SRBIJA POSTAJE SREDIŠTE SVIH SRBA: Rezultati strpljivih i mukotrpnih pregovora Miloša Obrenovića

PRE SVOJE iznenadne smrti (1825) car Aleksandar I bio je odlučio da odvoji ruski zahtev za ispunjavanje Bukureškog ugovora od grčkog pitanja.

Zahvaljujući caru Nikolaju I Romanovu Srbija je počela da se obnavlja , Foto Muzej istorije Srbije, dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“, iz knjge „Velike sile i Srbi“, Vikipedija

To je, čim je stupio na presto, učinio i njegov mnogo odlučniji brat Nikolaj I (1825-1855).

Stav Rusije bio je da je rusko-turska pitanja trebalo rešavati bez posrednika, dok je Grčka revolucija bila evropsko pitanje.

Nikolaj I je već u martu 1826. uputio Porti ultimatum, kojim je zahtevano da se stanje u Vlaškoj i Moldaviji vrati na ono od pre 1821, da budu pušteni srpski deputati i da se sa srpskim narodom dogovore sve privilegije predviđene 8. tačkom Bukureškog ugovora, kao i da Turska odredi punomoćnike koji će na granici sa Rusijom pregovarati o svim pitanjima koja je pokrenuo Stroganov tokom svoje misije u Carigradu. Porti je dato šest sedmica da odgovori na careve zahteve.

U isto vreme, u Petrogradu se nalazio vojvoda Velington, sa zadatkom da novom caru čestita stupanje na presto i da posreduje u sporu između Rusije i Turske. Nikolaj I je to odbio, ali je sa Velingtonom postigao sporazum o Grčkoj. Petrogradskim protokolom, potpisanim 4. aprila 1826, Neselrode i Velington su Turskoj ponudili posredovanje u pregovorima sa Grčkom, kojoj je trebalo dati autonomiju pod vrhovnom sultanovom vlašću. Predložili su, potom, i ostalim silama da im se pridruže.

Srbi su u osamnaestom veku ratovali za Austriju pod komandom Eugena Savojskog , Foto Muzej istorije Srbije, dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“, iz knjge „Velike sile i Srbi“, Vikipedija

Zahvaljujući Meternihovoj proturskoj politici, Austrija je gubila podršku Rusije. Nikolaj I okrenuo se zapadnim silama. Promenila se i spoljna politika Velike Britanije. Posle Keslrejeve smrti, nju je vodio Džordž Kaning (1822-1827). Od aprila do avgusta 1827, on će se nalaziti na položaju premijera. Sasvim drugačijih shvatanja od Keslreja, bio je uzdržaniji prema Svetom savezu. Imao je mnogo više sluha za filhelensko raspoloženje javnog mnjenja. Kaning će grčke pobunjenike priznati za ratujuću stranu i podržati odmetnike od španske vlasti u Latinskoj Americi.

RUSKO-BRITANSKO zbližavanje, rat u Grčkoj i nevolje sa janičarima prisilili su sultana Mahmuda II na popuštanje. U junu 1826. u krvi je ugušio pobunu janičara i ukinuo janičarski red, ali nije stigao da ustroji novu vojsku. Pregovori vođeni između Rusije i Turske u Akermanu (današnjem Belgorodu Dnjestrovskom) završili su se potpisivanjem konvencije, 7. oktobra 1826. godine. Ovim dokumentom potvrđene su sve privilegije Vlaške i Moldavije, kao i rusko pravo pokroviteljstva nad ovim kneževinama. Članom 5. Akermanske konvencije Porta se obavezala da izvrši sve odredbe člana 8 Bukureškog ugovora i da sa Srbima ugovori mere kojima će se zajamčiti njihova prava. Te mere biće izložene u posebnom sultanovom hatišerifu, koji će biti saopšten ruskom dvoru i smatraće se delom konvencije.

Vojvoda Velington je posredovao u sporu između Rusije i Turske , Foto Muzej istorije Srbije, dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“, iz knjge „Velike sile i Srbi“, Vikipedija

U odvojenom aktu, priloženom uz tekst Akermanske konvencije, navedene su želje Srba koje je Porta bila dužna da ispuni. One su sasvim odgovarale onome što je bilo izneseno u molbi iz 1820. godine. Nedostajala je samo odredba po kojoj bi knez Miloš dobio nasledno kneževsko dostojanstvo. Konvencijom su, međutim, Srbi stekli pravo da pred Portom iznose sve zahteve koji se ne bi sukobljavali sa obavezama sultanovih podanika.

Akermanskom konvencijom jasno je utvrđeno rusko pravo zaštite nad Srbijom. Srpske molbe iz 1820. ušle su u sastav jednog međunarodnog ugovora. Široka autonomija Srbije, zasnovana na hatišerifu, saopštenom ruskom dvoru i uključenom u tekst konvencije, biće zajamčena međunarodnim pravom.

* * * * * * * * * *

DESET HILjADA DUKATA ZA RUSKE RANjENIKE

TEKST KONVENCIJE svečano je pročitan u Miloševoj prestonici Kragujevcu, na Svetog Savu 1827, u crkvi, pred sveštenstvom, starešinama i poslanicima koji su došli na Veliku narodnu skupštinu. Beseda kneza Miloša, koju je pročitao Dimitrije Davidović, bila je karakterističan spoj svesti o istorijskom značaju onoga što je postignuto i isticanja sopstvenih zasluga. Knez je naglašavao da je njegova politika strpljivih i mukotrpnih pregovora dovela Srbiju do uspeha, umesto "pobunjenija i upropašćenija", kakve su bile, kako je isticao, stalne pobune i seobe, ratovanja za Austriju pod Eugena Savojskim i u Kočinoj krajini, pa i Karađorđev ustanak. Znao je, međutim, da je došlo veliko vreme obnove srpske države: "Vidite braćo, koliko je blisko ono vreme kad će i naše milo Otečestvo stupiti u red država [...] Sad gledajmo da ustanovljavamo ne za danas i za sutra, no za vovek i za decu naše dece i potomke njine".

Mahmud II je, međutim, odbio posredovanje Rusije i Britanije u pitanju pobune njegovih grčkih podanika. Njima se Londonskim ugovorom (6. jula 1827) pridružila i Francuska.

Tri velike sile zatražile su od Turske da prekine rat i stupi u pregovore o autonomiji Grčke. Njihove flote, koje su se pod zajedničkom komandom britanskog admirala Edvarda Kodringtona nalazile u grčkim vodama, potopile su tursko-egipatsku flotu kod Navarina, 20. oktobra 1827. godine.

Džordž Kaning, predsednik britanske vlade je vodio spoljnu politiku , Foto Muzej istorije Srbije, dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“, iz knjge „Velike sile i Srbi“, Vikipedija

Na taj način ustanička Grčka, koja je tada trpela poraze, konačno je spasena. Srpska revolucija nije privukla tako veliku pažnju i nisu je spasavale udružene velike sile.

Daleko od mora, Karađorđevi Srbi nisu bili predmet ozbiljnijeg zanimanja Velike Britanije. Osim toga, filhelenstvo (sklonost Grcima) snažno je uticalo na javna mnjenja velikih sila; Srbi su, sa druge strane, bili gotovo nepoznati. Upoznavanje sa srpskom epikom i predanjem, posredstvom Vuka Karacića, Leopolda Rankea i ostalih pisaca, odigraće se tek kasnije.

BIO JE TO OGROMAN poraz, ne samo Mahmuda II nego i Mehmed Alije, gospodara Egipta koji mu je u pomoć poslao svoju vojsku i brodove. Sultan je, međutim, pozvao muslimane u Sveti rat protiv Rusije. Izjavio je da neće poštovati Akermansku konvenciju jer mu je ona bila, kako je tvrdio, silom iznuđena. Na to mu je, 26. aprila 1828, Nikolaj I objavio rat.

Ruski car se javno i unapred odrekao revolucionarnih sredstava, što je značilo da u rat neće pozvati balkanske pravoslavne hrišćane. Od kneza Miloša se, na taj način, tražilo da ostane dalje od sukoba. On je time izbegao ratne rizike i stekao određenu blagonaklonost Porte, iako je prvobitno predlagao da zarati u pravcu Kladova i Vidina. Srpski knez je, ipak, uspeo da nagovori skadarskog vezira Mustafa-pašu Škodraliju, koji se nadao ruskoj podršci u nameri da ovlada Albanijom, da odloži dolazak na ratište. Na posredan način zadržavao je i bosansku vojsku u pokretu ka Bugarskoj. Odvojio je i 10.000 dukata za ruske ranjenike.

Posle ratnih operacija vođenih na balkanskom i kavkaskom ratištu, Turska je bila potpuno potučena.

Mirovni ugovor potpisan je u Jedrenu, 14. septembra 1829. godine. Rusija je za sebe uzela samo ratnu odštetu i nekoliko manjih teritorija ispod Kavkaza, na Crnom moru. Potvrđena je autonomija Grčke, zasnovana na Londonskom ugovoru, i proširena autonomija Vlaške i Moldavije. Tačka 6 Jedrenskog ugovora odnosila se na Srbiju. Turska se obavezala da će brzo i tačno ispuniti odredbe Akermanske konvencije i predati Srbiji šest otrgnutih nahija. Hatišerifom, koji će biti saopšten ruskom dvoru, Porta će u roku od mesec dana narediti izvršenje odredbi Akermanske konvencije.

* * * * * * * * * *

OSMANSKO CARSTVO POD RUSKIM POKROVITELjSTVOM

NA LONDONSKOJ KONFERENCIJI 1830. godine, Grčka će steći nezavisnost. Bila je to posledica nadmetanja između Britanije i Rusije oko uticaja u novoosnovanoj državi. Suparništvo velikih sila koje su oslobodile Grčku imalo je, kako se vidi, dobrih strana, ali će u budućnosti prvoj nezavisnoj državi balkanskih pravoslavnih hrišćana doneti mnogo nevolja.

Vreme će pokazati da je Porta i dalje izbegavala da Srbiji vrati njenih šest nahija.

Ferman sa potpisom sultana, koji je na taj način dobio status hatišerifa, najvišeg turskog zvaničnog akta, stigao je u Srbiju brzo, već u decembru 1829. godine. I on je, februara 1830, svečano pročitan u kragujevačkoj Velikoj narodnoj skupštini, uz prateću Miloševu besedu.

Ostalo je, međutim, da se privilegije obećane hatišerifom iz 1829. razrade i potvrde novim, drugim hatišerifom. O tome je u Carigradu, zajedno sa ruskim poslanikom u Carigradu, Aleksandrom Ivanovičem Ribopjerom, pola godine pregovarala srpska deputacija, predvođena Dimitrijem Davidovićem.

Svečanost povodom čitanja hatišerifa 1830. na Tašmajdanu , Foto Muzej istorije Srbije, dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“, iz knjge „Velike sile i Srbi“, Vikipedija

Hatišerif iz 1830. godine nastao je na osnovu zajedničkog teksta Davidovića i Ribopjera, koji je usaglašen sa primedbama Porte. Zasnovan na molbi iz 1820, Hatišerif iz 1830. godine imao je 20 tačaka. Srbima je priznato pravo na slobodu bogosluženja, Miloš Obrenović je potvrđen za naslednog kneza sa pravom na određen broj vojnika, stvoren je Savet, čiji odnos sa vlašću kneza nije bio dovoljno razjašnjen. Srbiji je, pored toga, dozvoljeno prisajedinjenje krajeva koji su bili u njenom sastavu 1812, predviđeni su plaćanje dažbina odsekom i zabrana turskim vlastima da se mešaju u unutrašnju upravu zemlje, kao i sloboda trgovine za Srbe, pravo na otvaranje bolnica, škola i pošta.

Utvrđeni su i uslovi za prodaju turske zemlje Srbima. Dozvoljeno im je da u Carigradu imaju svog kapućehaju, stalnog diplomatskog predstavnika.

UZ HATIŠERIF, DOBIJEN je i poseban berat, kojim je knezu Milošu priznato nasledno kneževsko dostojanstvo. Bez jasne podrške Rusije u ovom pitanju, knez nije štedeo novac da bi pridobio turske zvaničnike. Oni su utoliko lakše popustili pošto su primetili rusku uzdržanost.

Sultan Mahmud II je pod pritiskom Rusije popuštao pred srpskim zahtevima, Foto Muzej istorije Srbije, dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“, iz knjge „Velike sile i Srbi“, Vikipedija

Otrgnute nahije, međutim, nisu predate Srbiji. To pitanje biće rešeno tek trećim hatišerifom iz 1833. godine. I u tome, Rusija će odigrati odlučujuću ulogu.

U Turskoj su, posle odvajanja Grčke, započele godine odmetanja muslimanskih uglednika u perifernim delovima carstva. Za vreme ratovanja Mahmuda II sa Mustafa-pašom Škodralijom (1830-1831), Husein-kapetanom Gradaščevićem (1831-1832) i Mehmed Alijom (1831-1833), knez Miloš je uspeo da sačuva naklonost Porte.

Mahmudu II je, kada je vojska Mehmed Alije stigla do Carigrada, u pomoć pritekao Nikolaj I. Ratni brodovi Rusije ušli su u Bosfor, dok su se ruske desantne jedinice od oko 10.000 ljudi iskrcale na njegovim obalama (februar-april 1833). To je prisililo Mehmed Aliju da se povuče. Zauzvrat, Rusija je sa Turskom, 8. jula 1833, u mestu Unkjar-Iskelesi, blizu Carigrada, potpisala ugovor koji se smatra vrhuncem njenog presudnog uticaja na Balkanu i Levantu. Savezničkim ugovorom i obavezom Turske da zatvori moreuze za ratne brodove zemalja koje su u ratu sa Rusijom, Nikolaj I stavio je Osmansko carstvo pod svoje starateljstvo. Od ovog događaja, Britanija i Francuska su ponovo počele da se okreću protiv Rusije, dok se ona vratila savezništvu sa silama Svetog saveza, Austrijom i Pruskom.

Ovi događaji ojačali su položaj kneza Miloša toliko da se, prvi put od 1815, poslužio revolucionarnim metodima. Podstakao je pobunu u otrgnutim nahijama, da bi u njih potom poslao srpsku vojsku. U maju 1833. uspostavio je svoju vlast nad ovim teritorijama.

Granice Srbije utvrdila je, u prisustvu Srba, jedna rusko-turska komisija.

* * * * * * * * * *

KNEŽEVE IDEJE U UJEDINjENjU SA BOSNOM I STAROM SRBIJOM

NOVI, TREĆI HATIŠERIF, kojim su priznate ove granice, dogovoren danak koji će biti plaćan odsekom i iseljavanje muslimana iz unutrašnjosti Kneževine, napisao je i usaglasio sa predstavnicima Porte, ruski poslanik u Carigradu Apolinarij Petrovič Butenjev (17. septembra 1833). U tome mu je pomagala sedma po redu srpska deputacija u Carigradu, koju je ponovo predvodio Dimitrije Davidović. Za razliku od prva dva hatišerifa, treći nije bio upućen turskim zvaničnicima u Srbiji, nego knezu Milošu. Dokument je prispeo u Kragujevac decembra 1833. godine.

Posle toliko vekova, obnovljena je srpska država. Ona je bila vazalna, tributarna država koja je imala nezavisnu unutrašnju upravu. Bila je utemeljena na međunarodnim dokumentima, na ugovorima između Rusije i Turske - Bukureškom ugovoru, Akermanskoj konvenciji, Jedrenskom ugovoru - na hatišerifima iz 1829, 1830, 1833. i na beratu iz 1830, pravnim aktima koji su, zahvaljujući ruskom pokroviteljstvu, takođe imali međunarodno pokriće.

I Srpska crkva stekla je autonomiju konkordatom potpisanim sa Carigradskom patrijaršijom u septembru 1831. godine. Pod pritiskom Rusije i kneza Miloša, Carigradska patrijaršija priznala je pravo Srba i njihovog kneza da sami, bez uplitanja Patrijaršije, biraju episkope. Zauzvrat, Carigradskoj patrijaršiji plaćan je godišnji porez i danak za izbor beogradskog mitropolita. Srpska crkva je tako ponovo stekla davno izgubljenu samoupravu. Srbija je postajala i duhovno središte srpskog naroda.

Dimitrije Davidović je učestvovao u pisanju hatišerifa , Foto Muzej istorije Srbije, dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“, iz knjge „Velike sile i Srbi“, Vikipedija

Sa cetinjskim mitropolitom Petrom I, knez Miloš se dopisivao još u vreme Prvog srpskog ustanka. Razmena pisama nastavila se do mitropolitove smrti 1830. godine, uprkos njegovoj naklonosti prema Karađorđu, koja je ljutila kneza Miloša. Rusija je mitropolita, od završetka ratova 1814. do kraja njegove vladavine, u potpunosti zanemarila. Ni on, ni guvernadur nisu dobijali odgovore na svoja brojna pisma i molbe za pomoć. U jednom pismu grofu Neselrodeu iz 1817, guvernadur Vuko Radonjić založio se za ujedinjenje Srbije i Crne Gore, podsećajući ga da su događaji iz 1809. potvrdili da je to bilo zaista ostvarivo.

OD OPREZNOG KNEZA nije se moglo očekivati da javno govori o ujedinjenju srpskih zemalja.

Ipak, stranci koji su ga posećivali zapisivali su da im je, verovatno i da bi ispitao njihove reakcije i stavove njihovih vlada, pominjao ideju ujedinjenja Srbije sa Bosnom i Hercegovinom i Starom Srbijom. Jedan od njih zabeležiće da je knez Miloš imao poverljive ljude od Sarajeva do Prizrena i Skoplja.

Oslobođenje Srbije je bila osnovna ideja kneza Miloša , Foto Muzej istorije Srbije, dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“, iz knjge „Velike sile i Srbi“, Vikipedija

Oslobođenje je bilo središnja ideja kneza Miloša. Okolnosti su ga prisiljavale da se zadovolji autonomijom. O tome i o njegovom izrazitom srpskom rodoljublju, kao i o njegovoj svesti da su ostvareni uspesi predstavljali prelom u srpskoj istoriji, svedočile su i njegove besede nastale povodom javnih čitanja hatišerifa iz 1829. i 1830: "Velika je i veštestvena razlika između sadašnjeg i odsadašnjeg stanja našeg: do sad je stanje naše drugo bilo, a od sad sa svim drukčije postaje! Do sad smo bili bezuslovni podanici samovlastija turskog i robovi, a sad postajemo samobitnim narodom [...] Sad postajemo ravnima ostalim blagoobraženim i srećnim narodima hristijanskih država".

U besedi povodom proglašenja Hatišerifa iz 1830, na Sv. Andriju Prvozvanog na Tašmajdanu, knez Miloš je ove uspehe sagledao u okvirima srpskih predanja i istorijskih iskustava: "Ko je ikad mislio, da će Srbija, na polju Kosovu i u poznija vremena, a imeno pri poslednjoj propasti, 1813. godine, u robstvo obraćena, da će, velim, ikad glavu dići?

Sad ju diže! Raduj se tome i ti sveta zemljo otečestva našeg, raduj se i ti rode, preljubezni rode moj!"

Mihailo Gavrilović, uvek odmeren u procenama, povodom događaja iz 1830. godine, napisao je: "Jednom reči, hatišerifom i beratom od 1830. godine Srbija je dobila čvrstu osnovu za svoj politički razvitak i ušla u red država. Bez sumnje, to je najveći uspeh u srpskoj spoljašnjoj politici u XIX veku".

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije