SISTEM BRINE, ALI NISU SVI ZBRINUTI: Oko 23.000 mladih sa smetnjama u razvoju uključeno u obrazovni sistem uz mnoge izazove

U bazi Registra dece sa smetnjama u razvoju u Srbiji je do kraja marta ove godine evidentirano 3.418 dece do 18 godina, od čega su njih 1.666 deca sa dijagnozama poremećaja iz spektra autizma, podaci su Instituta za javno zdravlje "Dr Milan Jovanović Batut".

Foto: Printskrin Facebook

Sa ovim poremećajima zdravlja veći je broj dečaka (1.330) nego devojčica (336). Kako u "Batutu" kažu, cilj prikupljanja podataka jeste uvid u podatke o obolelima i novoobolelima od ovog poremećaja zdravlja, po polu, uzrastu, proceni njihove funkcionalnosti i drugim karakteristikama. Podaci Registra omogućavaju izradu preventivnih programa i strategija, planiranje zdravstvene zaštite, sprovođenje epidemioloških i kliničkih istraživanja...

To kažu podaci "Batuta", a podaci republičkog zavoda za statistiku pokazuju da ovu školsku godinu pohađa 3.179 đaka u 51 specijalnoj školi, a da je prošle godine redovnu nastavu prema individualnom obrazovnom planu (IOP) pohađalo njih 20.243.Dakle, više od 23.000 dece sa smetnjama u razvoju uključeno je preko inkluzije u školski sistem.

Izazovi sa kojima se sreću ova deca, njihovi roditelji, ali i ceo razred ako je u pitanju redovna škola, i posle 15 godina od uvođenja inkluzije - veliki su. Kako navode roditelji, najveći problem je nedostatak ličnih pratilaca i pedagoških asistenata, neobučenost kadrova, često i nerazumevanje okruženja. Stručnjaci apostrofiraju i želju roditelja da dete pohađa redovnu nastavu čak i kada je to za njega opterećenje. Takođe, mnoga mesta nemaju specijalne škole, pa roditelji ili svakodnevno moraju da vode mališane u drugi grad, na nastavu, ili da ih, čak i kada to možda ne bi hteli, uključuju u redovnu u svom mestu.

Istraživanje "Pedagoški asistent za mene", koje je sprovelo Udruženje za podršku osobama sa autizmom "Maslačak" iz Sombora među roditeljima dece sa smetnjama u razvoju i nastavnim osobljem, pokazalo je da je 96 odsto nastavnika imalo iskustvo u radu sa učenikom koji ima razvojne smetnje.

Dve trećine nastavnika veruje da ima osnovne veštine, znanje i kompetencije za rad sa tim đacima, dok samo trećina priznaje da su im znanje i veštine oskudni. S druge strane, 55 odsto roditelja procenjuje da se nastavnici u radu sa ovom decom ne angažuju dovoljno, mahom zbog nedostatka stručne pedagoške i individualne podrške (53 odsto ispitanika), nedostatka veština i znanja (19 odsto), nezainteresovanosti škole (16 odsto), ili zato što u odeljenju ima veliki broj učenika, pa nastavnici imaju malo vremena za rad sa detetom sa smetnjama (12 odsto).

Foto: Printskrin Youtube

Nataša Selić Stanković, direktorka osnovne škole "Antun Skala", koja ima 96 učenika, uglavnom iz spektra autizma, objašnjava od čega zavisi hoće li dete sa smetnjama u razvoju ići u redovnu školu ili u specijalnu.

- Izbor škole zavisi od odluke roditelja. Ako odabere redovnu školu, a postoji potreba za dodatnom podrškom, detetu se obezbeđuje obrazovanje po IOP 1 ili IOP 2. Bez obzira u kojoj je školi, za IOP 2 roditelj podnosi zahtev Interresornoj komisiji i ona daje mišljenje, kao i za sve potrebne nivoe podrške iz socijalnog i zdravstvenog domena. Za upis u školu za obrazovanje učenika sa smetnjama u razvoju neophodno je da se dostavi mišljenje Interresorne komisije, na zahtev roditelja, a to podrazumeva obrazovanje po IOP 2, pošto se i u ovim ustanovama realizuje redovan plan i program - kaže naša sagovornica.

Na primedbu da pojedini roditelji tvrde kako se na njih, naročito u manjim sredinama, vrši pritisak da deca idu u specijalnu školu, ona odgovara da je najčešće obrnuto, jer u manjim sredinama često ne postoje tzv. specijalne škole. One su uglavnom locirane u većim gradovima.

- Autizam podrazumeva niz specifičnosti i poteškoće se manifestuju u različitim oblastima funkcionisanja, mogu biti lakšeg ili težeg stepena. Određenoj deci je neophodna podrška i svakodnevni defektološki rad: korektivno stimulativni, tretmani logopeda, tretmani u senzornoj sobi, rad u manjim grupama, primena asistivne tehnologije od stručnih lica i prilagođenih materijala. Od toga zavisi za koju školu će se roditelji opredeliti. Deca sa manje izraženim simptomima se češće upisuju u redovnu, ali i oni zahtevaju podršku i prilagođavanja - dodaje.

Onima sa složenim smetnjama potrebna je kontinuirana individualna podrška, a nastavnici moraju da poznaju metode i stilove učenja i stalno unapređuju svoje stručne kompetencije.

- Postoje problemi u redovnim školama koje ne raspolažu svim potrebnim resursima za adekvatnu podršku đacima sa razvojnim teškoćama. Zbog prevelikog broja učenika u odeljenju, kojima takođe treba omogućiti kvalitetno obrazovanje, nastavnici često ne mogu dovoljno pažnje da posvete učenicima koji to zahtevaju. Često su opterećeni i realizacijom nastavnih sadržaja sa striktno određenim brojem časova za nastavnu jedinicu. Za razliku od škola za obrazovanje učenika sa smetnjama u razvoju, gde je broj đaka po odeljenju ograničen na šest i gde se uz individualnu nastavu, primenu prilagođenog nastavnog materijala i asistivne tehnologije obezbeđuje veći stepen podrške - zaključuje Nataša Selić Stanković.

Foto: Printskrin Youtube

Danijela Nešović, potpredsednik UO Saveza udruženja Srbije za pomoć osobama sa autizmom, objašnjava razliku između pedagoškog asistenta i personalnog, odnosno ličnog pratioca:

- Pedagoški asistent je podrška u nastavi i đacima sa smetnjama i nastavnicima u pravljenju i primeni IOP. Lični pratilac je tu da doprati dete do škole i vrati ga, bude sa njim na odmoru. Prvi se finansira iz prosvetnog, drugi iz budžeta za socijalnu politiku. Lični pratioci su u mnogo slučajeva baš roditelji, što je, po mom mišljenju pogrešno, jer dete ne bi trebalo uvek da bude usmereno na roditelja.

Naša sagovornica kaže da neke lokalne samouprave obezbeđuju dovoljan broj ličnih pratilaca, kao što je npr. Subotica, a druge ih imaju premalo, poput Kragujevca - samo 25. Pedagoških asistenata, pak, nema.

- Dešava se da za decu npr. sa autizmom ne može da se pronađe adekvatna terapija, pa da ih u praksi izbacuju i iz specijalne škole. Onda su usmerena samo na porodicu, bez šansi za socijalizaciju. Zagovornik sam toga da u školama imaju što više rekreativnih sadržaja i da se tako oslobađaju viška energije, a ne samo da ih kljukamo lekovima. Specijalne škole su uključene u sistem obrazovanja i đaci su praktično u njemu do 18 godina. Prema starim propisima, bili su uključeni do 25. Ovako, posle punoletstva postaju nevidljivi za sistem. Osobama sa autizmom potrebno je što više usluga iz oblasti socijalne zaštite: dnevni boravci i predah smeštaj, u koji mogu da odu vikendom ili kad roditelji moraju u bolnicu - primećuje Nešović.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije