ISTREBLJENJE SRBA OD KOLEVKE DO STOLETNIH STARICA: Ko je stvorio fabriku smrti na Savi - fašisti ili Hrvati
NAJPRE, teza da su Jasenovac "stvorili fašisti, a ne Hrvati" ispražnjena je od saznajnog sadržaja i stoga neupotrebljiva u razumevanju stvarnosti.
Ako su fašisti iz Zagreba napravili Jasenovac, ostaje nejasno zašto fašisti iz Rima ne samo da tako nešto nisu upriličili kod sebe, već su čak fašistima iz Zagreba zabranili slične poduhvate na svojoj teritoriji? I ostaje nejasno zašto su se i fašisti iz Berlina gnušali takvih dostignuća fašista iz Zagreba?
Takođe, ako su žrtve Jasenovca bili tek ljudi, a ne "pripadnici različitih nacija", zašto su, onda, u njemu završila, recimo, deca iz Kostajnice, Kozarske Dubice ili Novog Grada, a ne deca iz Zagreba, Varaždina ili Valpova?
Ne, Jasenovac se jednostavno ne može objasniti nekakvim apstraktnim fašizmom. Njega je moguće objasniti jedino hrvatskim nacionalizmom - tačnije, stoletno starom mešavinom hrvatskog šovinizma i klero-katoličkog prozelitizma.
Jasenovac, kao najstrašnije mesto u ljudskoj istoriji - to treba podvući i zapamtiti - nije kontigentni učinak dolaska dva kamiona fašista u Zagreb (Krleža: "ustaše su bili mala, sasvim neznatna četa plaćenika"). Jasenovac je plod trovekovne političke kulture Hrvatske u čijem je jezgru verski, klasno i etnički zasnovana mržnja na Srbe, kao i projekat njihovog istrebljenja.
I što je najgore, ta mržnja i taj projekat - živi su i danas.
Masovni pokolj Srba u NDH, koji je odmah zatim otpočeo, bio je, gledano hronološki, prvi genocid u Drugom svetskom ratu. On se desio pre početka nemačkog genocida nad Jevrejima. Fabrika smrti Aušvic II (Birkenau), otvorena je oktobra 1941, dok je Jadovno počelo s radom već u maju, logor na Pagu u junu, a Jasenovac u avgustu 1941. godine. Pokolj u Gudovcu (selu gde je živeo Martin Čikoš, sekretar HSS, a docnije istaknuti ustaša) upriličen je već 28. aprila 1941, pokolj u Veljunu počeo je 6. maja, a Glinski pokolji 13. maja 1941.
Tokom maja, juna i jula 1941. u stotinama mesta Hrvatske i BiH odvijali su se masovni masakri noževima, sekirama, maljevima, kundacima, motkama i bacanjem u kraške jame.
Pokolj je bio unapred planiran: "još pre nastanka NDH, ustaše su uz pomoć velebitskih stočara Hrvata sačinile 'radnu kartu' sa preko stotinu obeleženih jama, u koje su planirali da bacaju trupla mrtvih". Ali, pokolj je bio istovremeno i spontan: njega su u mnogo slučajeva sporovodile "tzv. divlje ustaše - lokalne formacije hrvatskih i muslimanskih milicija" koje su bile "pravi podstrekači i organizatori pogroma".
Da je u pitanju projekat nadideološkog karaktera najbolja je ilustracija, verujem, jedna epizoda iz knjige Jovana Dušanića. Tu imamo svedočenje njegove strine Dragice (Bogojević) Dušanić, koja je samo čudom preživela pokolj Srba s leve obale reke Bosne, pri ušću u Savu, 7. decembra 1944. godine.
* * * * * * * * * *
KRVOPROLIĆA U MONSTRUM DRŽAVI
ISTREBLjENjE JE UPRILIČENO po oprobanom ustaškom obrascu: najpre su poklani muškarci - za šestoricu se čak, poimenice, zna da su živi odrani i bačeni u reku Bosnu; onda su na red došli žene i deca, koji su ubijeni bombama i udarcima sekira; pogrom su izvršile lokalne ustaše, prve komšije; ali, po naređenju koje je došlo s vrha.
Istrebljenje je bilo nemilosrdno. Hrvaticu Sofiju (Karlović), udatu za Srbina (Petra Ilinčića), i njenu dvojicu sinova (Tanasija i Milana), ubio je lično Sofijin rođeni brat, zgrožen "sramotom" da je njegova sestra srpska profuknjača. Dušanićevu strinu Dragicu, pak, koja je tada imala 14 godina, majka je zaštitila telom, te je dobila tek dva ovlašna udarca sekirom po stomaku; spasle su je komšije Hrvati; ali, onda je usledilo sistematsko pretresanje svih hrvatskih kuća, koje je trajalo danima, kako bi se sprečilo da bilo ko od Srba preživi; srećom, Dragica je prebačena dalje, i tako se spasla.
Toga dana, samo u dva srpska zaseoka Donje Dubice (Trnjak i Centar), ubijeno je 650 ljudi (sva njihova imena su popisana). Od toga su 333 žrtve imale manje od 15 godina - dok je 132 dece imalo do pet godina starosti.
Zastanimo ovde. Govorimo o 132 dece do pet godina - ubijene samo u jednom selu. Preko puta zgrade u kojoj stanujem nalazi se obdanište. Često, u prolazu, vidim kako se mališani igraju u dvorištu. Nikada onih do pet godina starosti nije bilo više od petnaestak. To znači da je samo u jednom selu i u jednom danu, 7. decembra 1944. godine, poklano deset mojih beogradskih obdaništa. Kada razmišljam o razmerama pokolja 1941-1945. zavrti mi se u glavi.
Drugo, na šta hoću da skrenem pažnju, jeste da se sve to dešavalo dva meseca pošto je pao Beograd. Dakle, u vreme kada je već svima bilo jasno da je NDH, kao deo nacističke Evrope, izgubila rat. Na istoku su, u to doba, Rusi stigli već do Varšave i Budimpešte; izbili su na Balaton, a onda i na Dravu - pošto su, prethodno, na jugu, oslobodili Bukurešt i Sofiju; na zapadnom frontu, pak, Anglosaksonci su domarširali već do Rajne; a u Italiji, na njenom severu, dospeli su i do Bolonje; na istočnom Jadranu već je i Split bio pao.
U to vreme, dakle, bilo je očigledno da nema šanse da NDH ne izgubi rat. A ipak, ta monstrum država - čak i u trenucima gubitničkog ropca, poslednjim atomima snage, i svuda tamo gde je to još mogla - organizovala je sistematsko istrebljenje Srba: od kolevke, do stogodišnjih starica.
Zašto? Zato što je projekat istrebljenja Srba u Hrvatskoj nadideološkog karaktera i tiče se opisane dubinske političke kulture. Njega je u punom zamahu krenula da realizuje NDH 1.0. A onda je, pola veka docnije, gotovo sasvim uspela da završi NDH 2.0.
Pri tome, nevažno je - sa stanovišta Velikog plana - što je prva emanacija NDH bila nacistička, a druga europska i demokratska; one su obe bile deo istog projekta - baš kao i socijalistička Hrvatska (NDH 1.5), u kojoj su se delovi naseljeni Srbima prepoznavali, recimo, po tome što u njima nije bilo asfalta (po "crnoj mreži", na auto - kartama); dakle, kao realizacija stoletne politike tihe diskriminacije.
Ali, taj Veliki plan, koji se realizuje, evo, već stotinak godina, živahan je, valja znati, i danas. To se vidi i po negacionističkom odnosu stanovnika NDH 2.0 spram prošlih zločina; kao i po odsustvu pokajanja - iz čega proizilazi i kolektivna spremnost na njihovo ponavljanje i nastavljanje.
* * * * * * * * * *
NALAZI KOMISIJE ZA RATNE ZLOČINE BILI SU POD EMBARGOM POLA VEKA
DRAGAN KOLUNDžIJA
DA LI JE JASENOVAC BIO TABU TEMA?
HRVATSKI ISTORIČAR gospodin Ivo Goldštajn kaže da "Jasenovac nikad nije bio tabu tema"?! Potom daje podatak da je objavljeno ukupno oko 2.500 knjiga i memoarskih zapisa i studijskih članaka i 108 zbornika dokumenata. Jednostavnom pretragom na bibliotečkom sistemu vidi se da Vojnoistorijski institut i Vojni arhiv, ključne državne institucije NISU NIKAD objavile knjigu o Jasenovcu, a kod njih je najvažnija građa. U pogovoru svog trotomnog dela Antun Miletić kaže: "Moje knjige su plod privatne inicijative, a rađene su iz pijeteta prema stotinama hiljada nevinih žrtava koje su ustaše pobile na najzverskiji način." Eto, najpotpunije delo objavljeno je "privatnom inicijativom"! Niko nije zabranio Miletiću i Narodnoj knjizi da ga objave, po tome ovo nije bila tabu tema, ali za one koji su vodili državu bogme - bila je!
Zapisnici komisija za utvrđivanje ratnih zločina 1941-1944. na teritoriji današnje Vojvodine, a verovatno i svi ostali u posleratnoj Jugoslaviji, bili su pod embargom 50 godina. Upravo smo pre neki dan (Arhiv Vojvodine i "Prometej") objavili dve knjige koje su objavljene 1946. i odmah po izlasku povučene i uništene, a radilo se o popisu zločina na teritoriji Bačke i Baranje i Srema. Embargo na pomenutu građu skinut je 1995. ali ona se već 15 godina, do 2020, objavljuje isključivo ličnom inicijativom. Toliko o nepostojećem tabuu.
Dodajmo još da o našoj brizi prema žrtvama u ratovima dovoljno govori činjenica da smo posle 101 godine tek lane dočekali Popis vojnih i civilnih gubitaka Kraljevine Srbije u ljudstvu u Prvom svetskom ratu: arhivska građa Vojnog arhiva u izdanju Medija centra "Odbrana".
* * * * * * * * * *
GENOCID NAD SRBIMA PODSEĆA NA POGROM STROSEDELACA U AMERICI
MILOŠ KOVIĆ
OPASNE VEKOVNE ILUZIJE I LAŽI
KAKO RAZUMETI genocid u Hrvatskoj? Reč je o procesima mnogo širim i dubljim od istorije odnosa između Hrvata i Srba u 20. veku. Za početak, mora se postaviti nekoliko pitanja. Kako je moguće da Evropska unija dozvoljava svojoj članici Hrvatskoj da proslavlja tzv. Oluju, zločin u kome je proterala više od 250.000 i ubila preko 1.800 svojih građana?
Hrvatski genocid nad Srbima nije bio incident u istoriji Evrope. Kao suštinski verski rat protiv šizmatika, predvođen Rimokatoličkom crkvom, u tipologiji genocida ponajviše je uporediv sa krstaškim uništavanjima muslimana i jeretika. Takvi su bili, recimo, krstaški pohodi francuskih i ugarskih kraljeva, uz blagoslov papa, na francuske katare i srpske bogumile u Bosni. U dobu verskih ratova 16. i 17. veka, takvo je bilo postepeno istrebljenje, proterivanje i asimilacija francuskih hugenota ili španskih Arapa i Moriska. Habzburška monarhija je na takav način sistematski uništavala panonske muslimane, pošto je u ratu sa Osmanskim carstvom 1683-1699. ušla na teritorije Ugarske i Hrvatske. U kratkom vremenu, od 1878. do 1914, ona će uspeti da bosanske i hercegovačke muslimane učini saradnicima Hrvata i da poseje zlo seme koje će proklijati 1914, 1941. i 1991.
PO SVOJOJ METODIČNOSTI , dugom trajanju i nekažnjenosti, ali i po svojim verskim i rasističkim korenima, hrvatski genocid nad Srbima podseća na uništavanje starosedelaca američkog kontinenta od strane protestantske Engleske i rimokatoličke Španije. Tim genocidom, verovatno najvećim u istoriji čovečanstva, počela je, ne zaboravimo, istorija SAD. On i danas traje, sudeći po rezervatima i novootkrivenim zločinima počinjenim nad ostacima ostataka uništenih starosedelačkih naroda.
Hrvati su, bar od početka 19. veka, pretvarani u sredstvo Rimske kurije, Beča i Pariza, potom i Londona i Berlina, za potiskivanje Srba i Rusa sa područja zapadno od Drine.
Zbog vere i jezika, ali i već uspostavljenih rusko-srpskih veza, Srbi su doživljavani kao oruđe sve moćnije Ruske imperije. Ratoborna rusofobija, ukorenjena u zapadnoevropskim kulturama bar od krstaških pohoda tevtonskih vitezova, potom Šveđana i Poljaka na ruske zemlje, obnavljena je u invazijama iz 1812, 1854, 1914, 1941. i u najnovijem pohodu NATO ka istoku, započetom razaranjem SFRJ i ulaskom NATO u Poljsku, Češku i Mađarsku (1999). Sličnosti između istorije i metodologije uništavanja Srba u Hrvatskoj i uništavanja Rusa u Ukrajini nisu slučajne. Genocid počinjen tuđim rukama u takvim okolnostima ukazuje se kao poželjno geopolitičko sredstvo.
Razumeti prirodu zla znači sprečiti da se ono ponovi. Najopasnije su iluzije i laži.
Rusija je to konačno shvatila. U Srbiji se, kako izgleda, još ne razume da sa krstašima nema ni trgovine ni kompromisa.
* * * * * * * * * *
OPSESIVNI CILj ZAGREBA JE BORBA ZA PROSTOR I OTIMANjE SRPSKIH ZEMALjA
MILOMIR STEPIĆ
SIMBOL ISTORIJSKOG STRADANjA
JASENOVAC BI TREBALO da bude ne samo deo srpske kulture sećanja, već i srpske strateške kulture. Jer, Jasenovac jeste simbol srpskog istorijskog stradanja, ali i srpskog postojanja u ogromnom prostoru zapadno od Dunava i Drine. Ako je toliko mnogo Srba ubijeno u jasenovačkom sistemu logora, to logično upućuje na pitanje a koliko je tek Srba živelo unutar monstruozne tvorevine NDH? I koliko ih je ubijeno, pokatoličeno i proterano tokom genocida u povratu 1991-1995. godine iz Repulike Srpske Krajine i van nje? Moramo biti svesni da je opsesivni hrvatski cilj borba za prostor, tj. otimanje srpskih zemalja. Njima oni žele da nadoknade sopstveni hendikep - geopolitičku ranjivost ljušturastog oblika sopstvenog etničkog prostora. Zato nastoje da Jasenovac relativizuju i uklone iz srpskog istorijskog pamćenja. Zato partizani pod hrvatskim vođstvom nikada nisu ni pokušali da ga napadnu i oslobode logoraše. Zato se o njemu nedovoljno govorilo u posleratnom periodu. Zato se uporno smanjuje broj njegovih žrtava.
Zato se Srbima pripisuje izmišljena savremena genocidnost kako bi se u drugi plan potisnuo istinski hrvatski genocid. Njegovo pravo ime jeste srbocid (V. Umeljić) zbog monstruoznosti sa kojom je sproveden, a koju nije mogao da smisli pojedinačni hrvatski um, već um koji baštini inkviziciju. Samo ugrađivanjem Jasenovca u srpski nacionalni (i geopolitički) identitet postojaće stalna opomena šta od hrvatskih suseda, mahom pokatoličenih, pa kroatizovanih i ekstremnim konvertitskim antisrpstvom zadojenih nekadašnjih pravoslavnih Srba, možemo i u budućnosti da očekujemo. I kakvu zajedničku državu nije trebalo, a ni u budućnosti ne treba praviti.
* * * * * * * * * *
GENOCID NOVI MOMENAT SRPSKOG KULTURNOG OBRASCA
MILO LOMPAR
PROPUSTI U KOLEKTIVNOJ SVESTI
U VEKOVNOM ISTORIJSKOM kretanju na razmeđi dva sveta, pravoslavnog i katoličkog, dva carstva, osmanskog i habzburškog, nema ničega što bi se u našoj istoriji moglo uporediti sa zbivanjima čiji je simbol Jasenovac. Premda su ubistva nevinog srpskog sveta bila rasprostrta na raznim tačkama zločinačke tvorevine koja se zvala Nezavisna Država Hrvatska, simbolički je njihovo zbirno mesto obeležavao koncentracioni logor Jasenovac. U komunističkoj Jugoslaviji, zbog živih učesnika rata, on je u izvesnom smislu označen: istorijskim monografijama i spomeničkim kompleksom. No, usled političke ideologije koja je svoj ugaoni kamen imala u ideji o velikosrpskoj hegemoniji kao razlogu neuspeha Kraljevine Jugoslavije i kao dokazu srpske krivice, ciljano je propušteno da se sačuva sam izgled koncentracionog logora, kao što je učinjeno sa nacističkim logorima, da se sprovede postupak denacifikacije hrvatske javne svesti i da se u jugoslovenskoj kulturi - metodama masovne medijske i višedecenijske propagande - označi jedno neprolazno mesto pamćenja.
U srpskoj kolektivnoj svesti, propusti su imali još fatalniji sadržaj: nije osvešćeno da je genocid - koji simbolizuje Jasenovac - novi momenat srpskog kulturnog obrasca, nastao u XX veku; nije opaženo da je minimalizovanje i prekodiranje istorijskog sadržaja u komunističkim obrazloženjima istorijskih događaja u Drugom svetskom ratu prevashodni oblik političke instrumentalizacije; nije prepoznato da je ustaška država bila jedan od sadržaja - nikako jedini - magistralnog kretanja hrvatske politike: i njenog sekularnog vida, kod Starčevića i Radića i Krleže, i njenog klerikalnog vida, kod Štrosmajera, Franka i Stepinca. Istorijski bilans komunizma u nas ima svoj neizbrisivi pečat u ideološkom krivotvorenju genocida čiji je simbol - nikako i jedini sadržaj - Jasenovac.
Kod nas su veoma snažna nastojanja da se - pošto je evropska agenda doživela neutralizaciju sa evropskih adresa - srpska politika uklopi u neki regionalni konglomerat. Taj konglomerat treba da ima ulogu neutralizatora razumne, kompromisne, oprezne, smotrene, ali autentično srpske politike, čiji najveći spektar mogućnosti se upravo nalazi u kulturnom području. Bez unutrašnjeg (srpskog) onemogućavanja takve politike, svako spoljašnje nastojanje (hrvatsko, albansko, crnogorsko) suočava se sa velikim teškoćama na dva plana: u području istorijskih činjenica i u delovanju sopstvenih propagandnih pogona.
TAČNO NA OVOM MESTU BI MOGAO POČETI TREĆI SVETSKI RAT: Putin ga smatra svojom teritorijom, NATO trupe već raspoređene
OVAJ snegom prekriveni granični most između dve srednjovekovne tvrđave u delu Estonije gde se govori ruski, mogao bi biti mesto gde će započeti treći svetski rat, piše Politiko.
26. 12. 2024. u 08:55
POJAVILA SE ŠOK TVRDNjA: "Rusi su oborili avion u Kazahstanu, pogledajte tragove eksplozije na repu letelice"
AVION Azerbejdžan erlajnsa, koji se 25. decembra srušio na putu za Rusiju, možda je oboren ruskom raketom zemlja-vazduh, prema izveštajima ruskih medija koji nisu naklonjeni Kremlju i ruskom predsedniku Vladimiru Putinu.
26. 12. 2024. u 07:44
A POSLEDICE? Kina gradi najveću hidroelektranu na svetu - iseliće milione ljudi, "keširaće" neverovatne 35 milijarde dolara
PROIZVODIĆE trostruko više od 88.2 milijarde kWh, koliki je projektovani kapacitet trenutno najveće hidroelektrane na svetu - "Tri klanca" u centralnoj Kini.
26. 12. 2024. u 14:37
Komentari (1)