PODMETANJA I KLEVETANJA TUĐE ČASTI: Ogledalo srpske žurnalistike s početka prošlog veka

KRAJEM prve decenije dvadesetog veka, Srbija je bila preplavljena listovima i časopisima, ali pre svega političkim listovima, koji su se delili u dve glavne grupe: u partijske i takozvane tržišne listove (nazvane još i nezavisnim).

Glavni urednik "Dnevnog lista" je bio Jovan Skerlić, Foto Narodna biblioteka Srbije, Arhiv Srbije, Muzej Srbije, Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“, Vikipedija

Svi ti listovi predstavljali su krupan faktor u društvu i bili jedna moćna, ali bezobzirna i delom razuzdana sila. Pera znatnog broja njihovih saradnika često su bila nalik na oštre jatagane i perne buzdovane... Zbog toga je javnost na jedan deo listova gledala kao na pošast, maltene kao na razbojničke družine. “Dnevni list” kad je njegov guvernal držao Jovan Skerlić, pisao je da je “srpska žurnalistika preplavljena jednim delom najnižim društvenim ološem, a drugim opet bezočnim partizanima, koji nisu kadri voditi računa o potrebi objektivnosti”.

U svojoj kritici “zlog stanja” u srpskoj štampi, upravo kad je njena glavna i “najunosnija” tema bila “Crna ruka”, “Dnevni list” se nije ustručavao ni da zamahne na “Samoupravu”, organ najjače političke stranke u zemlji, i u stvari, organ vlade, budući da su radikali bili na vlasti. Za nju je Skerlić rekao (u broju od 29. oktobra 1911. godine) da “prevazilazi sve ostale srpske listove i po drskosti i bezobzirnosti napada i po vulgarnosti pisanja i po ciničnosti laganja... Prednjačila je svima u klevetanju tuđe časti, u podmetanju i potvaranju političkih protivnika...”

Foto Narodna biblioteka Srbije, Arhiv Srbije, Muzej Srbije, Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“, Vikipedija

Jovan Skerlić je bez ustezanja pisao da je “srpska žurnalistika preplavljena jednim delom najnižim društvenim ološem, koji nisu kadri voditi računa o potrebi objektivnosti”.

LjUDIMA KOJI nisu stalno živeli u Srbiji, međutim, štampa se činila drukčijom, ni izdaleka tako lošom kako se moglo zaključiti na osnovu Skerlićevog pisanja i pisanja njegovih saradnika. Dimitrije Mitrinović, na primer, smatrao je, i to izneo u “Bosanskoj vili” da štampa u Srbiji (u “dobroj meri prezadihana i nepodnosivo brzoreka”) ipak govori mnogo dobroga. Ta štampa nije samo govornica mogućnih i onih koji na nepošten način hoće da postanu mogućni. Ona je i govornica, časna i slobodna, i onih pošljednjih i najsitnijih koji osjećaju teret nacionalnih dužnosti i bol nacionalne krize...”

Još oštrije nego “Dnevni list”, o stanju u srpskoj štampi u jesen 1911. godine, pisale su “Radničke novine”, organ Socijaldemokratske stranke. “Nikada žurnalistika u Srbiji”, pisale su one u broju od 10. septembra 1911. godine, “nije tako nisko stajala kao za poslednju deceniju. Ovih dana specijalno, neznanje, nekulturnost i korupcija u novinarstvu dostigli su svoj vrhunac. Po areni javnog mnjenja u Srbiji smucaju se nekakvi tipovi od kojih čoveku mora da se zgadi ili da se od straha naježi. To je čitava jedna kolekcija novinarskih protuva, problematičnih egzistencija, vagabunda koje bi htele hleba bez motike. To nisu kritičari: to su ucenjivači; to nisu novinari: to su banditi. Ni za kakve dužnosti oni ne znaju; ni prema kome i ni prema čemu oni obaveze ne osećaju; nikakve skrupule ni javnoga ni privatnoga morala njih ne vezuju. Svaka redakcija služi im kao busija, oni se ušanče u prvu na koju naiđu, ne obzirući se ni najmanje koja je i čija je; izbace li ih iz te, oni sasvim spokojno ulete u drugu, možda baš onu sa kojom su dotle najkrvaviju borbu vodili - da odatle ospu paljbu na onu u kojoj su dotle bili...”

* * * * * * * * * * *

Opaki rečnik novinara: budalina, zvrndov, čankoliz i lopurda

SOCIJALDEMOKRATI su za “najopskurniji i najrevolverskiji list”, proglasili glasilo “militarističkih zanesenjaka” - “Oružani narod”. Svakako i zato što je ovaj list pisao da bi sve socijaliste - “trebalo pod hitno poklati”.

Nepomirljive u kritici drugih listova, posebno zbog načina pisanja, zbog korišćenja psovki i uvreda umesto argumenata, “Radničke novine”, međutim, nisu ni same mnogo “cifrale” kad su atakovale na svoje protivnike. Upotrebljavale su i one nedopustive izraze i zadavale udarce ispod pojasa... Maksimalno koristeći “buržoaske slobode” i liberalni “buržoaski zakon o štampi”, prangijale su i one sa uvredama svake, ponekad i najbezočnije vrste. Njihov rečnik uglavnom nije bio pristojniji od rečnika listova na koje su se ustremljivale... “Budalina, zvrndov, čankoliz, lopurda” - sve su te reči i one upotrebljavale u svojim napisima, zavisno od ličnosti na koju su atakovale. Kad je bio ministar pravde u pitanju, na primer, onda se za njega upotrebljavao uvek isti izraz - “ljudožder”.

Stalni refren u “Radničkim novinama” u 1911. godine bio je da je Srbija do 29. maja 1903. godine imala režim terora, a od tada ima režim - skandala, da je do 29. maja - “praštalo”, a od tada da - “smrdi”.

Foto Narodna biblioteka Srbije, Arhiv Srbije, Muzej Srbije, Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“, Vikipedija

Ni “Radničke novine”, a ni drugi listovi, pa ni oni koji su imali najmanje obzira prema časti ljudi o kojima su pisali, nisu uglavnom snosili nikakve konsekvence. To se događalo samo ako bi vladaru bila nanesena uvreda... Tada su ti listovi, ali ne uvek, bili zabranjivani i plenjeni. Na dan 23. oktobra 1911. godine, na primer, zabranjeno je pet listova: “Dnevni list”, “Pravda”, “Pijemont”, “Republika”, “Brka”, a dan kasnije, 24. oktobra, zabrana je pogodila i socijaldemokratske “Radničke novine”.

UZ “RADNIČKE NOVINE“, “Dnevni list” i još neke druge listove, i radikalska “Samouprava” je u više mahova ukazivala na “opakost zavladalog stanja u štampi”, ističući da se “teror štampe” ne sme više trpeti, “ako se ne želi zlo i propast zemlje.

Od bestidnih grdnji”, od “podlačkih aluzija nevaljalaca, koji svoju podlost predstavljaju kao neku žalosnu novinarsku veštinu, u Srbiji niko nije obezbeđen... Pod tim opakim javnim zlom propištalo je sve što je bolje i uglednije u zemlji. Pod njime se ugibaju i stradaju i najdelikatniji, i najviši interesi narodni i državni. Bilo je naših listova, koji su, u najkritičnijim danima, otvoreno pisali protiv Srbije, koji su lažnim glasovima pokušavali da joj ubiju kredit na strani; koji su svaki posao državni, skandaloznim laganjem, klevetanjem i sumnjičenjem, otežavali i ometali. Bilo je u našoj današnjoj takozvanoj nezavisnoj štampi svega i svačega, samo ne onoga što bi u njoj trebalo da bude: poštene službe narodu i otadžbini, istini i pravdi”.

Listovi na koje je, pre svega, mislila “Samouprava”, bili su oni koji su uglavnom nastali posle prevrata 1903. godine i koji su se sami svrstali u takozvanu žutu štampu ili pak bili od drugih proglašeni za takvu, za “sokačku i bezobraznu štampu”. Za takve je listove rečeno, još u leto 1903. godine, na samom početku nove ere u Srbiji (u “Velikoj Srbiji”, na primer, u broju od 30. avgusta), da svojim jezikom pokupljenim po ćorbudžacima, “draže nervnu gomilu”, a da protivničke novine nazivaju leglom lopuža i vucibatina, dobacujući im da “laju kao psi”.

* * * * * * * * * * *

Imena političkih rivala pisali malim slovima

ZA “ŽUTAĆIMA”, u mnogo kom pogledu nisu zaostajali ni organi političkih partija. Pogotovu kad je bilo u pitanju razračunavanje između pojedinih političara, a osobito kad se radilo o razračunavanju između prvaka političkih partija u unutrašnjosti.

U ovim slučajevima oni su sve štampali što bi im bilo dostavljeno... Uglavnom se tu radilo o takozvanim javnim pismima. Za partijskim glasilima poveli su se “tržišni” listovi, pa su počeli svoje stupce izdavati u ovu svrhu “pod kiriju”, dopuštajući “kirajdžiji” da piše šta hoće i kako hoće. U samostalskom “Odjeku” su “javna pisma” objavljivana u posebnoj rubrici - “Iz naroda”. Autori tih pisama bili su samostalci “sa terena” (članovi Samostalne radikalne partije), koji su na taj način nastojali da kompromituju svoje protivnike - radikale uglavnom, svoje konkurente na izborima za narodne poslanike. Rečnik u ovim pismima bio je sve pre samo ne i pristojan. Politički protivnici nazivani su kukavicama, gadnim i najgadnijim “razbojničkim klevetnicima”, “mućkarošima” i “dervišinima”.

Foto Narodna biblioteka Srbije, Arhiv Srbije, Muzej Srbije, Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“, Vikipedija

Upravo samostalski “Odjek” je (kad je njegov urednik bio Jaša Prodanović) uveo jednu neobičnu praksu: da ime i prezime svojih političkih protivnika, i uopšte ljudi na koje se okomljavao, štampa - malim početnim slovima, želeći da ih i na taj način što više potceni  (To je “Odjek” radio čak i kad je pisao o korifeju srpskog novinarstva Peri Todoroviću).

U “ODJEKU”, ali i u drugim listovima, bilo da su partijski ili ne, skoro da je važilo kao pravilo, da kad novinar o novinaru piše, piše kao o “grešniku da mu ravna nema”, kao o “lažljivcu i prljavcu od glave do perčina, merakliji na marjaš, puzavcu, ulizici, podlacu, kukavici”. Slično, pisala je i novina o novini... “Nedeljni pregled” je, na primer  (u broju 33, strana 533), “Srpsku zastavu” nazvao “organom izlapelih i osramoćenih političara”.

U rat novina i novinara između sebe, bio je uvučen i Jovan Skerlić, dok je bio najaktivnije angažovan u “Dnevnom listu”. Nekad se on samo branio, pritom, a nekad je samo napadao... Morao se braniti i od prebacivanja što je, pod režimom kralja Aleksandra Obrenovića, a kao “socijalist i demonstrant”, primao “stipendije i honorare od reakcije”.

Među listovima s kojima su Skerlić i “Dnevni list” vodili bespoštednu borbu, nalazio se i list “Smelost”. Oni su ovu novinu okarakterisali kao “pravi arsenik za novinarske bandite”. Ujedno, ona im je bila “dokaz žalosnog stanja u našem društvu i u našem javnom životu”.

Sukob između “Dnevnog lista” i “Smelosti” dostigao je svoj vrhunac, kada je “Smelost” atakovala na čast Skerlićevih sestara. Revoltiran, Skerlić je potegao revolver na glavnog urednika “Smelosti”, a ovaj na njega, pa je malo falilo da u kafani “Takovo” na Terazijama “legne krv”, kako su pisale “Večernje novosti” u broju od 28. jula 1905. godine.

Tipično za sve listove u Srbiji, od prevrata pa nadalje bilo je to, da su svi oni, svaki čas skoro, za sebe tvrdili da predstavljaju “jedino i pravo javno mnjenje”. Sve druge novine, pak, bile su samo “reakcionarna blebetala”, raznosači lažnih senzacionalnih vesti i sejači kleveta i uvreda.

“Odjek” je, tako, u “reakcionarna blebetala” i u “političke žabokrečine” svrstao čitavo tuce listova, počev od “Večernjih novosti” pa do “Štampe” i “Izvrnutog članka”. I poručivao im: “Vi ste klevetnici, intriganti, fabričari laži i izmšiljotina, trgovci s ubeđenjima, politički telali - ali niste i nećete nikad biti javno mnjenje”.

* * * * * * * * * * *

Žuta štampa postaje najveće zlo u državi

REDAKCIJI “ODJEKA”, iako su ovako pisali i o drugim listovima, nije smetalo da na svojim stupcima štampa uvredljive, čak i ogavne, dopise samostalskih pristalica i aktivista, kako je već pomenuto. Jedan od takvih dopisa bio je dopis nekog Radisava M. Đurđevića iz Junkovaca, a koji se ticao sveštenika Milivoja Stevanovića iz istog sela.

Iznoseći da je svešteniku Stevanoviću politika preča od crkve, samostalski korteš je rekao, da on sve što radi - radi naopako... “Ljudima reže kolač uoči krsnog imena uveče, a ne na dan slave, venčava kog ne bi smeo da venčava: venčao je, čujte, ujnu za nećaka, ćerku i unuku jednog čoveka za dva brata... i tako dalje, te se više u parohiji ne zna ko je kome rod”.

Foto Narodna biblioteka Srbije, Arhiv Srbije, Muzej Srbije, Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“, Vikipedija

Oštar u osudi drugih listova, “Odjek” je, i zbog toga, i sam bio takoreći stalno predmet napada svojih konkurenata. Poneki listovi pisali su o njemu i gore negoli on o njima. “Večernje novosti” su ga u jednoj prilici okarakterisale kao list - “rugobu”, kao list koji “samo grdi, frazira i ruži, koji se služi takvim jezikom na kome je deblja kora đubreta i smrada nego na patosu mehanskih štala... Koga on nije izgrdio? Sve je redom izgrdio počev od “Samouprave” i ljudi oko nje, pa preko “Trgovinskog glasnika”, “Večernjih novosti”, “Pravde”, “Politike”, sve redom do poslednjeg lista. Ostale su neizgrđene samo opštinske novine... Pod firmom najlepših ideala, ideja, principa i načela, ovaj monstruozni list vrši najordinarnije zločine u štampi. Sam prljav od pete do perčina, prodat da se ne sme ni pomisliti na kakvo slobodno ubeđenje, sluga za platu, koji danas ljubi ruku onom kog je juče grdio, prevrtljiv kao svaka politička varalica, sam ogrezao u delima kakva se u Srbiji, od kada je, nisu vršila i od kojih je stvoren potpun politički haos u zemlji - on ima još obraza da drugom čita bukvice i da drugog grdi? To samo mogu činiti ljudi koji su u duši svojoj potpuno razriveni, u kojoj nema ni kriterijuma stida, ni pravde, ni logičnosti, ni morala, kojima je jedini cilj: vlast i dobre plate”.

NIŠTA MANjE nisu bili oštri ni organi političkih partija u obračunavanju između sebe.

Ili pak kad su se obračunavali sa prvacima konkurentskih stranaka... U tom pogledu izuzetaka nije bilo. I radikalska “Samouprava” se ponašala upravo onako kao i drugi partijski organi. U jednoj polemici sa samostalskim “Odjekom”, ona je sve samostalce nazvala “umnim i moralnim kepecima”, “bednicima i kukavicama”, “šeprtljama”, “pokvarenom političkom mizerijom”, a glavnog urednika “Odjeka” - “vucibatinskim perom”.

Uzvraćajući na napad, “Odjek” je (u broju od 25. januara 1906. godine) za “Samoupravu” pak rekao, da njen stil “podseća na robijaški argo, koji zaudara uličnim blatom i nečistim zadahom ćumeza i ozloglašenih krčama”.

Skoro da bi se moglo reći, da način pisanja “Odjeka”, kad se radilo o obračunavanju s protivnicima, nije mnogo odudarao od načina kako je to činila takozvana žuta štampa, na koju je i on sam stalno ukazivao prstom kao na najveće zlo u Srbiji. Kum te prakse u “Odjeku” bio je u prvom redu Jaša Prodanović. On je stajao i iza najuvredljivijih napisa o pojedinim političkim protivnicima, naročito Nikoli Pašiću i Stojanu Protiću.

Preporučujemo

Društvo

0 0

BALKANSKI KAIN I AVELj: Srbi i Bugari na vekovnoj istorijskoj vetrometini

24. 12. 2024. u 07:00

Društvo

0 1

VRH PIRAMIDE PRAVDE I PRAVIČNOSTI: Valtazar Bogišić i Marko Miljanov uzidani u temelj naše kulture

17. 12. 2024. u 08:00

Društvo

0 2

ORUŽJE UBIJENOG NIJE SE SMELO ODUZIMATI: Krvoprolića su bila zabranjena u crkvi i drugim svetim mestima

17. 12. 2024. u 09:00

Društvo

0 0

VREME KADA JE SUVERENO VLADALO PRAVO JAČEG: Nepostojanje države i potreba za nagonskim zadovoljavanjem pravde

17. 12. 2024. u 10:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije