška i Privatna arhiva

Na vremenske kazne je bilo osuđeno i šest đaka atentatora, na čelu sa Principom, jer su bili maloletni. Zbog teških uslova u austrijskim zatvorima, od 13 učesnika atentata koji su osuđeni "na rešetke" osmoro je umrlo. Među preživelih petoro bio je Veljkov mlađi brat, potonji akademik, istoričar Vaso Čubrilović.

Osim Svetog pisma, u porodičnoj arhivi čuva se i prepiska između njega i supruge Jovanke, takođe učiteljice, dok je bio u zatvoru. Čuva se i poslednji telegram koji je Veljko poslao Jovanki sa tekstom: "Neka vas Bog blagoslovi i utješi. Ja vas blagosiljam. Zbogom. Mnogo vam poljubaca šalje vaš tata Veljko." Tu je i Nadina fotografija, na kojoj grafitnom olovkom stoji: "Zbogom, milo dijete, tvoj tata Veljko." Posvetu je napisao u 7.30. Samo sat i po kasnije, on, Ilić i Jovanović su obešeni.

- Deda je baki napisao devet pisama i isto toliko ona njemu - objašnjavaju naše sagovornice. - Iz njih se vidi da im je bilo teško, ali da ih nevolje nisu slomile. U najtežim trenucima hrabre jedno drugo. Dve nedelje pred pogubljenje on joj piše: "O meni se nemoj mnogo brinuti. Neka ste vas dvije moje ženske glave žive i zdrave. A ja ću stoičkim mirom ispiti ovu gorku čašu koju mi je Proviđenje namenilo. Kao čovjek sam živio, pa tako isto hoću da umrem."

Beleške Jevanđelje koje je Veljko čitao u zatvoru, Foto Arhiv SANU, muzej Gradiška i Privatna arhiva

Nedelju dana pred pogubljenje ona njemu piše: "Nemoj gubiti strpljenje, sve će Bog dobro dati. Uvijek pomisli da nijesi Ti sam koji patiš, nego pate milioni."

- Imamo, nažalost, samo prepise tri pisma koja je deda pisao u noći pred pogubljenje: kćeri Nadi, da joj se da kad navrši 15 godina života, braći i sestrama i supruzi. Ta pisma je Sarajevski sud poslao baki preko Kotarskog suda u Gradišci, ali je tamošnji sudija Josip Horvat ocenio da su pisma rodoljubiva i da se mogu iskoristiti protiv carevine, pa ih je vratio u Sarajevo sa predlogom da se unište, što je Sarajevski sud i učinio. Srećom, u međuvremenu ih je jedan od službenika prepisao. Do prepisa je posle rata došao dedin brat Vaso - kaže Vera Vujčić, i dodaje da su prepiska između Veljka i Jovanke, kao i njena "Sjećanja" iz 1920. i 1966. godine, objavljeni 1999. u knjizi "Čubrilovići 1914. i kasnije", koju je priredio dr Zdravko Antonić, a objavio Balkanološki institut SANU.

Foto Arhiv SANU, muzej Gradiška i Privatna arhiva

Unuke svedoče da je baka o dedi pričala sa najvećom nežnošću: "Bio je mlad, lijep, dobar, pametan, divan." Kao učiteljica, i ona je delila Veljkova slobodarska uverenja. U "Sjećanjima" piše da je i pre nego što je upoznala budućeg muža rešila da izvrši atentat na cara Franju Josifa, jer joj je austrijska okupacija bila nepodnošljiva. Posle Sarajevskog atentata Austrijanci su i nju uhapsili i u zatvoru je držali šest nedelja, a bebu Nadu čuvala je njena sestra Jelenka.

- Nije priznala da je znala za Principov dolazak u Priboj samo zbog deteta - svedoče Nadine kćerke.

- Posle dedine smrti samostalno je krčila put kroz život, bila je borac za žensko pravo glasa, direktor škole, brižna majka i, posle svega, najnežnija baka. Svakog 3. februara je palila kandilo pred ikonom Svetog Nikole, slave Čubrilovića, pravila žito i pitu i okupljala porodicu. Taj dan je bio posvećen dedi. Ali ne samo taj dan. Njegova hrabrost osvetljavala je živote svih nas.

familija Vasa, Katica Radulaški, Staka, Branko, Vida, Lepa i Milorad Čubrilović, Foto Arhiv SANU, muzej Gradiška i Privatna arhiva

Veljka su poslednje jutro pred smrt videle sestre Staka i Vida. O tom susretu svedoče dva dokumenta: Stakino pismo Jovanki, napisano odmah posle pogubljenja, umrljano suzama, i Vidino sećanje napisano posle Drugog svetskog rata. Staka piše: "Snajka, bio je jak, lijep.

Ja kad ga se sećam ko da sam vidjela Boga, a ne brata. Govorili nismo s njim nasamo. Kažu da se držao hrabro, junački i slavno. Sveštenik je rekao da ga je poslednjeg trenutka pozvao sebi i molio ga da ti piše kako mu je zadnja misao bila ti i dijete."

Vida je u svojim sećanjima, koja nisu objavljena, dala detaljan opis njihovog oproštaja.

Osim Veljka i Vasa Čubrilovića, uhapšeni su bili i brat Branko i sestra Staka.

- Branku je suđeno u sklopu Banjalučkog veleizdajničkog procesa, vođenog od avgusta 1915. do aprila 1916. Tri dana po izricanju presude, kojom je osuđen na 14 godina robije, posetila ga je bakina sestra Jelenka sa našom mamom, kojoj su tada bile dve i po godine.

Branko istog dana piše pismo našoj baki. Iako je dobio dugogodišnju kaznu, on ne očajava, naprotiv, ispoljava optimizam, hrabreći baku i sebe, ubeđen da će pobeda na kraju neminovno doći. Staka je diplomirala medicinu u Pragu 1911. godine i bila prva Srpkinja lekar u Bosni. Bila je lekar dobrovoljac u balkanskim ratovima i za zasluge je odlikovana 1913. Ordenom Svetog Save. Kada je Veljko pogubljen, ona piše Branku u zatvor o tome kako se Veljko na vešalima junački držao. Pismo je konfiskovano i Staka je bila osuđena na šest nedelja zatvora zbog veličanja atentata. U vreme izricanja presude nalazila se u Aradu, u poseti mužu dr Jovi Bokonjiću, koji je tamo bio interniran, pa je iz Arada stražarno sprovedena u sarajevski zatvor - pričaju naše sagovornice.

Veljko Čubrilović sa svojim đacima, Foto Arhiv SANU, muzej Gradiška i Privatna arhiva

Vera i Jovanka bile su bliske i sa dedom Vasom. Kažu, on nije voleo da govori o atentatu jer je smatrao da kao istoričar i akter istorijskog događaja ne može da bude objektivan. U njegovom pismu iz zatvora Staki i Vidi detaljno je opisan čin atentata i njegova borba za opstanak u zatvoru. Izdržao je i dve godine u Banjičkom logoru za vreme Drugog svetskog rata.

- Poštovao je uspomenu na starijeg brata Veljka i bio ponosan na njegovo hrabro držanje na pogubljenju. Zanimljivo je da su njih dvojica tek u zatvoru saznala da su obojica umešana u Sarajevski atentat - kaže Vera, i dodaje da je Vasa Čubrilović po prirodi bio vedrog duha i optimista, ubeđeni Jugosloven, koji je verovao u opstanak Jugoslavije do samog kraja. Umro je 1990, u predvečerje raspada države.

Posle vešanja, pogubljeni Čubrilović, Ilić i Jovanović tajno su sahranjeni u zajednički grob, na jednoj njivi, ispod hrasta. Sahrana je obavljena po noći. Za grob se ipak saznalo i jednog dana je na njemu osvanula kita cveća, o kojoj je posle vođena policijska istraga.

Kuća porodice Čubrilović, Foto Arhiv SANU, muzej Gradiška i Privatna arhiva

Posle rata porodice su ubijenima podigle tri drvena krsta i zasadile cveće. Kapela vidovdanskih heroja u Sarajevu završena je 1939. i u njoj su sahranjeni svi članovi "Mlade Bosne" koji su učestvovali u atentatu. Vaso Čubrilović je sahranjen 1990. godine u Beogradu.

- Osim dede, svi članovi porodice su preživeli rat i dočekali slobodu - pričaju Čubrilovićeve unuke. - Postoji jedna divna porodična slika braće i sestara neposredno posle rata, gde im se na licu čita "Pobeda". Kasnije su svi dali doprinos novoj državi kroz predan rad u struci i aktivno učešće u javnom životu. Naša baka u "Sjećanjima" navodi odgovor koji je dobila od istaknutog nacionalnog radnika Vasilja Grđića na pitanje: "Postigosmo slobodu, kakav nam je sad cilj?" Odgovorio je: "Da se kulturno uzdižemo i da opštečovečanskoj kulturi damo svoj doprinos." Tom cilju su mladobosanci težili u novoj državi.

Foto Arhiv SANU, muzej Gradiška i Privatna arhiva

OBELEŽAVANjE GODIŠNjICE

U DEDINOM rodnom gradu Gradišci, 3. februar se uvek obeležava prigodnim tekstom u novinama, kaže Vera Vujčić:

- U produkciji Zavičajnog muzeja i uz podršku Gradske uprave, u Gradišci je 2020. snimljen film "Učitelj u lancima" i prateća serija, koji se mogu naći na "Jutjubu", i postavljena je bronzana statua Veljka Čubrilovića. I mi kao porodica obeležavamo taj dan. Na pedesetogodišnjicu od izvršenja kazne, dali smo parastos dedi, Mišku i Danilu u Sabornoj crkvi u Beogradu i bili smo zadivljeni jer je lično patrijarh German služio molitvu. Parastosima u Sarajevu obeležili smo 75 i 100 godina.

ĐILASOV BRANILAC

VERIN i Jovankin otac bio je čuveni beogradski advokat Veljko Kovačević. On je tri puta branio najpoznatijeg jugoslovenskog disidenta Milovana Đilasa, ali i pisce Borislava Pekića i Mihajla Mihajlova, političara Dragoljuba Jovanovića, poznatog golootočanina Vladu Dapčevića... Zastupao je i SPC u sporu oko rušenja Njegoševe kapele na Lovćenu.

ZAMENjENA ORIGINALNA PLOČA

U SARAJEVU još postoji Kapela vidovdanskih heroja, ali je Principov most promenio ime u Latinska ćuprija, odgovara Vera Vujčić na pitanje kako joj se čini današnji odnos bivših jugoslovenskih republika prema Sarajevskom atentatu:

- Originalnu ploču na mestu atentata, postavljenu pre Drugog svetskog rata, uništili su nemački okupatori, da bi posle rata bila postavljena nova sa tekstom: "Sa ovog mjesta, 28. juna 1914. godine, Gavrilo Princip svojim pucnjem izrazi narodni protest protiv tiranije i vjekovnu težnju naših naroda za slobodom."

Sada je na tom mestu nova ploča na kojoj latinicom piše neutralan tekst: "Sa ovog mjesta, 28. juna 1914, Gavrilo Princip je izvršio atentat na austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda i njegovu suprugu Sofiju." Međutim, u Srbiji, Republici Srpskoj i Crnoj Gori, Princip i "Mlada Bosna" nose i dalje oreol boraca za slobodu.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Komentari (1)

KAD IZGUBI FINALE SKOČIO BIH SA 60. SPRATA: Trener Danila Medvedeva ipak optimista, cilja na novu veliku titulu