RAZABIRU SE SAMO REČI: RUSI! NAŠI! Ivo Andrić, jedini srpski nobelovac, o oslobođenju Beograda

ULAZAK oslobodilaca u Beograd 20. oktobra 1944, Ivo Andrić je dočekao na Terazijama sa Milanom Đokovićem i Raškom Dimitrijevićem.

Foto Dokumentacija “Novosti” i “Borbe”, Vikipedija, Muzej Srbije.

Stajali su na početku Prizrenske ulice, pedesetak metara od stana budućeg nobelovca. Kada je pored njih prošla prethodnica, petorica crvenoarmejaca, Andrić je rekao:– Šta da im damo? Pobednike treba darivati – zapisao je Milan Đoković u svojim „Dnevnicima“.

Dve godine kasnije, u dečjem listu "Pioniri" objaviće tekst pod naslovom „20. oktobar 1944. u Beogradu“

„To je datum o kome se često misli i za koji se vezuju mnoga i raznovrsna razmišljanja.

Njega ćemo se još dugo svi sećati. I na mnogo raznih načina prepričavati i opisivati.

U mom sećanju, ja ga danas ovako vidim.

Već od početka oktobra meseca, vidno i čujno sazreva ova drama. Pokreti vojske, huka aviona, vatre na vidiku, topovska grmljavina u daljini, uzbudljivi glasovi. Strepnja i očekivanje. Sve se to sliva ujedno [sic].Tako je nekako kao da nad ušćem Save u Dunav, negde u visinama, treperi i pucketa na vetru jedva čujno, neka zastava, nevidljiva a ogromna kao nebo iznad celog prostranstva... Dok jednog dana to što je bila slutnja u visinama ne siđe u grad i ne postade stvarnost pred našim očima.

U subotu, 14. oktobra, Nemci su izvukli na ulice teške topove i postavili mitraljeze na krovove visokih kuća. Počelo je.

Šest dana i šest noći su ljudi iz zatvorenih kuća i žene i deca iz podruma slušali kako grme i sikću sve vrste ratnih [sic] oružja, kako se ruše krovovi i fasade kuća, kako se lomi asfalt i granitna kaldrma, kao slaba poledica. Strepeći za sebe, za svoje, za sve ono što vole, ljudi su pratili te nerazumljive neljudske zvukove i uzaludno nastojali da u njima odgonetnu sudbinu koja ih čeka...

To je nemački fašizam kao kockar koji gubi stav i strpljenje gromko i besno bacao svoje poslednje karte u već izgubljenoj igri sa slobodom. Dizao je u vazduh zgrade zajedno sa stanovnicima, palio škole i muzeje, sejao razaranje i smrt gde-god je samo mogao, a pretnju smrti ubacivao u svaku kuću i svako živo biće.

A šestoga dana pred zoru zavladala je po našim ulicama tišina, neka melemna tišina ...

Ali ni ta tišina nije trajala dugo, jer se posle kraćeg oklevanja ona pretvorila u neopisivu muziku od kliktanja, smeha, pesme, zazivanja i radosnog plača.

U TOM TRENUTKU maglovitog svitanja svi su prozori na kućama stali da se otvaraju širom, na njima su se pojavljivali ljudi i žene uzvitlanih ruku i ozarenih lica. Svi su nešto vikali, smejali se i pokazivali niz ulicu. Razabiru se samo ove reči: „Rusi! Naši! Naši!

Rusi!“ I te dve reči se dižu, šire, mešaju i prepliću, kao da će ostati za uvek vezane.

To nisu samo glave koje se pomaljaju, nego ljudi se pružaju do pasa iz prozora i prkose, kao čudom, svima fizičkim zakonima, drže se na samom pervazu. Nicale su zastave.

Kapije, dotle zaboravljene samrtnim strahom prsnule su kao pupovi u proleće, iz njih je povrveo naš svet, mučeni i ponižavani ali neuništivi narod Beograda. Svet koji je izdržao što je izgledalo neizdržljivo i „nadurao“ protivnika koji je izgledao neodoljiv, svet sa kojim se sada dešavalo jedno od velikih istorijskih čuda.

Posle nepune četiri godine nečeg što tek ima da dobije svoje ime u istoriji prosvećenog čovečanstva a što se kod nas zvalo bledom reči „Okupacija“, nečeg što je sivo, i hladno, i ljigavo, i teško, i sramotno i smrtonosno, što ima ukus krvi i žuči i pepela, što je smrt pre smrti, život bez ičega ljudskog, nešto što je savršena slika budućeg života koji je fašizam spremao ne samo ovom poletnom Beogradu, Srbiji i Jugoslaviji, nego celoj Evropi – posle svega toga odjednom kao buđenje iz najstrašnijeg košmara zaslepljujući bljesak, suze koje ne mogu da poteku, glas koji se ne otkida iz grla, izlazak iz tame koja je izgledala večita na vasioni, neugasivi dan. Oslobođenje!...

A tu pored nas promiču ljudi borci kao sa drugog sveta; plavi i krotki maloruski seljaci sa šlemovima na glavi, u sivim sovjetskim šinjelima, pomešani sa našim partizanima, mladim, preplanulim i rano očvrslim borcima iz Bosne, Šumadije i Dalmacije. Svet im pritrčava u želji da ih dotakne, da ih vidi izbliže, daruje. Oni se osmehuju rasejano, ali neumoljivo idu dalje, sa puškom na gotovs i pogledom uperenim na drugu obalu Save odakle još s vremena na vreme zaštekće teški mitraljez ili zašišti mina...

Veliko oktobarsko sunce diže se nad Beogradom. Nailaze sve novi i novi ljudi, dozivaju se, grle. A sa jednog praznog zemljišta koje otvara vidik na Zemun, sovjetski vojnik, dečak još, viče iz sveg grla drugovima koji sa dna ulice vuku protivtenkovski top:

Kolja! Kolja, daj pušku sjuda!

Sve izgleda čarobno i zbunjeno kao u snu, ali mi znamo, ne da znamo nego osećamo celim svojim bićem da se, posle svega i pored svega što je bilo vraća život, život i sloboda.

* * * * * * * * * *

ISTORIJSKO PREPODNE U NARODNOM POZORIŠTU: Uoči tridesetogodišnjice oslobođenja

POVODOM 30-godišnjice oslobođenja Beograda, 13. oktobra 1974. godine, pre podne u Narodnom pozorištu čitali su svoje tekstove istaknuti beogradski pisci: Ivo Andrić, Aleksandar Vučo, Dušan Matić, Vasko Popa, Meša Selimović, Stevan Raičković, Branko Ćopić i Miloš Crnjanski. Pozorišna sala je bila dupke puna, a mnogi ljubitelji književne reči ostali su napolju, ne mogavši da uđu. Ivo Andrić je pročitao odlomak iz svoje lirske proze "Lica" i odlomak novele "Zeko", čija se radnja događa u okupiranom Beogradu. Aleksandar Vučo je čitao odlomak iz poeme "Mastodonti", koja je pisana u danima obnove Beograda.

Foto Dokumentacija “Novosti” i “Borbe”, Vikipedija, Muzej Srbije.

Dušan Matić je prezentovao jedan svoj tekst o Beogradu i pesmu "U odajama trajanja", Vasko Popa je izgovorio tri zapisa i tri pesme o Beogradu. Meša Selimović je pročitao odlomak iz romana "Derviš i smrt". Stevan Raičković je kazao nekoliko svojih pesama. Branko Ćopić je iščitao pripovetku "Koliko je sati", u kojoj je reč o oslobođenju i oslobodiocima Beograda. I, najzad, Miloš Crnjanski je sa glumicom Ksenijom Jovanović pročitao pesmu "Lament nad Beogradom".

Preporučujemo

Društvo

0 1

IZ BEOGRADA ATENTATORIMA JAVLjENO DA ALEKSANDAR NEĆE NOSITI PANCIR: Svetski špijun koji je promenio noćni život glavnog grada

16. 10. 2024. u 21:00

Društvo

0 2

POLITIČKA POZADINA KRALjEVOG UBISTVA: Devet decenija od atentata na Aleksandra Karđorđevića

16. 10. 2024. u 18:19

Društvo

0 3

JAK ČOVEK SA BALKANA OPTEREĆUJE EVROPU: Krah galske nadmenosti i razdoblja mira na najstarijem kontinentu

09. 10. 2024. u 15:00

Društvo

0 3

SUDBONOSNI PUCNjI U RAJSKOJ ULICI: Pariske birokrate se poigravaju sa jugoslovenskim zvaničnicima

09. 10. 2024. u 13:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije