NISMO OČEKIVALI PRIVILEGIJE ZBOG SVOJIH PREDAKA! Dirigent Bojan Suđić i arhitekta Đorđe Nenadović o slavnoj porodici koja je stvarala državu

PORODICA Nenadović jedna je od najzaslužnijih za razvoj moderne srpske države. Poreklo vode od obor-kneza podgorske knežine Stanoja Nenadovića. A tokom nekoliko vekova, ređale su se ličnosti koje su imale veliki uticaj na istorijske tokove i odnos političkih snaga u zemlji. Neki su ih čak zvali "vladarima iz senke".

Wikimedia

Sigurno najpoznatiji bili su obor-knez Tamnavske i Posavske knežine Valjevske nahije Aleksa Nenadović, jedan od najuglednijih Srba, ubijen u Seči knezova 1804. godine, zatim njegov brat Jakov, vojvoda iz Prvog srpskog ustanka, popečitelj unutrašnjih dela i predsednik Praviteljstvujuščeg sovjeta, kao i prota Mateja, autor čuvenih "Memoara", političar, diplomata i prvi predsednik Praviteljstvujuščeg sovjeta. Prota Mateja pokrenuo je sa stricem Jakovom u valjevskoj i šabačkoj nahiji Prvi srpski ustanak.

Među ostalom decom, prota Mateja imao je sina Svetozara, koji je streljan kao učesnik u zaveri protiv kneza Mihaila, 1868. godine. Danas od njega vode poreklo nosioci prezimena Nenadović. Ipak, najpoznatiji protin sin bio je Ljubomir Nenadović, poznat kao čika-Ljuba, književnik i ministar prosvete Kneževine Srbije. On nije imao dece.

Svetozar je bio pešadijski potporučnik u srpskoj vojsci, koji postaje upravnik čuvenog zatvora, Gurgusovačke kule, u Zaječaru. Godine 1862. avanzuje za načelnika topčiderske apsane, odakle su 1868. krenuli atentatori na kneza Mihaila. Streljan je zbog navodne umešanosti u zločin i planirani prevrat u korist dinastije Karađorđević. Streljana su i njegova braća od strica, konjički kapetan Mladen i Sima Nenadović, kao i brat od tetke Andrija Vilotijević. U vreme smrti, sa Jelenom Protić, Svetozar je imao petoro maloletne dece, među kojima sina Mateju.

Upravo ovaj Mateja bio je pradeda našim sagovornicima, čuvenom dirigentu Bojanu Suđiću i poznatom arhitekti Đorđu Nenadoviću.

- Od unuka kneza Stanoja iz Brankovine, obor-kneza valjevske nahije Alekse Nenadovića i njegovog sina, prote Mateje Nenadovića i sina mu Svetozara, sežu direktne veze i do mene i moje porodice - kaže Bojan Suđić za "Novosti". - Sin Svetozara, Mateja Nenadović, bio je istinski vizionar, industrijalac, izgradio je električnu centralu u Valjevu i uveo ulično osvetljenje, te je, uživajući veliki ugled među sugrađanima, postao i predsednik opštine Valjevo. Bio je nosilac ordena Karađorđeve zvezde, ordena Jugoslovenske krune i ordena Svetog Save. Matejin sin i moj deda Đorđe, kao student prava bio je učesnik oba balkanska rata, jedan od 1.300 kaplara u Velikom ratu i nosilac najviših vojničkih odlikovanja - Zlatne medalje Obilića za hrabrost i Ordena Belog orla sa mačevima. Kao prvi srpski oficir ušao je na čelu srpskih jedinica u oslobođeni Novi Sad. Bio je i sudija Upravnog suda, do oslobođenja i novog režima, od koga se distancirao.

Deda Đorđe je bio oženjen Katarinom, ćerkom Milana Strundžalića, pomoćnika ministra pravde, predsednika Apelacionog suda i člana Kasacionog suda. Sa njom je imao troje dece: Mateju, Milana i Mirjanu.

- Moja majka Mirjana je rođena u godinama pred rat, proživljavajući ratni vihor i kasnije godine mladosti na rubu egzistencije. Pripadnost porodici Nenadović joj je predstavljala ozbiljno breme, dok je odrastala u izmenjenim društvenim okolnostima i vrednostima. Verujem da je barem deo svoje etičke nepokolebljivosti i snage prenela na mene - kaže naš slavni dirigent.

Dodaje i da nije bilo pretka po majčinoj liniji koji se nije suočavao sa najozbiljnijim životnim izazovima i stradanjima. Često su bili u samom epicentru društvenih lomova:

- Opisi burnih događaja prote Mateje iz njegovih "Memoara" prenosili su se i nadalje, obeležavajući životni put potomaka, dajući nam svima, verujem, snagu da se nad našim današnjim iskušenjima samo osmehnemo upoređujući ih sa izazovima iz prošlosti.

Диригент Бојан Суђић са мајком МирјаномFoto: Privatna arhiva

POGLEDAJ GALERIJU

Suđić dodaje da se deca nisu osećala "specijalno" zbog porodičnog nasleđa. Jesu bili ponosni, ali ta pripadnost Nenadovićima nikada nije isticana kao neka posebnost, niti su ih roditelji opterećivali istorijskim bremenom. Bojan je još kao mali, odlazeći kod deda Đorđa, na zidu viđao "ikonostas" sa desetak porodičnih fotografija predaka, od prote Mateje, preko čika-Ljube, pa Alekse... Ipak, nije se puno pričalo o slavnoj prošlosti, jer se u socijalističkom društvu nije puno držalo ni do nacionalne istorije, ni do 19. veka. U fokusu je i dalje bio Drugi svetski rat.

Takođe kaže da Nenadovići nisu bili bogati, a i ono što su imali razvejali su ratni vihori. Od kada su se ponovo vratili u Beograd, krajem dvadesetih godina prošlog veka, prvo su živeli pod najam u Molerovoj ulici, a zatim su prešli u drugi stan, u Kralja Milutina.

- Moja majka je teško odrastala, bilo je to vreme zelene proje i tačkica. Nismo imali nikoga na selu ko bi nam pomogao hranom. Taj stan u Kralja Milutina bio je preko puta moje osnovne škole, pa sam često boravio kod dede i bake, čekajući da me mama pokupi. Kasnije, na fakultetu, jedno vreme sam živeo kod njih. Tu sam imao klavir i mogao nesmetano da vežbam i učim - seća se Suđić.

Srednji Đorđev sin Milan, Bojanov ujak i Đorđev stric, nije imao dece. Živeo je i umro u Beču.

Najstariji sin Mateja, bio je redovni profesor Arhitektonskog fakulteta u Beogradu. Njegovi najvredniji izvedeni projekti jesu zgrada "Jugooceanije" u Kotoru i Pravoslavni bogoslovski fakultet u Beogradu. Sinovi Đorđe i Miloš takođe su arhitekte. Miloš je bio profesor na Arhitektonskom fakultetu, preminuo je tokom pandemije korone. Đorđe je profesor na Fakultetu savremenih umetnosti u Beogradu. Njihov najznačajniji zajednički projekat koji su radili kao tim Nenadovića, otac i dva sina, jeste zgrada Parohijskog doma Hrama Svetog Save na Vračarskom platou, iz 2005. godine.

Privatna arhiva

- Moja majka Sofija, koja puni devedeset šest godina, takođe je arhitekta. Jedan je od autora projekta beogradskog Aerodroma ("Nikola Tesla"), otvorenog 1962 godine. Za to delo je dobila Sedmojulsku nagradu iste godine. Zanimljivo je da je njen deda po majci bio Lazar, rođeni brat vojvode Živojina Mišića. Upravo ga je Lazar poveo iz sela u grad i omogućio mu da se školuje - kaže Đorđe Nenadović za naš list.

I on nam je potvrdio da u okviru porodice nisu mnogo razgovarali o istorijskoj ulozi svojih predaka, niti su bilo kada zbog toga očekivali privilegije.

- Prvi put sam sa razredom, u osnovnoj školi, u Vojnom muzeju na Kalemegdanu, video zastavu prote Mateje. Većinu nasleđenih istorijskih artefakata moja porodica predavala je crkvenim i državnim institucijama. U crkvi, u Brankovini, čuvaju se predmeti koje je prota doneo iz Rusije. Deda Đorđe je umro kad sam imao 14 godina. Pričao mi je da je posle rata izabrao da ode u penziju, jermu kao sudiji nije bilo dozvoljeno da se bavi svojim poslom u tom zvanju. Dedu ću zauvek pamtiti kao ponositog čoveka, blage naravi - seća se Đorđe Nenadović.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije