RAZVIJANJE MRŽNJE I ŽELJE ZA OSVETOM: Koreni građanskog rata među Srbima koji je vođen 1941-1945. godine

RAZBIJANjE jugoslovenske države, svođenje Srbije na granice pred balkanske ratove 1912-1913. i svakojaka stradanja srpskog naroda tokom okupacije (odmazde, genocid), bili su veliko zlo koje se obrušilo na Srbe u Drugom svetskom ratu. Ali to nije bilo i jedino zlo... Bilo ih je još.

Zarobljeni nemački tenk još dok su četnici i partizani ratovali zajedno, Foto Naslovna strana (Radosav Stojanović i Sr. Vikipedija), Arhiv Srpske pravoslavne crkve, Narodni muzej, Narodna biblioteka Srbije, Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“ Vikipedija...

A jedno od najvećih i najkobnijih, koje je ostavilo najdublje rane, bio je rat među samim Srbima, rat u ratu, bratoubilački rat u punom smislu te reči. (Kad je reč o ratu Srba protiv Srba, o građanskom ratu među Srbima 1941-1945, uglavnom se ima u vidu sukob između partizana i vojne organizacije Draže Mihailovića i ističe da se tu radi o sukobu dva krila „srpske borbe - revolucionarnog, čiji cilj opravdava sredstva, i nacionalnog, koje zauzima poziciju političkog realizma“. Navodi se takođe, da su i partizani i vojna Mihailovićeva organizacija „krenuli s najboljim namerama”, a da su se sunovratili u građanski rat krivicom međunarodnog faktora...)

Rat među Srbima planuo je usred njihove oružane borbe protiv okupatora - 1941. godine i potrajao je sve dok glavna fašistička sila, nacistička Nemačka, nije kapitulirala, u maju 1945, dok nije završen Drugi svetski rat. Nastavio se čak i jedno vreme potom, ispoljavajući se, pre svega, u vidu represije pobedničkih nad pobeđenim snagama -masovnim likvidacijama pobeđenih i surovim, vansudskim, obračunima sa njihovim pristalicama u selima i gradovima, osobito u Beogradu. 

BRANKO PETRANOVIĆ u knjizi „Srbija u Drugom svetskom ratu“ piše  da su pripadnici jedinica Draže Mihailovića i Dimitrija Ljotića, koje su Britanci predali Jugoslovenskoj armiji, likvidirani u šumama Kočevja i da je posle završetka rata „nikada utvrđeni broj četnika likvidiran u takozvanim marševima smrti od severozapadnih granica Jugoslavije prema unutrašnjosti“. Kako Petranović još kaže, isključivo u Srbiji  su masovno radili sudovi za prestupe protiv srpske nacionalne časti protiv čijih presuda nije bilo pravnog leka.

Foto Naslovna strana (Radosav Stojanović i Sr. Vikipedija), Arhiv Srpske pravoslavne crkve, Narodni muzej, Narodna biblioteka Srbije, Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“ Vikipedija...

Po broju žrtava, ukupno uzev, rat među Srbima 1941-1945  jedan je od najkrvavijih unutrašnjih sukoba u istoriji Srbije, pa i Srpstva uopšte… Kao i istorija drugih naroda i drugih država, i istorija Srba i srpske države zna za mnoge unutrašnje sukobe, bune, pobune i prevrate, građanske ratove, ali za jedan takav unutrašnji sukob kakav je bio onaj koji je potrajao od 1941. do 1945. godine, u uslovima okupacije zemlje od stranih sila i istovremene oružane borbe protiv njih, ona ne zna.

* * * * * * * * * *

Seča bratskih glava bez srca i osećanja

...PREMA PODACIMA koje je istorijska nauka verifikovala u svemu kao tačne, više od pet i po vekova, sve tamo do konačnog pada Srbije pod Turke 1459. godine, u srpskoj (srednjovekovnoj) državi, i u zasebnim srpskim oblastima, vođene su unutrašnje borbe, čiji je glavni uzrok bilo neobuzdano, rasplamtelo i raspomamljeno vlastoljublje vladalaca, pretendenata na presto, oblasnih vlastodržaca i zemaljskih poglavara.  Pojedini vladari, borbene prirode, jakog karaktera, neobuzdanog zavojevačkog instinkta i snažno razvijenog osećanja moći, želeli su da imaju što veću vlast, što pouzdanije poslušnike. Na drugoj strani, separatističke težnje sebičnih oblasnih glavara, porast ugleda izvesnih moćnih starešina, žudnja vlastele za povećanjem svoga bogatstva i privilegija slabile su vladalačku samodržačku snagu. Da bi se pobedilo u međusobnoj borbi, pribegavalo se tuđinskoj pomoći: bugarskoj, vizantijskoj, ugarskoj pa i turskoj i omogućavalo da neprijateljske vojske ulaze u srpske zemlje i zbacuju jedne a dovode druge vladaoce. Nije se gledalo ni na žrtve koje podnosi narod, ni na štete koje trpi država. Vladalačka i velikaška samoživost nije imala obzira ni prema državnoj nezavisnosti, ni prema najbližim krvnim vezama, ni prema sramoti i šteti od priznanja tuđe vrhovne vlasti. Narod je bacan u krvave borbe koje su slabile njegovu snagu, činile njegovu prirodu divljom, razvijale nagon mržnje i želju za osvetom, onesposobljavale ga za miran napredak, ometale njegovu radinost i prouzrokovale  glad i boleštine...

Kad je, posle ustanaka protiv Turaka, 1804. i 1815, kako-tako, a uz silne žrtve srpskog naroda, vaspostavljena srpska država, dinastički sukobi su se obnovili. Oni su bili glavni uzroci unutrašnjih nemira, buna i pobuna, pa i prvih građanskih ratova u novijoj istoriji Srbije. Posle ubistva Karađorđa Petrovića, o presto u Srbiji tukle su se dve dinastije - dinastija Karađorđević i dinastija Obrenović. Najzagriženije njihove pristalice bile su organizovane poput političkih partija i smrtno su se mrzele - onako kako se samo zlotvor može mrzeti.

Foto Naslovna strana (Radosav Stojanović i Sr. Vikipedija), Arhiv Srpske pravoslavne crkve, Narodni muzej, Narodna biblioteka Srbije, Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“ Vikipedija...

PREMA SLOBODANU Jovanoviću, pristalice Obrenovića postale su jednom partijom u punom smislu te reči posle obaranja s vlasti kneza Miloša (1839), a zatim kneza Mihaila (1842) i dovođenja na presto Srbije Aleksandra Karađorđevića. Gonjeni od nove vlade, terorisani i ubijani, obrenovićevci su se „pribili u gomilu “ i kod njih su se razvili „osećaji solidarnosti kao kod članova jedne iste partije. Godinama, u ćutanju i trpljenju,u njima se kupila žudnja za ostvetom, i stvarala vera da jednom mora doći dan kada će se dinastija Obrenovića vratiti, i kad će njene verne pristalice moći da se razračunaju sa svojim goniteljima.

Kako su pristalice Obrenovića sve stradale, i kako su se, uopšte, Srbi između sebe satirali u ovo vreme, najbolje ilustruje onaj strašni pokor što je nastao posle ugušenja Katanske bune,  organizovane od pristalica Obrenovića.   Katanska buna izvedena je u Šapcu, 22. septembra 1844, u korist Obrenovića, a protiv vlade kneza Aleksandra Karađorđevića. Vođ bune bio je Stojan Jovanović  Cukić. Pobunjenike je sa svojim četama razbio prota Matija Nenadović u boju kod Plavanja, na putu prema Valjevu.

U Šapcu je tada bio formiran pravi „krvavi sud”. Glavni tužilac i sudija bio je Toma Vučić Perišić - ljudski krvopilac po Vuku Karadžiću, a najveći junak u bratoubilačkoj borbi obrenovićevaca i karađorđevićevaca, njen Hajduk Veljko - po Slobodanu Jovanoviću.

Nenadmašan u ugušivanju buna, ali i u dizanju pobuna, Vučić je ostao zapamćen kao čovek koji je imao „ledeno srce , a „zlatni jezik . Kad bi otvorio usta, bio je - med i mleko.

Svako bi se zakleo da je on anđeo u ljudskom obliku. Umeo je i ovako da govori: ,Ja se ne bojim nikoga: ni knjaza, ni Saveta, ni popečitelja, ni mitropolita - i niko ne treba da se boji nikoga. Mi smo svi ravni: što je knjaz to je i svinjar,  što je svinjar to i savetnik,  što savetnik to i terzija,  a što terzija to i sudija,  što sudija, to i ja... Svi smo jednaki; ne treba samo jedan da se greje na suncu... “

Ovaj isti čovek, koji je tako vešto umeo da podilazi narodu, sekao je glave Srbima poput kakvog dželata bez srca i osećanja.

* * * * * * * * * *

U sukobima zbog vlasti za milost se nije znalo

TOMA VUČIĆ PERIŠIĆ je 1844. godine upravo u Šapcu, gradu koji je toliko puta stradao u svojoj prošlosti, pa i u Drugom svetskom ratu, u crno zavio silan svet. Priredio je pravu hajku na pristalice Obrenovića, štiteći presto Aleksandra Karađorđevića, koji je izvikan za kneza na Vračaru, pre svega voljom Turaka.

Bilo je dovoljno u Šapcu tih dana, pa i u celoj Mačvi i Pocerini, da neko na nekoga samo prstom pokaže, pa da se taj nađe u negvama. Slobodan Jovanović kaže: „Okrivljene trpaju u jedan veliki obor, gde ih naizmence peče sunce i bije kiša, i gde leže u kalu kao svinje. Posle nastaje batinanje, prebijanje topuzom i sekirom, puškaranje, naticanje streljanih na točkove; drumovi oko Šapca okićeni su točkovima kao u tursko vreme. Osuđenima se oduzima sve imanje; zemlja se prodaje; kuće pale; voćnjaci seku; novac, stoka, oružje, odelo, odnosi u Vučićev logor. Čitave porodice ostaju upropašćene kao da je naišla strana vojska a ne srpska, i razgrabila im sve... .

DINASTIČKI SUKOBI u Srbiji završeni su tek 1903. godine, ubistvom poslednjeg Obrenovića, kralja Aleksandra, u koje je ubistvo bio umešan i sam Petar Karađorđević.

Foto Naslovna strana (Radosav Stojanović i Sr. Vikipedija), Arhiv Srpske pravoslavne crkve, Narodni muzej, Narodna biblioteka Srbije, Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“ Vikipedija...

Na neki način, to je bila ironija sudbine. Jer upravo je kralj Aleksandar bio onaj Obrenović koji je pokušao da na dinastičke borbe u Srbiji stavi tačku, da izmiri Srbe podeljeneu dva tabora - obrenovićevce i karađorđevićevce. To je on učinio odmah po preuzimanju vladarske dužnosti, 1. aprila 1893, posetivši Topolu i položivši venac na grob vožda Karađorđa.

Osim unutrašnjih nemira do kojih je dolazilo usled borbi između dinastija Obrenovića i Karađorđevića, istorija Srbije novijeg doba zna i za nemire druge vrste, za mnoge bune i pobune protiv samovolje vladara, i uopšte za mnoge borbe za vlast jednostavno rečeno.
Naročito je vreme Miloša Obrenovića bilo obeleženo borbama za vlast. I to od prvog časa Miloševog dolaska na čelo Srbije.

Foto Naslovna strana (Radosav Stojanović i Sr. Vikipedija), Arhiv Srpske pravoslavne crkve, Narodni muzej, Narodna biblioteka Srbije, Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“ Vikipedija...

Miloš je hteo da bude neograničeni gospodar cele Srbije (kao i Karađorđe uostalom), a vojvode su težile da vlast s njim dele, s tim da svaki od njihu svojoj oblasti bude samo sebi odgovoran (da svaki kao „jednak brat“ starešinuje i zapoveda na svom kraju ). U sukobima do kojih  je dolazilo usled toga za milost se najčešće nije znalo. Padale su glave, a često se događalo da su suzbijene starešine predavane turskom paši, da im on život oduzme (kao što je to bio slučaj sa čuvenim Petrom Molerom i Karađorđevim kapetanom Radičem Petrovićem, na primer).

* * * * * * * * * *

Pobunjenicima sekli ruke i vrh jezika

FRONT PROTIV kneza Miloša činile su tri glavne grupe: Karađorđeve pristalice (antidinastičari), turkofili, koji su dejstvovali protiv Miloša u dogovoru sa turskim pašomu Beogradu, i narodnjaci, kako su nazivani oni koji su želeli da se zavede zakonitost i narod zaštiti od samovolje kneza Miloša i njegovih organa. Rezultat ovakvog postrojavanja bile su mnoge zavere, bune i pobune. Jedna od prvih zavera bila je ona koju je organizovao kragujevački vojvoda Pavle Cukić sa kapetanom Dragićem Gorunovićem i knezom Simom Markovićem u drugoj polovini 1817. godine, druga - delo Marka Todorovića Abdule i Stevana Dobrnjca, bila je u proleće 1821. godine. Treće ustajanje protiv kneza Miloša zbilo se u Rudničkom kraju, 1824, ali je ono osujećeno pre nego što je i uspelo da kako valja da glasa od sebe. Četvrta buna zbila se na početku 1825. Njen vođ bio je Miloje Popović, zvani Đak.  Njegova glava je odsečena i poslana turskom paši u Beograd. Peta buna planula je u aprilu 1826. godine. Digli su je braća Čarapići, Đorđe i Marko, za koje se misli da su bili karađorđevićevci i privrženici heterista - grkofilske stranke u Srbiji. Kao i sve druge bune pre toga, i ova je bila u krvi ugušena. Čarapići su pobijeni, dok su jednom od njihovih glavnih ljudi, učitelju Berisavljeviću, bile odsečene obe ruke i vrh jezika...

Foto Naslovna strana (Radosav Stojanović i Sr. Vikipedija), Arhiv Srpske pravoslavne crkve, Narodni muzej, Narodna biblioteka Srbije, Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“ Vikipedija...

Sem pomenutih, u Srbiji u Miloševo doba bilo je još buna, a samo se jedna, valjda, završila bez i kapi prolivene krvi. Bila je to buna koja je organizovana u Kruševcu, pred Božić 1834. godine. Kad su pobunjenici stigli pred Kragujevac došlo je neočekivano do pomirenja... Sa svim vođama pobune  (Miletom Radojkovićem, Milutinom Petrovićem, Avramom Petronijevićem i drugima), knez Miloš se izljubio, rekavši im posle svega:

„Svi smo krivi; i ja sam često grešio; trudimo se da se svi ispravimo i oprostimo uzajamno jedni drugima“. Da bi potvrdili uglavljeni mir, pobunjenici i Miloš zakleli su se u crkvi: prvi da će Milošu biti verni, a Miloš - da je pobunjenicima oprostio jednom za svagda.

TAKAV KAKAV je bio, „lisica i kurjak”, Miloš je, sem krvavog, ostavio i svetla traga za sobom. Branio je, što je bolje mogao, nezavisnost Srbije u unutrašnjoj upravi i uspevao je u toj težnji. On je bio duboko uveren, kao i mnoge starešine turkofilske struje, da bi nove borbe protiv Turaka bile štetne po srpski narod, a da bi iskazivanjem poslušnosti Turcima i „diplomatisanjem“ mogla da se osiguraju prava za srpski narod, za kneza kao i za sve starešine koje su stajale uz njega...

Mada uopšte nema objektivnih uslova za poređenje kneza Miloša sa jednim Milanom Nedićem, predsednikom srpske vlade u vreme nemačke okupacije Srbije, 1941-1944. godine, javila su se mišljenja, i za vreme i posle Drugog svetskog rata, čak i u krugu ljudi od nauke, da je knez Miloš sa svojom politikom bio u stvari glavni uzor Nediću. Kao što je Miloš mislio da samo saradnjom sa Turcima može očuvati Srbiju, osigurati narodu slobodan i miran razvitak i samostalnu unutrašnju upravu, tako je Nedić, nastoji da se dokaže, verovao da je jedino saradnjom sa nemačkim okupatorom mogućno sačuvati i Srbiju i srpski narod od potpune katastrofe.

Samo iz ovih razloga, kako se dalje želi dokazati, Nedić je prihvatio ponudu okupatora da obrazuje srpsku vladu. Kad je Nedić obrazovao svoju vladu i nazvao je „vladom narodnog spasa“, u Srbiji je već uveliko plamteo oružani ustanak protiv okupatora. On je sve više uzimao maha, a vrlo brzo je dobio je i svog pratioca... Bio je to rat među samim Srbima, jednim delom svrstanim i pod zastavu Milana Nedića...

Preporučujemo

Društvo

0 0

KOSOVSKI ZAVET I NACIONALNI IDENTITET SRBA: Suština Vidovdanskog predanja i tajna njegove trajnosti

07. 01. 2025. u 05:00

Društvo

0 0

VELIKI ZALOGAJ ZA MALI BEOGRAD: Kralj Petar I Karađorđević i opozicioni listovi

31. 12. 2024. u 06:45

Društvo

0 0

PAŠIĆ BRANI SLOBODU PISANE REČI: Pokušaji sasecanja krila razuzdanim beogradskim novinama

31. 12. 2024. u 08:30

Društvo

0 0

REVOLVERAŠKA MAFIJA U NOVINAMA: Skandalozno, bestidno i besomučno nasrtanje na ličnosti

31. 12. 2024. u 08:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije