BRAZIL, ENGLESKA I NEMAČKA NA KOLENIMA PRED JUGOSLAVIJOM: Između dva rata, dok su se funkcioneri svađali, fudbal je cvetao

U PREDVEČERJE Drugog svetskog rata 1939. BSK je trijumfalno osvojio petu titulu u Ligi sa rekordnih dvanaest klubova.

Kapiteni na bečkom "Parteru" pred utakmicu sa Nemačkom : Đorđe Vujadinović i Paul Jans , Foto Muzej Beograda, Arhiv Fudbalskog saveza Srbije, Dokumentacija "Novosti" i "Borbe", "Vikipedija", iz knjige "Teorija i istorija fudbala"...

Tim je igrao uglavnom u sastavu: Antun Puhar (Srđan Mrkušić), Đorđe Stojiljković, Ernest Dubac, Petar Manola (Bruno Knežević), Prvoslav Dragićević, Gustav Lehner, Svetislav Glišović, Đorđe Vujadinović, Svetislav Valjarević, Vojin Božović, Dobrivoje Zečević (Jan Podhradski), sa novim mađarskim trenerom Stevanom Mesarošom, verovatno po izvornom imenu Ištvan.

Da po narodnoj vuk bude sit i ovce na broju, 1940. ponovo je napravljena reorganizacija, ovog puta u dve lige, Hrvatsko-slovenačka i Srpska liga. Iz svake lige po tri kluba borila su se za titulu državnog prvaka. U potpunom raspadu sistema prvak je postao HŠK "Građanski", ispred BSK, sa bodom manje, ali i mnogo boljom gol-razlikom.

Na svakoj utakmica reprezentacije koju je vodio Boško Simonović postignut je gol , Foto Muzej Beograda, Arhiv Fudbalskog saveza Srbije, Dokumentacija "Novosti" i "Borbe", "Vikipedija", iz knjige "Teorija i istorija fudbala"...

Kompletan tim BSK ponekad je nastupao za reprezentaciju Kraljevine Jugoslavije. Njegovi igrači su to dokazali i na Šampionatu 1930. u Urugvaju. Poslednje prvenstvo, kada je Drugi svetski rat već počeo, 1. septembra 1939, napadom Nemačke na Poljsku, dalo je istorijsku priliku Hrvatima da zajedno sa Slovencima iz Koruške formiraju sopstvenu ligu. Oni su duboko verovali da će u novim vremenima dugo igrati nogomet sa svojim idolima iz Austrije, Mađarske i Nemačke. Želja im je bila uslišena već 1941. i trajala je sve do završetka Drugog svetskog rata.

U periodu između dva svetska rata reprezentacija Kraljevine SHS i kasnije Jugoslavije je od 1920. i prve utakmice na Olimpijskim igrama u Anversu (Belgija) do poslednje prijateljske 23. marta 1941. u Beogradu protiv Mađarske - 1:1, strelac Svetislav Valjarević (prešao iz HŠK "Konkordija" u BSK), odigrala 109 mečeva, pobedila 41 i izgubila 51 susret, uz 17 nerešenih rezultata, sa količnikom 224:256 postignutih i primljenih golova. Najviše reprezentacija sastavio je arhitekta Boško Simonović - 43.
Veliki zaljubljenik u fudbal arh. Boško Simonović (Šid, 12. februar 1898 - 5. avgust 1965, Beograd) nije naprečac izabran za saveznog kapitena reprezentacije Kraljevine Jugoslavije. Fudbal je igrao u SK "Srpski mač", zatim u BSK, u kome je bio golman, a posle 1923. postao je uspešan fudbalski sudija. Prestao je da sudi zbog težeg preloma noge koji je ostavio trajne posledice, ali se od igre nikada nije udaljio. Studije arhitekture je započeo u Zagrebu, a završio 1923. u Beogradu. Nije se preterano bavio cenjenom strukom. Više godina bio je urednik lista "Sportista", organa Beogradskog loptačkog podsaveza, a novembra 1936. pokrenuo je "Sportski dnevnik", prvi dnevni fudbalski list u državi. Zbog teške finansijske situacije, ova novina je je izlazila samo nekoliko meseci. Tih i nenametljiv, arh. Boško Simonović je pet puta biran za saveznog kapitena (1930-1932, 1933-1934, 1935, 1939, 1940) i uvek je imao veliku podršku dr Mihaila Andrejevića, važnog zvaničnika FIFA.

* * * * * * * * *

PRVI PORAZ U ISTORIJI "GORDOG ALBIONA"

ZA svoje vreme arh. Simonović, u ulozi selektora-trenera, imao je samo napadačku taktiku, bez obzira na snagu i umeće protivnika, kvalitet terena i vremenske uslove.

Njegova omiljena petorka, izrazitih napadača na šampionatu u Montevideu, bili su Aleksandar Tirnanić, Blagoje Moša Marjanović, Ivan Ivica Bek, Đorđe Vujadinović i Branislav Bane Sekulić. Ostali igrači nisu bili puki epizodisti već prave vodonoše.

Nije se završila nijedna utakmica a da tim koji je sastavio arh. Boško ne postigne gol.

Niko nikada, na jednoj zvaničnoj utakmici, nije protiv reprezentacije Brazila postigao osam golova. Dogodilo se to 3. juna 1934. u Beogradu na igralištu BSK, docnije po oslobođenju nazvanog JNA, pred 12.000 gledalaca. Tim Kraljevine Jugoslavije u sastavu:

Uobičajena slika pred utamice BSK uoči Drugog svetskog rata , Foto Muzej Beograda, Arhiv Fudbalskog saveza Srbije, Dokumentacija "Novosti" i "Borbe", "Vikipedija", iz knjige "Teorija i istorija fudbala"...

Bartol Čulić (Hajduk), Ivan Belošević (HŠK Konkordija), Jozo Matošić (NK Hajduk), Milorad Arsenijević (BSK), Ivan Stevović (BSK), Ivan Gajer (HAŠK), Gustav Lehner (ŠK Slavija - Osijek), Aleksandar Tirnanić (BSK), Đorđe Vujadinović (BSK), Blagoje Moša Marjanović (BSK), Aleksandar Tomašević (BASK), od 46. minuta Ivan Petrak (HAŠK), Svetislav Glišović (BSK), pobedio je tim Brazila - 8:4. Tri gola postigao je velemajstor fudbalskog umeća Blagoje Moša Marjanović, Svetislav Glišović dva, a po jedan Ivan Stevović, Aleksandar Tirnanić i Ivan Petrak. Strelac dva gola za goste bio je čuveni centarfor Leonidaš, a po jedan Valdemar i Armandinjo.

Novinari tog vremena nisu posebno cenili selektora arh. Simonovića?! Neopravdano su mu nadenuli nadimak Dunst (u slobodoumnom prevodu dunster, neznalica), ali on je sve primao blagonaklono. Kao ozbiljan čovek, predan svom poslu, bio je siguran u sebe i igrače koje je odabirao. Nikada nije ulazio u konflikt. Jednostavno, na neutemeljene kritike izrečene opakim rečima, nije uzvraćao. Selektori su večito bili kvarljiva roba, a mnogi vitezi srpskog sportskog novinarstva ostajali su na svojim mestima u mislima kako da razlikuju loptu od kocke kao geometrijsko telo, što nije bio samo izum tadašnjih vremena već se proteglo i u novi milenijum!

Na stotoj jubilarnoj utakmici, reprezentacija Kraljevine Jugoslavije je 18. maja 1939. u Beogradu, na igralištu BSK, pobedila do tada na kontinentu nepobeđenu reprezentaciju Engleske - 2:1. Tim selektora arh. Boška Simonovića igrao je u sastavu: Ljubomir Lovrić (SK Jugoslavija), Zvonimir Požega (SK Vojvodina), Ernest Dubac (BSK), Petar Manola (BSK), Prvoslav Dragićević (BSK), Gustav Lehner (BSK), Svetislav Glišović (BSK), Đorđe Vujadinović (BSK), Aleksandar Petrović (SK Jugoslavija), Frane Matošić (BSK), Nikola Perlić (SK Jugoslavija). Golove su postigli Svetislav Glišović i Nikola Perlić, dok je strelac za goste bio Džejms Brum (eng. James Broome). U timu sa Ostrva bili su čuveni fudbaleri tog vremena, mladi Stenli Metjus i Tomas Lejton, ali su, u tim vremenima, srpski novinari uporno prezime ovog fudbalera pisali Lauton!

* * * * * * * * *

BRUKA TREĆEG RAJHA NA BEČKOM "PRATERU"

KNEZ PAVLE Karađorđević, namesnik krune Kraljevine Jugoslavije, vodio je pomirljivu politiku prema Nemačkoj i Trećem rajhu. Jednoga dana, na Brdu kod Kranja, u svojoj zimskoj rezidenciji, dao je blagoslov, ili je morao da prihvati predlog Berlona, da se odigra prijateljska utakmica dva državna tima. Nemci su namerno izabrali Beč, pošto su 12. marta 1938. anektirali Austriju, u takozvanom Ratu cveća (Blumenkrig), i znajući njihovu netrpeljivost prema Srbima, na neki način, makar u sportskom smislu, priredili manifestaciju u znak arijevske nadmoći.

Utakmica je odigrana 14. aprila 1940, na čuvenom stadionu "Prater", pred 60.000 gledalaca koji su sve akcije svog tima pozdravljali visoko podignutom rukom sa ispruženim prstima iznad srca, kao pozdrav voljenom fireru. Meč je sudio Đeneroso Datilo iz Italije. Na kraju, sve se završilo tužno za reprezentaciju Trećeg rajha, u čijim redovima su bila čak četvorica najboljih austrijskih igrača.

Pobedio je tim Kraljevine Jugoslavije - 2:1, golovima Svetislava Glišovića i Franje Velfla (Zagreb, 18. maj 1918 - 8. jul 1987). Tim Kraljevine Jugoslavije igrao je u sastavu:

Na stadionu SK „Jugoslavija“ pred izbijanje rata , Foto Muzej Beograda, Arhiv Fudbalskog saveza Srbije, Dokumentacija "Novosti" i "Borbe", "Vikipedija", iz knjige "Teorija i istorija fudbala"...

Franjo Glazer (HŠK Građanski), Đorđe Stojiljković (BSK), Jozo Matošić (NK Hajduk), Petar Manola (BSK), Prvoslav Dragićević (BSK), Gustav Lehner (BSK), Svetislav Glišović (BSK), Svetislav Valjarević (BSK), Franjo Velfl (HŠK Građanski), Đorđe Vujadinović (BSK), Milorad Nikolić (BSK).

Utakmicom u Beču protiv reprezentacije Nemačke i pobedom od 2:1, na čuvenom stadionu "Prater", završeno je i selektovanje najboljeg među srpskim trenerima, arhitekte Boška Simonovića. Nikada nije dobio nijednu nagradu, ali kao najdraža uspomena, od koje se nikada nije razdvajao, bila je velika srebrna tabakera na čijoj je unutrašnjoj strani bio ugraviran potpis Žila Rimea.

* * * * * * * * *

BSK SE LAŽNO PREDSTAVLjAO KAO REPREZENTACIJA U EGIPTU

RIVALSTVO koje će posle Drugog svetskog rata nastati između fudbalskih klubova "Crvena zvezda" i "Partizan", to je, do njihovog osnivanja 1945, već vladalo između BSK i SK "Jugoslavija". Sportski klub "Velika Srbija", odmah posle Prvog svetskog rata preimenovan je u SK "Jugoslavija". Osnovan je da bi bio bolji od BSK. Uostalom, kako je tada pisao list "Politika", SK "Velika Srbija" je nastao iz sportske osvete. Svaka utakmica dvaju klubova bila je derbi.

U međusobnim susretima BSK je bio neuporedivo uspešniji od SK "Jugoslavija".

Istoričari fudbala Dragan Krstić i Dragan Antić utvrdili su da su večiti rivali odigrali 151 derbi utakmicu, od kojih je 81 pripala "BSK", a 43 SK "Jugoslavija". Gol-razlika je bila 342:243 u korist plavog tima.

Rukovodstvo „BSK“ ispred stadiona na Topčiderskom brdu, Foto Muzej Beograda, Arhiv Fudbalskog saveza Srbije, Dokumentacija "Novosti" i "Borbe", "Vikipedija", iz knjige "Teorija i istorija fudbala"...

I za vreme okupacije, tokom Drugog velikog rata, igrane su utakmice dvaju klubova, ali iz razumljivih razloga ne postoji precizna evidencija svih rezultata. Pored toga, ime "Jugoslavija" nije moglo da opstane, pa je prekršteno u "Sport klub 1913", po godini osnivanja SK "Velika Srbija". Njegovi fudbaleri su preko noći dobili crveno-bele dresove, jer su stari, samo crveni, označavali boju komunista i, samim tim, bili nepoželjni.

U svojoj rečitoj knjizi "Večiti derbi", objavljenoj 1963, bard srpskog fudbalskog novinarstva Ljubomir Ljubiša Vukadinović (Trstenik, kraj Kruševca, 31. januar 1912 - 1. mart 1973, Beograd) zapisao je: "Nije se smelo tvrditi da crveno-beli imaju mnogo da zahvale susretima sa svojim rivalom što su uspeli da sačuvaju svoju popularnost i pored toga što nisu uspeli da stvore još jedan tako dobar tim kao što su ga imali u svom zlatnom dobu. Dugo godina je BSK dominirao u beogradskom fudbalu, pa ipak njegov komšija sačuvao je svoje navijače na okupu. Sačuvao ih je zbog toga što je odnosio pobede nad `BSK`. Jer, pobeda nad plavima brisala je sve ranije neuspehe."

Velika trvenja, izvan fudbalskog terena nastala su zapravo kada je Jugoslavenski nogometni savez - JNS iz Zagreba zvanično premešten u Beograd. U Sport klubu "Jugoslavija" su bili za ovakvu odluku, ali u isto vreme plašili su se moći BSK i novoimenovanih članova u Jugoslovenskom fudbalskom savezu - JFS. Smatrali su da je veza između plavih i Saveza bila toliko bliska da su jedno vreme njihove kancelarije bile bukvalno vrata do vrata.

Boško Simonović na jednoj utakmici na Topčiderskom brdu, Foto Muzej Beograda, Arhiv Fudbalskog saveza Srbije, Dokumentacija "Novosti" i "Borbe", "Vikipedija", iz knjige "Teorija i istorija fudbala"...

Uvređeni funkcioneri SK "Jugoslavija" izbegavali su kontakte s ljudima iz JFS, jednostavno nisu imali uticaj, a navijači crvenih su svaki neuspeh u prvenstvu objašnjavali time kako imaju dva protivnika istovremeno koji zajedničkim snagama rade protiv njihovog kluba. Tešili su se da titule gube, ali čuvaju obraz. Kako je "BSK" koristio Savez za svoje interese? Godine 1934. izbila je "egipatska afera" koja je, možda, potvrdila tezu SK "Jugoslavija". Naime, BSK je iskoristio uticaj i organizovao turneju po Egiptu. I sve bi bilo u najboljem redu da se tamo predstavljao kao klupski tim, ali on je to činio kao državna reprezentacija. To je učinjeno, po rečima vođstva puta, među kojima je bio i dr Mihailo Andrejević, da bi od domaćina klub dobio više para. Specijalni izveštač sa ove turneje bio je Ljubomir Ljubiša Vukadinović, mladi novinar, koji otuda nije javio ovu poželjnu vest, da je BSK igrao pod imenom reprezentacije, što je bilo tačno. Takozvanu egipatsku aferu otkrili su, a ko bi drugi, nego zagrebački tisak koji je preneo pisanje izvesnog francuskog lista čiji je izveštač iz Kaira bio nekakav funkcioner egipatskog saveza.

Kada je beogradska štampa sve otkrila, vođstvo Saveza, pretežno članova BSK, pravdalo se da je to bila zabuna, jer klub i reprezentacija nastupaju u istim plavim dresovima, što nije bila istina. Velika bura podigla se kada se u čitavu priču umešalo Ministarstvo za fizičko vaspitanje naroda - MFVN. Nastale su nove komplikacije.

Upravni odbor JFS podneo je kolektivnu ostavku, a po hitnom postupku imenovan je novi.

Ova mera nije imala oslonac u zakonskim propisima, pa je ministar stavio van snage odluku i vođenje poslova JFS poverio petnaestorici sportskih radnika. Novi komesarijat nije bio dugog veka. Ministarstvo i njegovi neuki činovnici upustili su se u borbu s najjačom sportskom organizacijom u državi, a to je bio BSK. Nekoliko meseci kasnije, 5. januara 1935, posle sastanka sa starim i novim članovima Upravnog obora JFS, sve je vraćeno u prvobitno stanje. Da bi se bez repova nastavio rad, sazvana je 24. februara 1935. vanredna Skupština JFS. Napravljen je kompromis i čelnici SK "Jugoslavija" više nisu imali primedaba, ali su razočarali veliki broj svojih navijača.

EMOTIVNI TRANSFERI

PRELASCI fudbalera-igrača u protivnički tabor i u tim vremenima nisu bili nepoznanica. Doduše, ne kao mnogo decenija kasnije, gde je novac bio najvažnija stavka ugovora. Ti transferi obično su imali emotivnu podlogu. Možda i zbog lakšeg i boljeg posla (radnog mesta), ali i zbog porodičnih usluga. Naravno da je prelazak u klub glavnog konkurenta izazivao buru među navijačima, podstaknutim gomilom kafanskih priča. Nije bilo novinara, tog vremena, čija je mašta mogla da proizvede toliko ekskluzivnih tekstova. Jedno je bilo sigurno: novinarstvo je bila ozbiljna profesija!

ČITAJ KAKO JE NAPISANO

UZ SVA DUŽNA poštovanja prema fudbalskoj igri i njenima akterima, anglosaksonska reč darbi (derby) dobila je ime po znamenitom britanskom državniku, lordu Edvardu Smitu Stenliju, grofu od Darbija (Edward Smith Stanley earl of Derby), vlasniku trkačkih konja koji je 1779. organizovao prvu značajnu trku punokrvnih trogodih grla. Po ovom lordu, naredna trka 1780. dobila je ime Darbi, a kasnije su je Englezi preuzeli za svaku važnu fudbalsku utakmicu. Kod Srba se ova reč pogrešno iščitava i, umesto darbi, fonetski se ustalila kao derbi, ili po znamenitom Vuku Stefanoviću Karadžiću: Čitaj kako je napisano, piši kao što govoriš!

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije