Društvo

DRŽAVNI UDAR SPASAVA ZEMLJU IZ HAOSA: Provociranje građanskog rata razlog za uvođenje ličnog režima

В. Н./ (Из књиге " Краљ Алекандар Карађорђевић")

04. 02. 2024. u 07:00

PRAVI razlog državnog udara nije mogao biti saopšten narodu. Onaj najvažniji - pretnja secesijom Hrvatske. Ali, kada jedan vladalac učini takav sudbonosni korak, uvek se traga za nekim dodatnim, a nevidljivim psihološkim faktorom, koji ga je na to nagnao.

ДРЖАВНИ УДАР СПАСАВА ЗЕМЉУ ИЗ ХАОСА: Провоцирање грађанског рата разлог за увођење личног режима

On se može naći u samom misaonom sklopu kralja Aleksandra, koji je izgrađivan tokom njegovog šestogodišnjeg ratovanja. U toj jednostavnoj filozofiji preovladavalo je njegovo čvrsto uverenje da je postojeća država stvorena naporima srpske vojske, koju je on predvodio, da su u njene temelje, kako je govorio, "uzidane tolike srpske kosti" i da bi raspad te države značio izneveravanje zaveta ratnika izginulih na bojištima Kumanova, Kolubare i Kajmakčalana, stradalih pri prolasku kroz Albaniju... To ratničko iskustvo stvorilo je kod Aleksandra veliko samopouzdanje: značajne bitke i prodore dobijao je svojom inicijativom, pa je i ovoga puta verovao da će za kratko vreme otkloniti i opasnost da se zemlja raspadne. Rizikovao je svesno, uzdajući se u svoju srećnu zvezdu.

I onda kad jednom vladaocu s tako izgrađenim shvatanjima dođe vođa naroda koji se borio na strani neprijatelja, dođe Vlatko Maček, za koga se znalo da se sa svojom četom tukao protiv Srba na Drini, sedne za sto, pa kaže da će da zasnuje svoju državu s granicama do Beograda, a Srbima ponudi da im ostavi ovo ili ono, taj vladalac može da odgovori samo ovako: "Ja dabome, ne bih to ni u snu prihvatio... I onda šta bi Srbi rekli, kad bi se hrvatska oblast graničila s Beogradom, a ne sme se zaboraviti da sam i ja Srbin... 3ar da sa Kalemegdana, u Zemunu, gledamo hrvatsku zastavu, kako to Maček traži..."

SPOLjNA situacija Jugoslavije bila je isuviše složena da bi se dozvolilo produženje unutrašnje državne krize, nastale još sredinom 1928. godine. Najosetljivija tačka Evrope bila je granica između Jugoslavije i Italije, koja se prostirala od austrijsko-italijanske do italijansko-grčko-albanske tromeđe. Posle uspostavljanja svog protektorata nad Albanijom, Italija je okružila Jugoslaviju s juga i zapretila je da će, povezivanjem i s Bugarskom, to učiniti i s istoka. Čim je izbila unutrašnja kriza u Jugoslaviji, Musolini je počeo da se koristi hrvatskim pitanjem za ostvarenje svojih ciljeva prodora prema istoku. Slao je poruku vođama Hrvata da s velikim interesovanjem prati njihovu borbu i, ukoliko Hrvatska izvojuje svoju nezavisnost, neće tražiti za sebe Dalmaciju.

O opasnosti koju je za Jugoslaviju predstavljalo prisustvo Italije u Albaniji, kralj Aleksandar je u to vreme jednom britanskom publicisti rekao ovo: "Mi ne možemo dozvoliti stranoj sili da vlada Albanijom, ili da je kolonizuje. Naš geografski položaj je takav da je od najveće važnosti za našu bezbednost da Albanija ostane nezavisna i u prijateljskim odnosima sa nama. Pogled na kartu pokazuje da naša teritorija u južnoj Makedoniji formira neku vrstu kopnenog poluostrva, ako se tako može reći, između Bugarske i Albanije, i u slučaju rata bilo bi vrlo teško odbraniti se od napada i sa istočne i sa zapadne strane. Kada je isti novinar pitao Musolinija šta misli o odnosima prema Jugoslaviji, Duče je nervozno ustao sa stolice, stegao pesnice i ljutito rekao:

"Kada neko uperi pištolj u mene, ja posegnem za prvim oružjem koje mogu. Ako je to samo nož, ja ga zabodem u rebra, pre nego što on uspe da puca... Albanija je bila jedino oružje, koje sam mogao naći da se suprotstavim francusko-jugoslovenskom savezu. Musolini nije hteo da odbaci mogućnost da može doći do rata s Jugoslavijom. I kralj Aleksandar morao je biti spreman na takvu eventualnost.

* * * * * * * * *

Prepad hrvatskih političara na duh Ustava

KRALj Aleksandar, koji je ukinuo Ustav i zaveo svoj lični režim u zemlji, u više navrata je govorio posle tog čina da se dugo kolebao da priđe takvom rešenju, ali da na kraju nije imao više drugog izbora. "Dugo sam razmišljao, dugo se uzdržavao, pre nego sam se odlučio" - rekao je publicisti Anriju Barbiju. "Borbe između političkih partija postale su suviše grube i nije bilo drugog sredstva da se spreči raspad zemlje. Trebala je radikalna izmena u metodima uprave. Zar sam mogao posmatrati bratoubilačke borbe bez intervencije... Da bi ovo ozdravljenje zemlje izvršio, ja sam se izložio, ne zaklanjajući se ni iza koga i ne tražeći načina da umanjim svoju odgovornost."

Na primedbu urednika pariskog "Matena" da taj njegov korak neki nazivaju diktaturom, kralj je jetko odgovorio: "Zar ne zaslužuje pre da se nazove diktaturom, ili tiranijom ono što se kod nas ranije bilo događalo? Zar nije to značilo prepad na duh Ustava, za koje nosi krivicu 85 poslanika (Seljačko - demokratske koalicije), kad su odbili saradnju u radu Skupštine... Državna mašina nije više funkcionisala. Zato sam morao sam da donesem svoju odluku i da primim odgovornost, ili da pred celom javnošću izjavim da mi je nemoguće spasti zemlju iz haosa, kojim ju je doveo na ivicu anarhije. Stajao sam pred jednom dilemom: da žrtvujem jedinstvo i budućnost svoje Kraljevine ili da sam sebe i svoju ličnost eksponiram, na taj način što ću za potrebni period vremena sam uzeti vlast."

STRANI predstavnici kao neutralni posmatrači imali su razumevanja za ono što je kralj Aleksandar morao da preduzme. O stanju u Jugoslaviji posle ukidanja Ustava, novi britanski poslanik Nevil Henderson izvestio je svoju vladu da se stvari razvijaju u pozitivnom trendu: "Sklon sam da verujem da prednosti zasad pretežu i da za izvesno vreme ovaj poredak predstavlja nužno zlo, neophodan da bi se postavili temelji nove države, koja može preživeti jedino kao jedinstvena, čvrsta i u osnovi zadovoljna celina... Na celokupnu reformu gledam kao na istinski korak u pravcu rekonstrukcije, koji nije lišen političke hrabrosti, utoliko više što su Srbima, na koje se Kralj morao na prvom mestu osloniti, učinjene najveće istorijske nepravde, više nego recimo, Hrvatskoj, Sloveniji, ili Crnoj Gori". To svoje viđenje Henderson je zadržao i mnogo godina kasnije, kad je u svojoj knjizi zapisao:

"Kralj Aleksandar se prihvatio diktatorske vlasti vrlo nerado, ali je to učinio samo radi toga što je smatrao da je privremena diktatura u najboljem interesu Jugoslavije.

ONI KOJI su zamerali kralju Aleksandru i kritikovali ga, bili su najčešće oni koji su najmanje shvatali teškoće na koje je nailazio." Poznati američki publicista, Armstrong, koji je u više navrata razgovarao sa kraljem, napisao je: "Aleksandar nije postao diktatorom, radi toga što je bio željan lične vlasti, ili što je bio ohol, ili radi toga što je verovao da može voditi politiku prestiža ili nacionalne ekspanzije... Činilo mu se da zemlja nije daleko od građanskog rata... Mislio je da je opasnije ništa ne učiniti, no nešto preduzeti. Prostodušno je verovao da će mu godinu dana, možda nekoliko meseci biti dovoljno da zavede red u kući."

Rešenje proklamovano 6. januara 1929. godine iznuđeno je bilo razvojem državne krize, u kojoj se steklo više nepovoljnih okolnosti: težnja Hrvata za secesijom, koju su nastojali da postignu provociranjem građanskog rata, pojava raskola među Srbima izazvanog stavom njihovih lidera u Hrvatskoj, potpuna paraliza parlamentarnog rada, spoljne pretnje koje su dolazile od strane fašističke Italije. Odlučujući se da privremeno suspenduje Ustav da bi se prevazišlo postojeće stanje, kralj je u svome manifestu najavio "u što kraćem vremenu" povratak ustavnog poretka, "onih ustanova, one državne uprave i onog državnog uređenja, koje će najbolje odgovarati opštenarodnim potrebama i državnim interesima".

(Iz knjige " Kralj Alekandar Karađorđević")