ZA SRBE ODUVEK SVITALO SA KOSOVA: Intervju - episkop sbački dr Irinej Bulović

NjEGOVO preosveštenstvo episkop bački Irinej, duže od deceniju, u nedeljniku "Pečat", a u susret najradosnijem hrišćanskom prazniku, iznosi svoja zapažanja koja se mogu posmatrati kao "bilans stanja nacije" i globalnih kretanja.

Foto D. Dozet

Prenosimo vam najzanimljivije delove iz božićnog intervjua, koji je po običaju vodio osnivač ovog nedeljnika i glavni i odgovorni urednik "Večernjih novosti" Milorad Vučelić.

Pravda sa Istoka

To što je naš narod okrenut Istoku, sa koga "zasija Sunce pravde, Hristos Bog naš", kako pojemo u jednoj bogoslužbenoj himni, znači da za nas uvek sviće. To smo mi - narod koji nadvladava teškoće i iskušenja. Poslednjih decenija, uprkos svemu, pevamo punim plućima, punim srcem: sa Kosova zora sviće! Gračanica, sva u sjaju, dočekuje Vidovdan! Sa smirenjem, sa poverenjem u Boga, u godinama kada nekom izgleda da se zauvek mrači, da sa razvijenim barjacima stižu sva četiri jahača apokalipse, okrenuti smo Gračanici, Pećkoj patrijaršiji, Dečanima, jer znamo da tamo gde je stradanje najveće, tamo gde je krst raspeća, dolazi i spasenje, dolazi i vaskrsenje.

Na putu Svetog Save

Smatram da i te kako ima smisla baviti se i pitanjima ko je autoritet danas, na primer za mlade naraštaje, i ko ima uticaj, kako se on ostvaruje, gde smo..., šta je dostojno poverenja i tako dalje. Mladi naraštaji, ka čijoj budućnosti treba da budu usmereni svi naši odgovori, za pitanja kompleksna poput vašeg, kažu u šali: to je pitanje za milion dolara. Ja ne mislim tako. Ne mislim ni da u odabiru vrednosnog izbora treba da budemo previše opterećeni nesumnjivim geopolitičkim haosom, ni ratovima, ni tehnološkim i biotehnološkim izazovima i nedoumicama, ni NATO-om, ni BRIKS-om, ni Istokom ni Zapadom, ničim van našeg autentičnog, srpskog civilizacijskog horizonta, toliko prostranog, istorijski utemeljenog, bogatog duhovnim bescen-blagom. To je onaj "beskrajni plavi krug i u njemu zvezda" koji Vuk Isaković, junak Seoba, vidi kao nesagledivo lično i narodno obzorje u kome živimo i iz koga vekovima sagledavamo sve spoljašnje pojave i iskušenja i na njih dajemo sopstvene odgovore. Taj krug, kome nema kraja, oko nas je ocrtao pre osam stotina i pedeset godina rođeni Rastko Nemanjić, Sveti Sava. U središtu kruga, kao najsjajnija zvezda, blista Lik Hristov, čija svetlost, ogledajući se u ličnosti Svetoga Save, našeg putevoditelja, obasjava i sve nas. Dakle, osam stotina i pedeseta godišnjica rođenja Svetog Save, koju ćemo, ako Bog da, 2025. godine proslaviti, prilika je da i mi, sledeći vrednosni izbor koji je napravio Sveti Sava, odgovorimo na pitanja koja jesu pred nama: kome verovati, šta uvažavati, za šta se boriti, a koje snage i vrednosti odbaciti? Ne vidim bitnu razliku u istorijskim okolnostima u kojima se opredeljivao Sveti Sava od onih u kojima se mi opredeljujemo. Mi, verujem i nadam se, nećemo pogrešiti jer i nas, kao i naše dedove i očeve, usmeravaju učenje i delo Sv. Save.

Foto D. Dozet

Narod žrtva elita

Pred našim očima nestaje i u svoju autoritarnu suprotnost, ako ne u fašizam, pretvara se takozvana liberalno-demokratska ideja, koja, na primer, kroz cancel culture i slične pokrete diskredituje slobodno misleće naučnike, umetnike, intelektualce i stvaraoce, izlažući ih javnoj poruzi, gubitku nameštenja na univerzitetima i slično. Iz sna o Evropi bez granica Evropljani se bude uz glas mujezina koji ezanom poziva svoje verne na molitvu, a granice od migranata sa juga i istoka brani naoružana policija. Dotle mi, narodi Balkana, ne samo da samostalno proizvodimo istoriju nego nam je i velike i ne baš velike sile izvoze zahvaljujući nezrelim ili korumpiranim političkim elitama, u najtragičnijem vidu - bratoubilačkim ratovima. Ali da bismo stigli do sadašnjeg trenutka, u kome Zapad, kako se konstatuje, i deklarativno teži ka slabljenju ili čak uništenju pravoslavlja, moramo uzeti u obzir da i kod nas postoje različiti oblici fanatizma. Zato moramo biti terminološki jasni. Naime, termin Zapad ili, sada, kolektivni Zapad, u kontekstu borbe pravoslavlja i satanizma, možemo koristiti samo u odnosu na relativno uzak krug političkih i socijalnih elita. Ni na tren nameru za uništenje pravoslavlja ne možemo pripisivati običnom narodu, koji je na različite načine, kao i drugde, i sam žrtva svojih elita. Makar povremeno, u javnom govoru je nužno to napominjati, jer ne želim da naš razgovor, ni u najmanjoj meri, doprinosi raspirivanju netrpeljivosti i fanatizovanju bilo koga. Sa druge strane, jasno je da određene političke, ekonomske, privredne, verovatno i okultističke elite zemalja Zapada, neke otvoreno, a druge manje otvoreno, vode borbu protiv Pravoslavne crkve.

Foto D. Dozet

Na Zapadu nešto novo

Mi danas, budući da se takva borba vodi i protiv naše crkve, našeg pravoslavnog naroda, snažno osećamo njen intenzitet. Ali, ništa drugo nego borba pravoslavlja i satanizma nije bio ni teror nad narodom i Crkvom od strane ustaša, nemačkih nacista, balista i drugih u Drugom svetskom ratu, a ništa drugo nije bio ni posleratni teror Komunističke partije. To je ista borba neprestana! Ali i u mirnijim periodima slobodnijeg života Pravoslavne crkve, bez vidljivih progona, kada čak postoji određeni komfor, dešavaju se padovi, kroz preveliki uticaj svetovnih činilaca na crkvenu strukturu. Svedoci smo toga danas. Svedoci smo svojevrsne tragedije kada jerarhija jedne pomesne Crkve, uz sadejstvo ili izvršavajući naloge svetovnih, tačnije svetskih, faktora i sila, radi protiv druge pomesne Crkve i njenog vernog naroda. A ta jerarhija ne želi da primeti da zbog toga ginu ljudi, ginu pravoslavni hrišćani, njihova braća, gore i uništavaju se hramovi.

Svedoci smo i promena, makar posmatrajući političko opredeljivanje naroda Zapada poslednjih godina. Ili padaju ili ubrzano gube primat pseudoliberalne političke snage, eksponenti i zagovornici globalizma. U susednoj Mađarskoj, na primer, suvereno vladaju ljudi koji ne kriju da su hrišćani. I u drugim evropskim zemljama nadvladavaju pokreti koji zagovaraju tradicionalne, hrišćanske vrednosti. Izjave novoizabranog predsednika SAD Trampa i njegovih saradnika o važnosti Biblije i o njihovom snažnom protivljenju nakaradnoj, realno satanističkoj, džender-ideologiji i praksi, uz najave mirotvornog zalaganja, bude nadu. Svemu, naravno, moramo pristupati sa oprezom, ali ako postoji ma i tračak svetla koji će, makar privremeno, na nekim obostrano korisnim osnovama, ublažiti netrpeljivost Zapada prema Pravoslavnoj crkvi, to valja prihvatati sa odobravanjem.

Foto D. Dozet

Istina i "postistina"

Vuk dlaku menja, mudro veli narod, ali ćud nikada: nekad jedina pouzdana, u Crkvi rođena i Crkvom zajemčena, ortodoksna ili pravoslavna (čitaj: autentična, nepatvorena) teologija danas se u određenim, dobro poznatim, ideološkim i paracrkveno-sektaškim sredinama podrugljivo kvalifikuje kao anahrona, "demod", "retrogradna" teologija, ako uopšte i jeste teologija, a kao jedina prava i vredna pažnje - o kako to gordo zvuči! - priznaje se "naučna teologija". U međuvremenu je stvorena, spontano ili, što je verovatnije, na osnovu izvesnih programskih smernica, poznata "novopravoslavna" teološka internacionala, čiju ekspozituru predstavlja reformistička "bogoslovska trilaterala" na liniji Fordham (SAD) - Volos (Grčka) - Berlin, Beograd i Trebinje.

Ukratko kazano, istorija se (kao i uvek, uostalom) ponavlja: na jednoj strani smo u doba pozne Vizantije u bogoslovskom svetu imali tomiste i antitomiste, filounioniste i antiunioniste, "progresiste" oličene u liku Visariona Nikejskog, potonjeg kardinala, i "tradicionaliste" oličene u liku svetog Marka Efeskog, a danas imamo isto to ili nešto veoma nalik tome, samo sa drugim imenima, titulama i ikonografijom. U "javnoj sferi" nastupa "postistina", ali ne odstupa ni istina, odnosno Istina. U Crkvu pokušava da se, pod plaštom nauke, uvuče bogoslovska (!) postistina, zvana "postpatristička teologija", ali - no pasaran! Izlaganja učesnika nedavnog bogoslovsko-naučnog skupa u Beogradu, posvećenog svetom Justinu Ćelijskom, naročito naših mladih teologa, utešila su me i uverila da će završnu reč imati Crkva, Stub i Tvrđava istine, a ne "Sinagoga satanina"; punoća istine, a ne "postistina", to jest laž i obmana.

Foto Z. Jovanović

Bespuća bioetike

Putevi bioetičkog "posthumanizma" (veštačka oplodnja, promena pola, eutanazija...) nisu drugo do bespuća antihumanizma. Ona vode ljudski rod i planetu Zemlju u propast, u smrt, a to i jeste program i cilj nove, samoproglašene "svetske elite" koja ga, bez zazora, svakodnevno proklamuje. Ona tvrdi da je na svetu previše ljudskih bića i da će čovečanstvo prosto-naprosto "potrošiti" sve resurse ukoliko ne bude svedeno na "zlatnu milijardu" koju će predvoditi upravo ona, "elita" (a ko bi drugi?). Mi hrišćani, međutim, nepogrešivo znamo ko je to - to je đavo, "čovekoubica od iskoni". Pitanje kuda nas vode putevi "posthumanizma" vi maestralno dopunjujete sledećim pitanjem: kuda nas vodi slepo povinovanje ideji Progresa? Jer, ukoliko progres, uzdignut na pijedestal Progresa, doživljavamo i shvatamo "načelno", "uopšteno", "sekularno", idejno i religijski "neutralno", van organske ontološke veze sa Hristom i sa Crkvom Hristovom, onda on nije više ni progres ni Progres već, samo i jedino "progres u vodenici smrti", kako ga je pre skoro sto godina okarakterisao sveti Justin Ćelijski.

Foto M. Stanojković

Tragedija raskola

Tragedija ukrajinskog crkvenog raskola je, nažalost, veoma brzo postala podela u vaseljenskom pravoslavlju, i to dvostruka: s jedne strane, podela između onih pomesnih Crkava koje ukrajinskim raskolnicima, predvođenim od strane lažnog mitropolita, građanina Dumenka, ne priznaju nikakav kanonski legitimitet i nekih drugih, malobrojnih, pomesnih Crkava, koje im ga priznaju, mahom nevoljno ili pod pritiskom, samo odlukom predstojatelja, bez odluke arhijerejskog sabora, a sa druge strane, podela unutar njih, negde u zaoštrenijem, a negde u blažem obliku, pritom podela koja, za razliku od dalje i bliže prošlosti, nije mimoišla ni vekovnu tvrđavu pravoslavlja, Svetu Goru Atonsku. Nade za rešavanje ovog problema, najvećeg u istoriji Crkve od velikog raskola između Crkava Istoka i Zapada u 11. veku do danas, i za vaspostavljanje mira i jedinstva među pomesnim pravoslavnim crkvama uvek ima. Dozvolite mi da i ovom prilikom ponovim stav koji sam svojevremeno formulisao u jednom od ranijih božićnih razgovora na stranicama Pečata: smatram da bi izjava Njegove svetosti vaseljenskog patrijarha u ime Velike Hristove Crkve u Carigradu da su ga ukrajinski vođi raskola i najviši predstavnici ukrajinske vlasti doveli u zabludu, tačnije grubo obmanuli, tvrdeći da u Ukrajini svi ili maltene svi jedva čekaju "sabor ujedinjenja" u Kijevu i stvaranje "Pravoslavne crkve Ukrajine" ("PCU"), vratila Carigradskoj patrijaršiji pređašnji ugled i poverenje, a samog patrijarha Vartolomeja bi ispratila u istoriju kao velikog i mudrog. Dalje insistiranje na postojećem kanonskom besporetku imalo bi, siguran sam, nesagledivu katastrofalnu posledicu - možda i novo hiljadugodište raskola, ovog puta ne između hrišćanskog Istoka i hrišćanskog Zapada već unutar pravoslavnog Istoka.

Foto TANJUG / MINISTARSTVO ZA ZAJEDNICE I POVRATAK

Danak u krvi

Naša crkva se odjednom, takoreći preko noći, svojevremeno našla u situaciji da su stotine hiljada njenih vernika, njenih sinova i kćeri, osvanule na dalekim meridijanima širom zemaljskoga šara, a da ona sama nema ni dovoljno duhovno doraslih ljudi ni materijalnih sredstava da organizuje kakav-takav crkveni život u tom planetarnom rasejanju. Naša tadašnja država, Jugoslavija, u gorkom humoru nazvana Titoslavija - ne samo da je ignorisala Crkvu, bilo našu bilo Rimokatoličku ili neku drugu, nego je i svim sredstvima ometala njene pokušaje da sabere rasejani narod. Malo-pomalo, uz veliki trud i strpljenje, srpski vernici su se sve više okupljali oko neumornog mladog vladike Lavrentija i sveštenika koje je on dovodio, pa je tokom decenija stvorena ozbiljna mreža parohija, a osnovana su i tri skromna srpska manastira, jedan u Evropi i dva u Australiji.

Ipak, i pored svih muka i nevolja, uspona i padova, epopeja čiji je simbol bio i ostao lik blaženopočivšeg vladike Lavrentija imala je blagopolučan kraj - danas na prostoru negdašnje Eparhije zapadnoevropske i australijske imamo šest dobro organizovanih eparhija. Pet njih su u Evropi, a jedna u Australiji. Ako ovom broju dodamo i pet eparhija na tlu Severne i Južne Amerike, lako ćemo zaključiti da se, približno, svaka četvrta eparhija Srpske pravoslavne crkve i, analogno tome, četvrtina srpskog naroda nalazi u rasejanju. To je naš najveći "danak u krvi" u toku vaskolike naše istorije.

Balkan mati Evrope

Uveren sam da će digitalna kopija Miroslavljevog jevanđelja, kao stvarna svetlost vere, lepote i kulture, u dobroj meri raspršiti maglu stereotipa o "Balkanu" i "Balkancima", a osobito o nama Srbima, koje inače - jedni sa podozrenjem, drugi sa prezirom, treći sa podsmehom - mnogi u Danskoj i celoj Zapadnoj Evropi smatraju i nazivaju "malim Rusima", ne shvatajući pritom da tako promovišu "velike Ruse" i Rusiju kao veliku imperiju i civilizaciju, a u isti mah zaboravljajući da je "Balkan", konkretno grčki etnički i kulturni prostor, prvobitna Evropa i kolevka "evropejstva". O kakvog li mističkog užasa:

Balkan - mati Evrope (čak i reč Evropa je grčka, dakle neizlečivo balkanska!), a "vizantijski Komonvelt" i "ruski svet" - evropskiji od sveukupne "franačke Evrope", sa nekadašnjim centrom u Ahenu Karla Velikog, a danas sa centrom u Briselu! Ovo je prilika - i moja duhovna potreba - da spomenem i svoga dragoga prijatelja, brata i saslužitelja u Hristu, protu Voju Bilbiju, dugogodišnjeg srpskog paroha u Roterdamu, a time, po automatizmu, i duhovnika srpskih zatočenika u Hagu i ostalim haškim kazamatima. Prota Voja nije samo dobar lekar ni samo savestan srpski pravoslavni sveštenik nego i dobar, bolje reći izvrstan, likovni umetnik. Između ostalog, izradio je, po blagoslovu nadležne crkvene vlasti, i srebrni sarkofag za mošti Svetog Simeona Mirotočivog (Stefana Nemanje). Pre nego što ga je poslao u manastir Hilandar na Svetoj Gori, na neko vreme ga je izložio u Roterdamu. U tom periodu neko ga je upitao: "Otkud vama Srbima dinastije već u 12. veku?" Na to pitanje prota Bilbija, stamen kao kamen u Dalmaciji, postojbini njegovih a i mojih predaka, odgovara: "Vi ste najpre sišli sa grana drveća, a onda imali dinastije; mi Srbi smo imali dinastije i pre nego što smo sišli sa grana drveća." Aferim, prijatelju! Bolje reći: aferim, brate Vojo!

Šesta kolona

Našoj javnosti je promakla činjenica da je Sveti arhijerejski sabor na svom poslednjem zasedanju izmenio samo titule jednog broja eparhijskih arhijereja dok je status samih eparhija i dalje neizmenjen. Sledstveno, u Ustavu SPC postoje samo kanonski ravnopravne eparhije: nema ni arhiepiskopija ni mitropolije osim jedne, Beogradsko-karlovačke, s tim što episkopi pojedinih eparhija imaju titulu arhiepiskopa i mitropolita - titulu samo i isključivo počasnog karaktera, dakle bez jurisdikcijskog prestiža ili bilo kakvih posebnih ovlašćenja.

Sasvim ukratko, navešću neke od elemenata "ključa", to jest motiv i razlog za ovakvu saborsku odluku, pri čemu unapred napominjem da nju - kao, uostalom, i svaku drugu - sa pozicije sveznadara najviše napadaju oni koji sa našom crkvom i sa pravoslavljem nemaju veze osim što prema njima gaje iracionalno osećanje besomučne netrpeljivosti. Ti ljudi, nesvesni toga da o pravoslavlju kao takvom, a o Srpskoj pravoslavnoj crkvi posebno, ne znaju ništa ili, u najboljem slučaju, znaju nekoliko površnih floskula i izanđalih stereotipa, nalaze neočekivane saveznike među pojedinim predstavnicima naše vlastite, pravoslavne i srpske, "šeste kolone", kako je ovu kategoriju naših intelektualaca duhovito nazvao Dragoslav Bokan. Oni, naime, po pravilu nisu ni hulitelji Crkve ni mrzitelji Srpstva poput onih iz "pete kolone" - većina njih su, naprotiv, i pravoslavni vernici i srpski rodoljubi - ali su toliko opčinjeni samosvešću o svojoj superiornosti na polju nauke, ili umetnosti, ili književnosti... da ne shvataju da oni, ma sa kojeg pijedestala govorili, ne mogu biti učitelji Crkve, a kamoli njene sudije ili presuditelji njenoj jerarhiji, ni branitelji crkvenog poretka od same Crkve. Postoji, naravno, i prelazni sloj između ovih "kolona" - to su deklarativni svetosavci. "Raduješ se - piše trezvenoumno Slavko Gordić o liturgiji u jednom novosadskom hramu, u svojim dnevničkim zabeleškama u novembarskom broju 'Letopisa Matice srpske' - sve većem prisustvu mladih vernika, ne čudeći se, poodavno, apsolutnom odsustvu pripadnika takozvane elite, političke, naučne i kulturne." To "elitnima" ne smeta da se upinju da sobom spasavaju Crkvu, a ne Crkvom sebe. Isto tako, pojedinci se ne libe i ne stide da u poznatim bestidnim beogradskim tabloidima pišu kako "Srpska crkva ćuti o Kosovu i Metohiji" (o tempora, o mores!), a neki drugi kako, biva, ta ista Crkva ne pali na ulici dovoljno sveća za žrtve nedavne novosadske tragedije - za njih, očevidno je, sveća u crkvi nema nekog značaja, a molitvena podušja, zaupokojne liturgije i svenoćna bdenja, trajno pominjanje u svim hramovima u Eparhiji bačkoj, i ne samo u njoj, sve je to njima nepoznanica, prava pravcata terra incognita.

Nadobudne sveznalice-neznalice u našoj sredini čiji komentari, kritike, napadi i ispadi insinuiraju da saborska odluka o "novoj titulaturi" episkopa predstavlja novotariju bez presedana i bez osnova, uvedenu iz pobuda sujete i čovekougodništva, a ne iz crkvene potrebe. Stoga je, jel te, njihovo neprikosnoveno pravo da neznavenom, po njima, Saboru srpskih episkopa "održe lekciju"... Ne slute, međutim, anonimne sveznalice-neznalice da je Sabor vratio stvari na pređašnje stanje (u drugom obličju, naravno), a da je dosadašnje stanje u trajanju od jednog stoleća, od dvadesetih godina prošlog veka do dvadesetih godina ovog veka, bilo istorijski intermeco, uslovljen, prema mom skromnom mnjenju, naivnim oduševljenjem tada tek stvorenom Kraljevinom Srba, Hrvata i Slovenaca, himerom "integralnog jugoslovenstva" i utopističkom iluzijom o "kraju istorije".

Mi u Svetom pismu

U istorijskoj perspektivi, mi smo jedna od retkih savremenih pomesnih pravoslavnih crkava koja se može pozivati na činjenicu da je zasvedočena u Svetom pismu Novog zaveta.

Naravno, u neposrednoj novozavetnoj epohi nas nije bilo, ali je značajan deo Crkve iz te epohe danas organski i neotuđivi deo naše pomesne Crkve. U Svetom pismu Novoga zaveta, na primer, stoji da je u Dalmaciji delovao sveti apostol Tit, učenik svetog apostola Pavla, jedan od sedamdesetorice šireg apostolskog kruga, a to onda znači da je naša Crkva, i po ovom osnovu, apostolska Crkva i da je nije "stvorio" tek Sava Nemanjić, naš srpski Sveti Sava, posle nekih jedanaest vekova. On joj je obezbedio status autokefalnosti, najviše moguće samostalnosti u okviru jedinstvene porodice pravoslavnih crkava, ali je ona postojala, na prostoru na kojem već mnogo vekova, bilo kao kompaktno stanovništvo bilo u zajednici sa drugim narodima, žive pravoslavni Srbi. Nije to samo Dalmacija niti samo Ilirik. To su sve rimske provincije, kao Mizija, Panonija, Dardanija, Makedonija i druge, koje danas čine etnički i kulturni prostor srpskog naroda, kompaktnog ili izmešanog sa susednim narodima.

Reagovati zajednički

Poseta kardinala Parolina - nama dragocenog čoveka, ne samo ili ne toliko zbog njegovog visokog položaja u Rimokatoličkoj crkvi i u vatikanskoj državi nego prevashodno zbog njegovih ličnih duhovnih kvaliteta - nije samo "potvrda prijateljskog i bliskog odnosa između Svete stolice i naše države" nego i potvrda prijateljskog i bliskog odnosa između Rimokatoličke crkve, oličene u papi Francisku i naše, Srpske, pravoslavne crkve, kako po pitanju statusa Stare Srbije (Kosova i Metohije, nekada Dardanije, ali nikada Kurtijeve lažne, izmišljene, "arbanaške" Dardanije) tako i po pitanju krajnjeg opreza pri pokušaju kanonizacije kontroverznoga, za mene lično i opskurnoga, kardinala Stepinca, kao i inače, u kontekstu zajedničke hrišćanske odgovornosti pred izazovima posthrišćanskog, a sad već i antihrišćanskog, civilizacijskog miljea. Pitam se i pitam: da li je celishodnije (blaženopočivši patrijarh Pavle bi rekao "savetnije i uputnije") reagovati na takvu krizu u duhu narodne izreke "svaka vaška obaška" ili reagovati zajednički, u duhu, uslovno rečeno, sada moguće elementarne sabornosti? Moj odgovor glasi: reagovati zajednički! Do daljega, razume se, ne možemo formulisati zajednički stav po dogmatskim pitanjima, ali po navedenim ili njima sličnim pitanjima - i možemo i moramo.

Status veronauke

Sve se, slava Bogu, promenilo nabolje, najpre blagodareći Bogu, a zatim premijeru Vučeviću i njegovoj Vladi, uz puno razumevanje predsednika Srbije. Teorije - pa i basne i bajke - pojedinaca i grupa iz Ministarstva prosvete da nema legitimnog i legalnog načina za rešavanje statusa veronauke kao predmeta i veroučitelja kao prosvetnih radnika, a sve to u ime "vrednosti" i "pravila" Evropske unije, što je beskrupulozna laž ne Ministarstva prosvete nego nepokajivih "drugova" u njemu, pokazuju se kao "rekla-kazala". Status veronauke i veroučitelja sada je zakonski rešen.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije