MOĆNA TURSKA SPOJILA KEMAL-PAŠU I ERDOGANA: 100 godina od osnivanja turske republike

Ataturk ukinuo prevaziđene institucije sa jednim ciljem: da stvori jaku naciju i državu. Poznavaoci Turske smatraju da kemalizam i neoosmanizam suštinski nisu suprotstavljeni.

vikipedija

STOGODIŠNjICU Republike Turske svet dočekuje s nedoumicom, da li je neoosmanizam Redžepa Tajipa Erdogana pobedio liberalni kemalizam Mustafe Kemala Ataturka, ili je Erdoganova politika samo nastavak zaveštanja Sivog Vuka, kako je glasio jedan od nadimaka "oca države". Glavu sivog vuka je na zastavi nosio Sulejman šah koji je u 13. veku poveo turanska nomadska plemena sa Dalekog istoka u nezadrživi prodor ka Zapadu. Ništa, dakle, što se dešava u Turskoj nije slučajno.

vikipedija

Ataturk je među Turcima stekao status nacionalnog heroja kao vojskovođa, novi Sivi Vuk, kada je pobedio sile Antante i usput očistio iz Turske pobunjene maloazijske Grke i Jermene. Te činjenice pisci panegirika Ataturku često "zaboravljaju". On je bio nacionalni revolucionar sa jednostavnom idejom vodiljom: "Turska Turcima". Osmansko carstvo smatrao je lošim jer Turci u njemu nisu bili vodeća nacija, već deo nedefinisanog, feudalnog religijskog islamskog mileta (naroda), siromašnog i neprosvećenog.

Da može da vidi današnju Tursku, Ataturk bi sigurno bio zadovoljan njenim statusom privredne, ekonomske i vojne sile, sa ogromnom populacijom, većom od 86 miliona, od čega je polovina mlađa od 30 godina, a svi su ponosni na svoju tursku nacionalnost.

vikipedija

Posetilac Turske lako uočava da njeno stanovništvo čini mnoštvo rasa i nacija bivšeg osmanskog carstva, od mongolskih, preko istočno-mediteranskih do slovenskih antropoloških tipova, a svi se osećaju Turcima, baš kao što je Ataturk i želeo. Činjenica je da Erdogan gde god može gradi nove džamije, ali je i činjenica da se one izdižu među blokovima modernih zgrada, kraj novih škola i univerziteta, do kojih vode novi putevi. Nesporno je da ima političkih progona, ali i da opozicija ima svakodnevnu minutažu u informativnim emisijama. Erdogan je na izborima išao u drugi krug sa osvojenih 49,4 odsto glasova, jer se ni tako moćan lider ne usuđuje da "namakne" 0,6 odsto glasova za pobedu i tako naruši temeljne državne zakone, što je dokaz živog Ataturkovog nasleđa.

Taj plavooki i plavokosi Turčin sa Balkana danas je, paradoksalno, simbol oštro suprotstavljenih političkih struja. Neoosmanisti ga poštuju kao utemeljivača nove imperije, ali ne panislamske, već panturske sa islamom kao religijom pod kontrolom države. Kemalisti ga smatraju neopozivo svojim, kao sekularistu i republikanca koji je ukinuo zaostalu osmansku versku državu i dao ljudska prava svakom Turčinu koji do njega nije ni znao svoju naciju, već je bio ništavni "sluga halife prvovernih" cara-prvosveštenika u Istanbulu.

vikipedija

U pravu su i jedni i drugi. Ataturk se borio kao oficir za Osmansko carstvo dok se nije uverio da je korumpirana i anahrona imperija neodrživa zbog odnosa prema sopstvenom stanovništvu. Ataturk je bio razočaran i mladoturskim pokretom kome je i sam pripadao, jer su njegovi saborci bili lako podmitljivi, a ni sultanovi ljudi, ni mladoturci nisu ga voleli zbog njegove gvozdene volje, neustrašivosti i odanosti idejama koje je zastupao. Njegov uticaj je bio marginalan do 1915. kada je stekao slavu nacionalnog heroja, spasioca prestonice i titulu paše kada je sa 60.000 boraca slomio invaziju 80.000 vojnika iz cele Britanske imperije na Dardanele. Kada su 1919. sile Antante zauzele Carigrad i podelile najbolje teritorije carstva kao svoje kolonije, osim Anadolije, Ataturk je u toj škrtoj stepi i polupustinji proglasio novu prestonicu, Ankaru, u tada bednom seocetu pod ostacima ogromne drevne tvrđave.

Pokrenuo je Rat za nezavisnost, ali njegovi borci u starim osmanskim uniformama nisu bili Osmanlije, već Turci kojima je Kemal-paša obećao da će dobiti svoju zemlju, republiku, u kojoj će biti ravnopravni građani. Tako su pobedili pobednike Velikog rata i posle toga Ataturk je mogao je da naredi bilo šta, kao pravi samodržac, uključujući donošenje ustava i uvođenje demokratije, uređenja koje ogromnoj većini Turaka nije bilo ni teorijski poznato. Uveo je masovnu pismenost, ukinuo poligamiju i dao glasačko pravo ženama, zabranio fes i feredžu. Ukinuo je sultanat ali je bez milosti je vešao i streljao u sultanskom maniru sve koje bi pokušali da se suprotstave prosvećivanju i homogenizovanju Turaka.

vikipedija

Istinski poznavaoci Turske i njene istorije smatraju da kemalizam i neoosmanizam suštinski nisu oštro suprotstavljeni kao se često banalno predstavljaju, već da postoji dubinski kontinuitet između poznog osmanskog, kemalističkog i neoosmanskog perioda u istorijskom kretanju Turske.

Današnji savremeni politički, kulturni, a od devedesetih i vojno-politički neoosmanizam ne bi mogao da postoji da nije utemeljen u Ataturkovoj sekularnoj, ali militarističkoj republici.

- Za razumevanje istorijskih "procesa dugoga trajanja", u brodelovskom smislu toga određenja, valja biti kadar prepoznavati kontinuitete u diskontinuitetima i diskontinuitete u kontinuitetima. Primer Ataturkove modernizacijske revolucije i njenih kasnijih puzećih metamorfoza ubedljiv je dokaz za iznetu tvrdnju. Naime, opšte je mišljenje da je njegov istorijski nužan i opravdan, radikalan raskid sa prevaziđenim institucijama i duhom Osmanskog carstva, koji su gušili nacionalni potencijal Turaka, ujedno značio i potpuno napuštanje ideje o velikoj i snažnoj, perspektivno (bar) makroregionalnoj sili Turskoj. A zapravo, zamenivši nadnacionalni osmanizam (svi sultanovi podanici su pripadnici istog, osmanskog naroda) iz vremena sutona Osmanskog carstva i mladoturskog razdoblja, kojim se ukidao sistem mileta, tj. konfesionalnih naroda, isključivim turskim nacionalizmom, Ataturk je, kao njegov funkcionalni produžetak, stvorio turski "politički narod" - objašnjava za "Novosti" akademik, prof. dr Darko Tanasković.

Dr Darko Tanasković

Ovaj velikodržavni koncept, dodaje prof. Tanasković, priznaje postojanje manjina kao etno-kulturnih zajednica, ali bez prava na političko organizovanje, što je, pored ostalog, ishodište kurdskog pitanja. Istovremeno, svi turkijski narodi smatraju se, na panturkistički način, braćom, onako kako se doživljava jedinstvo svetske zajednice muslimana, s tim što je opšteturski nacionalizam u neoosmanističkoj (Erdoganovoj) verziji naglašeniji i islamistički zasvođen.

- Ataturk se i dalje veliča kao "otac nacije", ali mu se promišljeno priznaje i slavi uloga vođe otadžbinskog rata i spasioca države, dok se njegova reformatorska (protivislamska i sekularistička) dimenzija istorijske uloge potiskuje i sve manje pominje. Na najširem planu postepeno se realizuje projekat "tursko-islamske sinteze" iz vremena Turguta Ozala, za šta se stvaraju dva osnovna preduslova: postojanje turskog političkog naroda (demosa), što je doprinos nacionalizma na Ataturkov način i, uslovno rečeno, reislamizacija društva, koja s njim izgleda kategorijalno nespojiva, ali u turskom slučaju nije. Tako se istovremeno aktuelizuje nacionalistički i verski potencijal države, na putu obnavljanja jedne velike Turske - kaže prof. dr Tanasković.

vikipedija

O velikoturskim ambicijama najupečatljivije svedoči knjiga "Strategijska dubina", nekadašnjeg najbližeg Erdoganovog saradnika i savetnika Ahmeta Davutoglua, turskog ministra spoljnih poslova i premijera. Objavljena je 2001. kao manifest neoosmanizma i ozvaničila je turske ambicije koje su već nagoveštene angažovanjem u podršci zaraćenim stranama tokom raspada Jugoslavije. Turska je "Strategijskom dubinom" otvoreno stupila u svetsku arenu kao 17. ekonomska sila sveta, sa 800 milijardi dolara bruto nacionalnog dohotka, čija se stopa razvoja mogla porediti samo sa kineskom i sa stanovništvom koje je od 1950. učetvorostručilo broj sa 20 na 80 miliona.

Davutoglu je definisao Tursku kao "jedinstveno obdarenu zemlju" zbog pozicije na razmeđu kontinenata i istorijskog nasleđa Osmanskog carstva koje je više vekova vladalo značajnim delovima Bliskog i Srednjeg istoka i Balkana, na kojima je ostavilo "značajan civilizacijski trag", zbog čega ima potencijale da postane ozbiljna sila i da na savremenim osnovama predvodi muslimanski svet. U toj viziji, Balkan je u "prvom pojasu" zemalja gde treba najintenzivnije obnavljati osmansku kulturu i tradicije, kroz jačanje kulturnih i ekonomskih veza s lokalnim muslimanskim stanovništvom "kome treba vratiti osmanski identitet".

vikipedija

On naglašava da se "Bosna i Kosovo koji se direktno tiču Turske" nalaze na "osama geopolitičkog sučeljavanja" na kojima počiva geopolitika Balkana. Prva je "osa Drava-Sava s centrom u Bosni i Hercegovini, a druga Moravsko-vardarska sa centrom na Kosovu". Davutoglu je procenjivao da je NATO agresija 1999. smanjila na "prihvatljiv nivo" vojnu moć Srbije, ali "da to nije dovoljno".

- Protiv antiosmanskog i antiturskog imidža koji na Balkanu naročito Srbi i Grci vole da ističu u prvi plan, Turska mora nastupiti tako što će elemente globalnog rivaliteta pažljivo analizirati i primenjivati u regionu. Odbijanje političke kulture i institucija nasleđenih od Osmanskog carstva dovodi do ozbiljnih problema na Balkanu... Vezivanje turske uloge u NATO više za Balkan, ima veliki značaj za našu politiku prema ovom prostoru. Ovakvo opredeljenje biće blisko interesima SAD koje će biti primorane da u budućnosti razvijaju politiku blisku Bošnjacima i Albancima, koji su opet bliski Turskoj - sugerisao je Davutoglu, insistirajući da Turska za širenje svog uticaja na raspolaganju ima NATO savez čiji je član.

U ovom manifestu neoosmanizma iz 2001. BiH, Kosmet i Palestinu definisao je kao "oblasti sa zamrznutim konfliktima, čija će se sudbina tek odrediti u novoj podeli sveta koju Turska mora da prati i da preduzima neophodne inicijative".

Budućnost Bošnjaka i Albanaca

U konstelaciji odnosa u kojoj Albanci i Bošnjaci nisu stabilni i uticajni na Balkanu, nemoguće je da turska istočna Trakija i Anadolija budu spokojne, sugeriše "Strategijska dubina":

- Sa geokulturnog i geopolitičkog stanovišta, budućnost Bošnjaka i Albanca predstavlja ključ Balkana. Najvažniji strategijski prioritet Turske u nestabilnim i promenljivim odnosima na Balkanu je pitanje osiguranja bezbednosti društvima koja svoju sudbinu vezuju za regionalnu moć i uticaj Turske. Ova situacija za Tursku ne predstavlja samo odgovornost i teret već i najvažnije sredstvo za formiranje sfere uticaja na Balkanu.

Delovanje na više frontova

POLAZNA osnova "Strategijske dubine" jeste da je Turska centralna država u svom okruženju, "epicentar Balkana, Bliskog istoka i Kavkaza, centar Evroazije", ističe dr Bojan Bugarčić, pisac predgovora srpskog izdanja Davutogluove vizije.

- Po njoj, turska spoljna politika treba da bude multidimenzionalna, da deluje na više frontova na obnovi strategijske svesti i mentaliteta koji su obezbeđivali "jedinstvenu prodornu snagu Osmanskog carstva i stabilnost osmanskog poretka". Ta nova politika predstavlja spoj neoliberalizma sa islamizmom.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije