ORUŽJE UBIJENOG NIJE SE SMELO ODUZIMATI: Krvoprolića su bila zabranjena u crkvi i drugim svetim mestima

SAM NAČIN i postupak izvršenja kazne putem krvne osvete počivao je na određenim pravilima, od kojih se nekad odstupalo zavisno od prilika i okolnosti.

Izvršenje kazne krvnom osvetom počivalo je na određenim pravilima, Foto Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“, Arhiv Crne Gore, Arhive cetinjskih muzeja, Vikipedija, Fejsbuk...

Osveta se planirala na skupu na kojem se većalo o tome ko će osvetu da izvrši, kada, gde i kako.  (U jednoj anketi Valtazara Bogišića se kaže: “Ako je u bratstvu, skupe se uveče te se dogovore ko će i kako će - ko će osvetu da vrši, a ko će da uhodi. Kad je inoplemenik, tad se skupi plemenski zbor na kome se sve potanko razvidi i naznači ko će svetiti, ko će uhoditi s koje strane, kad na kome osvetiti... ”.

O donošenju odluke da se osveta izvrši i izboru osvetnika i žrtve isključivo odlučuju muškarci.  To je bilo “normalno” s obzirom na sasvim inferioran položaj žene u crnogorskom društvu toga vremena, koja je imala dužnosti vezane isključivo za kuću i imanje. Zato je dužnost osvete bila muški posao i bilo je pitanje časti izuzeti ženu iz te aktivnosti.  (Bogišić u anketi kaže da se nije događalo u Crnoj Gori da se žena sveti kad nema muških glava u kući ili bratstvu,  ali podstiče ukorima i rečju one koji treba da se svete. )

Neki istraživači navode da su osvetu u nekim sredinama, kad nema živih muških glava, to radile i žene.  (Zbog mnogo ratova, međusobnih obračuna, gladi i epidemija bilo je slučajeva da se neka kuća ili celo bratstvo po muškoj liniji “istraži” čime bi dužnost osvete prestala. U takvim slučajevima dešavalo se da žena osveti muža, brata ili sina.

Inače, žene ako nisu bile udate i nisu stupile u brak nosile su mušku odeću i ceo život su bile posvećene izvršenju osvete, pa su ih njihovi saplemenici uvažavali kao sebi ravnima.)

Foto Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“, Arhiv Crne Gore, Arhive cetinjskih muzeja, Vikipedija, Fejsbuk...

VREME IZVRŠENjA osvete zavisilo je od okolnosti, i kako Bogišić kaže “Neko se osveti i za malo dana, a neko neće ni za po godine, ili godinu i više, ako se protivnik znade čuvati. Ako iz malodušja neće ko da sveti, to se odmah zna, pa zato i ne treba naznačivati roka”.  Krvna osveta ne zastareva, odnosno ni vreme ni događaji ne mogu je izbrisati. Ne izvršiti osvetu značilo je izložiti se kolektivnom prokletstvu i preziru savremenika i potomaka. Tim pre, što je u crnogorskom patrijarhalnom društvu krvna osveta bila čin društvene solidarnosti. Kad pripadnik jedne grupe bude ubijen, a za ubistvo se ne odgovari ubistvom, solidarnost kao uslov opstanka se dovodi u pitanje. Tako, onaj koji treba da se sveti, a to ne uradi izložen je kazni i stidu.

U početku, bilo je predviđeno da se krvna osveta vrši javno, jer je mogao neko da duguje dve ili više krvi, pa se moralo znati ko je osvetu izvršio. To je bilo, pre svega, pitanje muškog ponosa. Osvetnik je bio dužan da svoj postupak javno oglasi kako porodica i bratstvo ubijenog ne bi bili u zabludi ko je izvršilac. Ovo je bilo važno iz razloga, o kojem smo govorili, što je neko mogao da duguje više krvi, pa su se drugi oštećeni ako je “njihov” krivac ubijen mogli svetiti na ostalim članovima rodbine krvnika. Zato je osveta trebalo da bude javna. Takođe, smatralo se da je pitanje časti i viteštva ubiti krvnika na javnom mestu, kao npr. na pijacama, pazarima i javnim skupovima.

Saglasno shvatanju časti i ratničkog morala u Crnoj Gori, osvetnik nije smeo mučiti žrtvu, skrnaviti njeno telo, ubiti je s leđa ili učiniti neku radnju koja bi “ponizila” i obezvredila ubijenog kao ličnost.

* * * * * * * * * * * * *

Različiti uzroci ubistva koji su dovodili do odmazde

ORUŽJE UBIJENOG nije se smelo oduzimati, a njegov leš osvetnik je morao položiti na leđa, jer se smatralo poniženjem da muškarac ne leži na leđima  (”nauznak”), u blatu i sl. Ubijeni nije smeo biti opljačkan, jer se takav postupak smatrao sramnim činom i “beščašćem”.

Kao što je već rečeno, osveta se mogla izvršiti na gotovo svim mestima gde se osvetnik i žrtva sretnu, osim u njegovoj kući ili imanju, jer bi bila povređena svetinja gosta, do čega se uvek držalo i što bi značilo energičnu reakciju ne samo bratstva i plemena nego i cele nacije prema osvetniku. Takođe, nije se smela izvršiti osveta u tuđoj kući, jer je takav postupak sankcionisan dvojako: s jedne strane, dugovao bi krv porodici ubijenog, a s druge strane domaćinu kuće u kojoj je ubistvo izvršeno.

Osveta se nije smela izvršiti u crkvi, manastiru ili drugim svetim mestima jer bi to značilo bogohuljenje. Osveta je, pored toga, bila zabranjena na zajedničkim javnim dobrima, jer bi u tom slučaju osvetnik dugovao dve krvi porodici ubijenog i plemenu čije je dobro uništeno ili zloupotrebljeno. Po principu objektivne odgovornosti pleme je odgovorno za život i integritet svakoga ko strada ili bude povređen za zajedničkim dobrima.

Foto Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“, Arhiv Crne Gore, Arhive cetinjskih muzeja, Vikipedija, Fejsbuk...

Osveta kao pravo i dužnost nije se “gasila” smrću odabranog osvetnika, jer je obaveza prelazila na njihove potomke, ili, ako ih nema, na najbližu rodbinu.

Najzad, osveta kao samosud i kazna, na neki način, počivala je na vrednosnom kodeksu crnogorskog patrijarhalnog društva. Nije se sprovodila na bolesnim i neuračunljivim ljudima, ženama i deci. Uz to, morala je koliko-toliko biti recipročna, mada nam crnogorsko iskustvo ne govori da je uvek bilo tako. Naime, ako osvetnik ne može ubiti “pravog” krvnika trudit će se da ubije što boljeg “krvnika”, - kaže Bogišić i nastavlja - “lično veoma je teško dobaviti da se na njemu osveta izvrši, a dosta puta krvnik bude i ‘rđica‘ koja ubije dobro čoveka. Tada ga i ako može osvetnik ubiti neće, nego traži boljega od njegove kuće i bratstva, ili ako je inoplemenik po plemenu i p stepenu”. 

SA SIMPATIJAMA se gledalo na onoga ko se osveti uglednom čoveku i junaku.  (Tipičan primer desio se u Cetinju 25. jula 1890. god. kada je ubijen komandir Cetinjskog bataljona Dvorske straže Boško Nikov Martinović, otac kasnijeg ministra vojnog i predsednika Vlade Kraljevine Crne Gore Mitra Martinovića. Ubio ga je Savo Poček, a razlog je što je Sava ošamario u stroju plemenika Boška Martinovića. Tražeći osvetu za povređenu čast on nije ubio pravog krivca već najboljeg iz plemena.)

Uzroci koji su dovodili do ubistava zbog kojih je kasnije nastajala krvna osveta bili su različiti. Valtazar Bogišić navodi: “otimanje djevojaka i žena, nedavanje obećanih djevojaka, ubijanja lupeža pri krađi, pri označavanju granica metoha, pri svađi i mnogo drugih prilika dovodilo (je) do ubistva, a tim (je) već krvna osveta gotova“.

Krvne osvete zbog preljube izazivale su krvoprolića, opštu nesigurnost i pothranjivale su plemenski separatizam. One su su nekad dovodile ženin rod i dom do “istrebljenja ”.

To je navelo tvorca “Zakona Otačastva” od 1833. god. (koji, iako su ostali na nivou zakonskog projekta, izražavaju prilike svoga doba), da preljubu uvrste u red najtežih krivičnih dela i da za nju u članu 15, zaprete smrtnom kaznom.

* * * * * * * * * * * * *

Preljuba žene sramota za muža i čitavo bratstvo

PO OBIČAJNOM pravu žena koja učini preljubu čini sramotu kako mužu tako i njenom bratstvu. Ne samo muž nego i njegovo bratstvo ovlašćeni su da kažnjavaju ženu koja vanbračno prestupi. Preljubnik i otac ženin u obavezi su, sem toga, da prevaranom mužu za nanetu sramotu, daju obeštećenje u vidu novčane nadoknade. Žena - preljubnica stavlja se, nekad, van zakona i progoni iz zemlje.  (Senat je odlukom od 17. decembra 1852. godine presudio da Krstinja žena Zeka Prelova Ivaniševića, zbog preljube sa Jovom Špadijerom, bude prognana preko granice. “I koji bi je Ivanišević ”, kaže se dalje u presudi Senata “uhvatjo slobodan je njoj nos otkinuti za izgled drugima”. Konačno da “... Jovo Šutinov za nanesenu sramotu, dade Zeku Prelovu 70 talijera a Mirko Ostojić,otac Krstinjin, da da 30 talijera ... ”.) Međutim, žena nije ovlašćena da kažnjava muža koga zatekne u preljubi.

Može ga samo napustiti, ako mu preljubu ne oprosti. Ako je neko zatečen u preljubi sa tuđom ženom, pa od njenog muža bude ubijen, za to niko ne odgovara. ( Rečeno je “... ko vrh tuđe žene pogine, od svoje je ruke poginuo”.

Foto Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“, Arhiv Crne Gore, Arhive cetinjskih muzeja, Vikipedija, Fejsbuk...

Takođe, pored preljube, jedan od uzroka za izazivanje krvne osvete bila je otmica žena od muževa, što je remetilo red, dovodilo do međuplemenskih sukoba i ometalo napore državotvornih snaga na učvršćivanju javne vlasti. Zato su još u Zakonima Petra I (od oktobra 1798. god. sa dopunama od 1803. god.) krivična dela protiv braka svrstana u red najtežih krivičnih dela. Za onog, ko uzme ženu iza živa muža predviđena je najteža kazna - progonstvo iz zemlje i plenidba imovine. Sveštenik koji venča čoveka sa ženom iza živa muža lišava se čina i progoni preko granice.  Volja žene koja tim putem prestupi i izvrši preljubu, beznačajna je i ignoriše se. Na njeno telo i život ima pravo ne samo muž nego i njegovi bratstvenici.

OTMICA ŽENE, bila je prisutna u Crnoj Gori naročito od XVI do kraja XVIII veka. U anketi o pravnim običajima, Bogišićev izvestilac tvrdi da je otmica u Crnoj Gori, u ranije doba, bila veoma česta i da je otmičare pop nekažnjeno venčavao, ne pitajući ženu za njenu volju. Pri tome, otmica se nije vršila unutar istog bratstva, a da li će do otmice žene u tuđem bratstvu doći zavisi od snage bratstva kome žena pripada. Ako je njeno bratstvo “jače” i snažnije od bratstva otmičara, otmica će biti ređa, a ako do nje dođe izazvaće krvnu osvetu. Zato se u Crnoj Gori (slično je u Hercegovini i Albaniji) bratstvo boji bratstva, da zbog otmice “ne bude krvi”. Snažno bratstvo teško će dopustiti da se neka njegova žena “ugrabi”. Otmica pogađa interes i pravo bratstva i plemena nad ženom i neposredni je uzrok za krvava razračunaanja između bratstvenika otmičara i otete žene.

Foto Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“, Arhiv Crne Gore, Arhive cetinjskih muzeja, Vikipedija, Fejsbuk...

Međutim, krvnu osvetu prate i druge štetne posledice: paljenje kuća, paljenje stogova sena, pljačka letine, seča voćnjaka i sl. Ali, nikada nije zabeležen slučaj trovanja bunarske vode ili izvorišta reka.

Posledice krvne osvete bile su velike. Tako npr. Marko Miljanov, u svojim delima, zabeležio je: “Zbog krvne osvete nije bilo ni pazara, niti se zemlja obrađivala, palili su ognjem sve što se može ufatiti, žita, sijena, kuće vrh familija obaljevali i zažižili, mostove na vodi lomili, vinograde, smokve i svako voće lomili i sjekli, sjeme u baštinu zaludo se sijalo - sve ga oštete, kad drugo nema lomili cigle na kuće kamenjem, tek nek prokaplje vrh čeljadi”.  Slično u Poslanici Katunjanima od 18.XII 1882. god. piše i vladika Petar I i kaže da bi za njih bilo bolje (misli se na Donjake, prim J. N.) “... da ste im deset ili dvadeset glava posjekli, nego što su poharali i opaljeni ostali, jer da nijesu kuće i ostalo izgubili, mogli bi se opet ostala čeljad nekako okopirkati i održat živa ... ”.  Ovde se jasno navodi da je veća šteta uništenje imovine jednog plemena nego da su ubijeni pripadnici zajednice. Kod Crnogoraca (slično je i kod Albanaca), kuća predstavlja simbol života generacija, kontinuitet roda i krvne veze i ona održava kult predaka. Zbog toga zapaliti nekome kuću znači uništiti njegovu moralnu i fizičku ličnost i izopštiti ga iz sredine u kojoj živi i gde su živeli njegovi preci.

* * * * * * * * * * * * *

Posledica krvne osvete - velike seobe stanovništva

OSIM PALjENjA kuće kod krvne osvete, krvniku se, kako je rečeno, pleni stoka, uništava sve što se u kući nađe, pustoše njive, vinogradi, oduzima voda za navodnjavanje i uništavaju katuni. Međuplemenske borbe za održavanje i “otimanje” katuna bile su, takođe, jedan od uzroka krvne osvete. Zbog pljački i osveta i nesređenih prilika između plemena onemogućavali su korišćenje komunskih ispaša i katuna u Brdima, u graničnom pojasu između Brda i Severne Albanije. Moračani i Vasojevići, Rovčani i Piperi međusobno su se svetili zbog tih katuna za ispašu.

Jedna od posledica krvne osvete bila je i migracija stanovništva u Crnoj Gori i Severnoj Albaniji. Seobama su zahvaćena čitava međusobno zakrvljena plemena i bratstva. Tako je, u blizini Skadra od doseljenika iz Crne Gore, begunaca od krvi, nastalo veliko naselje - Vraka. I neka sela na Skadarskom jezeru (Vranjina) čine doseljenici iz Crne Gore koji su se tu sklonili od krvi. Begunci od krvi osnivali su čitava naselja oko Đakovice. Na području Brda uz tursku granicu nalazi se veliki broj bratstava koja su tamo nastanjena bežeći od krvi iz drugih krajeva ili su iz graničnih krajeva uz tursku granicu bežali van Crne Gore zbog krvi. Tamo gde su od krvi bežala čitava sela ili bratstva njihova imovina je ostajala pusta, kuće zatvorene ili zapaljene. Bekstvo od krvi završavalo se pljačkanjem krivaca i progonstvom.

Foto Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“, Arhiv Crne Gore, Arhive cetinjskih muzeja, Vikipedija, Fejsbuk...

VIŠESTRUKE SU bile posledice krvne osvete. Pre svega, ona je pojačavala lokalnu isključivost između pojedinih društvenih zajednica (bratstava i plemena), ali i izazivala velike ljudske i materijalne žrtve. Sukobi Crnogoraca i stanovnika susednih zemalja dovodilo je do zatvaranja pazara (turskih i austrijskih) što je izazivalo glad u Crnoj Gori. Pored toga, krvna  osveta je otežavala trgovinu između plemena i nahija i uništavala i onako siromašne proizvodne mogućnosti Crne Gore. (To je zapazio i Petar I, pa u svojoj poslanici od 143 1808. god., savetuje Njegušima da se umire sa Bjelicama i da se pre nego se pokolju međusobno, sastanu i plate jedni drugima šta je ko kome dužan, kako bi trgovina mogla da se mirno održava preko njihove zemlje.)

Prema podacima do kojih je došao Valtazar Bogišić putem Ankete iz 1873. god, u vreme pripreme Opšte imovinskog zakonika, osveta u Crnoj Gori je postojala sve do prve polovine XIX veka, kada su preduzete energične mere na njenom iskorenjivanju. Na pitanje Bogišića “Biva li krvne osvete kao što je prije bilo, ili su samo ostali kakvi njeni ostaci i koji”- sledio je odgovor: “Ne biva. Nema ni ostataka, jer se ostatkom ne može nazvati to što sud strože kazni onoga koji je poslije, a ne u ona čas, u jedu ubio krvnika, jer tako biva i po drugim mjestima manjim. Krvna osveta je do toga iščezla da kad sud ne bi ni kaznio krivca, ili bi ga gospodar pomilovao, isto ne bi smio niko na ubojici se svetiti, jer bi tada još strožije bio kažnjen nego da se prije toga osvetio”.

Na osnovu izloženog, može se zaključiti da je krvna osveta kao kazneni institut stvaranjem države i donošenjem prvih zakona u vreme Petra I, i posebno knjaza Danila i “faktički i nominalno izgubila pravo građanstva i postala krivično delo, zaštićeno ozbiljnim kaznama, nekada i smrtnom”.

Preporučujemo

Društvo

0 1

MARKO MILjANOV I VALTAZAR BOGIŠIĆ O KRVNOJ OSVETI: Običaj koji je umalo istrebio Crnu Goru

17. 12. 2024. u 06:45

Društvo

0 1

VRH PIRAMIDE PRAVDE I PRAVIČNOSTI: Valtazar Bogišić i Marko Miljanov uzidani u temelj naše kulture

17. 12. 2024. u 08:00

Društvo

0 1

IZMEĐU MANTIJE I KOMITSKOG GUNjA: Srpska crkva je ulazila u ogorčene sukobe i sa svojom državom

11. 12. 2024. u 16:00

Društvo

0 2

SPALjIVANjE MOŠTIJU SVETOG SAVE - KAZNA ZBOG BANATSKOG USTANKA: Crkva važan činilac u oblikovanju Srpske nacionalne svesti

11. 12. 2024. u 14:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije