TRAGOVIMA SRPSKIH PUTNIKA NA STAZAMA SVETE ZEMLJE: Mesta gde se odvijala biblijska drama

SRPSKI knez Rastko Nemanjić je ostavio za sobom prošlost i ono što je bio.

Foto Boris Subašić, Arhiv „Novosti“ i Vikipedija...

Vođen Božjim glasom, otišao je na Svetu Goru Atosku da pronađe sebe i preobrazi se u novog čoveka Savu.

U suton ovozemaljskog života odlučio je da još jednom ostavi prethodni život i pođe u nepoznato. 

Krenuo je u Svetu zemlju da izvede poslednji i najveći podvig, da u jednom dahu prođe stazama na kojima su se odigrali najznačajniji događaji biblijske drame.

Savin učenik i saputnik Domentijan vrlo precizno opisuje njegov odlazak u Obećanu zemlju:

„Otide, drugome ostaviv zemlju svoga otačastva, i rod i bratiju, i sve zemaljsko zemlji ostavi, porevnujući onome što je rečeno ranijem velikom patrijarhu: ’Iziđi iz zemlje tvoje i iz roda tvoga i idi u zemlju koju ću ti pokazati...’“

Posle neverovatnog putovanja po Svetoj zemlji, u očima savremenika se potvrdio kao čudotvorac i svetitelj, ravan biblijskim patrijarsima koji su sklapali zavete, današnjim rečnikom: saveze sa Bogom.

Simbol Savinog duhovnog uzdizanja jesu putovanja na svete planine, posebna mesta, privilegovana time što se na njima ostvaruje susret ovostranog i onostranog.

* * * * * * * * * * * * *

PUTEŠESTVIJE OD DAVIDOVE KULE DO ZIDA RAZDVAJANjA: Srbi u Vitlejemu i Jerusalimu, gde se Isus rodio, umro i vaskrsnuo

VEČE se spuštalo na Jerusalim nežno kao svileni veo. Monasi su zatvorili vrata Hrama Vaskrsenja u kome je ostala samo nekolicina odabranih vernika kojima je dozvoljeno da provedu noć na svetom mestu. Trgovci su u spletu okolnih uličica zatvarali radnje i uz tresak spuštali metalne roletne. Stari grad je utihnuo. Peo sam se uskim, sablasno tihim i pustim ulicama, osvetljenim hladnim zeleno-plavim svetlom neona, do trga gde se naspram ljubičastog neba crnela silueta moćne Davidove kule. Izašao sam iz Starog grada kroz kapiju Jafa, zastao na prostranom platou ispred nje i gledao preobražaj Jerusalima. Reflektori su obasjali zidine Starog grada i Davidovu kulu, koji su zablistali bojom starog zlata pod noćnim nebom. Prizorom je dominirala visoka pravougaona visoka Davidova kula sa zupčastim kruništem.

Nauka je utvrdila da ona ne potiče iz starozavetnih vremena, već da su je izgradili krstaši, ali to za poklonike nije važno jer moćna građevina izgleda kao otelotvorenje biblijskog opisa legendarnog pirga. Ona je bila uzor slične silne kule na Beogradskoj tvrđavi, na brežuljku iza litice brega na kojoj se nalazi spomenik Pobednik. Konstantin Filozof, biograf despota Stefana Lazarevića i jerusalimski poklonik, ostavio nam je spomen da je vladar, vitez i pesnik na tom beogradskom humu smišljeno sazdao Kulu Nebojša nalik Davidovoj u Svetom gradu, a da je oko nje je digao zidine nalik onima koje su štitile Bogorodičin grad, Konstantinopolj. Stevan Visoki je u Beogradu želeo da sačuva uspomene na izgled svetinja pravoslavne vaseljene čija je sudbina bila neizvesna.

Beogradska Kula Nebojša je potonjim ratovima srušena do temelja i niko je vekovima nije video. Zagledan u jerusalimsku Davidovu kulu u januarskom sutonu, osetio sam da se pejzaž oko mene menja. Zidine svetog grada Jerusalima pretvorile su se u bele bedeme Despotovog Beograda, a svetlucavi bulevar u ušće Save i Dunava, u čijim su se tamnim vodama ogledale carigradske Teodosijeve zidine. Zvezde na nebu su postale rojevi iskri s Mramornog mora. Oko Davidove kule se podigla visoka treperava vizija vaskrsle  Kule Nebojša od zvezda koje se roje iznad vrha Svete Gore Atonske. S kruništa su me gledali stari putnici Avram i Sava. Bio sam daleko od kuće, a prožimao me je osećaj da sam kod kuće. Jerusalim sam osećao kao žižu u koju su se skoncentrisale svetlosti celog Mediterana, Levanta, Balkana.

Foto Boris Subašić, Arhiv „Novosti“ i Vikipedija...

U STVARNOST me je vratilo dozivanje vođa puta da požurim u autobus da bismo nastavili put ka konačištu u Vitlejemu, na palestinskoj teritoriji. Posle kraće vožnje stigli smo do masivne kapije u visokom Zidu razdvajanja, nad kojom je bdela silna izraelska stražarska kula.

Autobus je izašao iz Jerusalima i stigao do Zida razdvajanja, koji Palestinci nazivaju Zid aparthejda. Izrael je počeo da ga gradi 2003, u vreme Druge intifade, kako bi sprečio masovne samoubilačke bombaške napade islamskih fanatika. Danas je ovaj betonski bedem visok osam metara, od dna do vrha ukrašen muralima i ima imidž palestinskog Zida plača. Kraj njega se zaustavljaju turistički autobusi, koji od jutra do mraka prolaze kroz izraelsku kontrolu i kapiju Zida razdvajanja, kružeći između Jerusalima, gde je Isus umro i uskrsnuo, i Vitlejema, gde se rodio.

Današnji grafiti i murali nose uglavnom miroljubive poruke koje ističu patnju Palestinaca. Oni stariji, borbeni grafiti uglavnom su prefarbani. Kako se vremena menjaju, vrlo slikovito prikazuju šablonom naslikane siluetama maskiranih Palestinaca koji bacaju Molotovljeve koktele. Sada iz boce sa zapaljivom smesom ne izbija plamen.

Sakriven je naknadno doslikanom zelenom maslinovom grančicom, simbolom mira.

Promena stava je razumljiva, jer su palestinski ustanak i dugi ulični rat od 2000. do 2006. skupo koštali Vitlejem. Doveli su do propasti turizma, glavne privredne grane od koje je grad živeo i do masovnog iseljavanja palestinskih hrišćana iz grada u kome su vekovima bili većina. Na to je najviše uticao izuzetno veliki priliv muslimanskog stanovništva iz oblasti koje je okupirao Izrael i blokada komunikacija, do koje je dovela Intifada. Od nekadašnjeg udela od 80 odsto hrišćana u Vitlejemu, sada ih ima manje od 16 procenata i svakoga dana ih je sve manje. Najviše se iseljavaju u Latinsku Ameriku.

* * * * * * * * * * * * *

Mržnja i nepoverenje pritajeni vulkani Svete zemlje

IME GRADA Hristovog rođenja, Vitlejem, na hebrejskom i aramejskom glasi Bet Lehem i znači grad hleba. Kada su ga osvojili Arapi, oni su naziv protumačili kao Bajt Lahm  – grad mesa. Izvorno ime Bejt Lehem potiče iz vremena Hananaca i znači kuća (hram) Lehema, božanstva plodnosti ovog naroda. Njegov kult su Hananci preuzeli iz još starije civilizacije mesopotamskog Akada.

Za Jevreje, Vitlejem je važan jer je u njemu rođen car David, a prema predanju, iz njega će doći i Mesija, spasitelj. Za hrišćane kojima je Hristos, spasitelj, je već došao, ovaj gradić je kultno mesto jer je on u njemu rođen. To se, prema predanju, desilo na Bregu Rođenja, u Pećini Rođenja, na istom mestu gde se nekada nalazio hananski hram boga plodnosti Lehema. Njemu je pripadala i bela Mlečna pećina, kojoj je, prema hrišćanskoj legendi, boju dalo Bogorodičino mleko. Snežnobeli kalcit s njenih zidova strugale su i kao lek uzimale žene koje nemaju mleka, izgleda i pre hrišćanstva. Tako i dan-danas kalcit sa zidina Skadra žene bez mleka krišom grebu i jedu ga, jer je nekada davno, prema predanju, u skadarskoj kuli bila zazidana mlada Gojkovica, kojoj je bio ostavljen samo otvor za grudi da može da doji svoju bebu i otvor za oči da može da je vidi. Mali je ovaj veliki mediteransko-balkanski svet.

Kada smo se iskrcali pred pokloničkim hotelčićem, ukrašenom reljefom s likom Svetog Đorđa, ljubazni domaćini su nas razmestili po prostranim čistim sobama, koje su bile sušta suprotnost naklapanjima o lošem smeštaju u Vitlejemu, o kome sam slušao od nekih poklonika.

Foto Boris Subašić, Arhiv „Novosti“ i Vikipedija...

IZAŠAO SAM na terasu i pogledao zgrade novogradnje izraelskog Jerusalima s jedne strane zida i novih blokova zgrada Vitlejema. Nije bilo razlike u arhitekturi, ali jeste u komunalnoj higijeni – na palestinskoj strani razbacanog smeća je bilo na sve strane. No ipak ovo nije bio onaj siromašni i opasni Vitlejem iz vremena Intifade, čijim ulicama su letele kamenice, Molotovljevi kokteli i meci. Sada je to moderan grad koji raste, njegovim ulicama jure dobri automobili iz kojih grmi glasna muzika, gde trotoari služe za parkiranje ljubimaca ne četiri točka, a pešaci idu kolovozom.

Izašao sam s prijateljem Pekom, saputnikom s lutanja po Atosu, da prošetamo Vitlejemom.

Provlačili smo se kroz uske prolaze između automobila parkiranih na trotoaru. Kada smo pokušali da pređemo ulicu, shvatili smo da to nije jednostavno, jer ovde vozila uvek imaju prednost nad pešacima.  Sa izraelske strane Zida razdvajanja možete da plaćate isključivo nacionalnom valutom šekelima, dok s palestinske strane ne morate da tražite menjačnicu. Ovde važe i šekeli i evri, ali su najcenjeniji dolari.

Kao i na izraelskoj strani, uostalom.

– Osećam se kao u Prištini pre NATO bombardovanja. Ili kao kod mosta u Mitrovici odmah posle rata. Sve je na ivici žileta. Vlada mržnja i nepoverenje, a istovremeno svi sarađuju i sve se može, samo ako imaš pare. A koliko sutra bi mogli da se kolju – konstatovao je s gorčinom Peka, rodom iz Prištine.

Poklonici iz Srbije bolje razumeju pritajeni vulkan Svete zemlje od zapadnih religioznih turista, koji i dalje posmatraju svet s visina kolonijalnih gospodara. Na ulici smo sreli još neke članove grupe. Tražili su restoran u kome se toči alkohol u muslimanskom Vitlejemu, gde se i u prodavnicama prodaje isključivo bezalkoholno pivo.

Kasno u noć iz sna me je trgla galama pijane braće hodočasnika u hodniku. Nesumnjivo, našli su mesto gde se toči alkohol. Sve može ako imaš para, setio sam se Pekinih reči.

Da bismo prisustvovali liturgiji u Hramu Rođenja Hristovog, morali smo da ustanemo pre zore. Zvezde su treperile na nebu dok se kolona pospanih srpskih poklonika uspinjala strmim i pustim ulicama Vitlejema, čiju sudbinu je odredila svetlost zvezde koja je obeležila rođenje Hrista i ulazak čovečanstva u novu eru.

* * * * * * * * * * * * *

Vrata poniznosti u Crkvi Rođenja Hristovog

JOŠ VEK JE vladala duboka noćna tišina kada sam stigao na veliki Trg jasli pred ogromnu Crkvu Rođenja Hristovog. Video sam kako vodič nestaje u zidu hrama u tamnom pravougaonom otvoru, visokom tek 130 centimetara. To su Vrata poniznosti, napravljena zaziđivanjem monumentalnih dveri da bi se sprečili pljačkaši i skrnavitelji da ujašu na konjima. Ona vode u mračni tunelčić, koji se uliva u monumentalnu dvoranu s četiri kolonade sa po jedanaest visokih dorskih stubova iz doba cara Konstantina.

Njihovi šest metara visoki vrhovi nestajali su u tami svoda, koji žućkasta svetlost svetiljki nije mogla da dosegne. Jedva su se nazirale i freske svetitelja u gornjim delovima stubova i grbovi krstaških plemića oslikani nešto niže. U daljini, na pedeset metara od Vrata poniznosti u istočnom delu hrama, blistao je pravoslavni ikonostas, pred kojim je stajao red poklonika čekajući da celiva ikonu na kojoj je Bogorodica neuobičajeno mladolika i nasmejana.

Foto Boris Subašić, Arhiv „Novosti“ i Vikipedija...

Levo od Bogorodice je mermerno stepenište, nalik malom amfiteatru, koje vodi naniže ka Pećini rođenja, cilju hodočasnika Vitlejema. Mesto Hristovog rođenja u toj podzemnoj kapeli označava srebrna zvezda sa četrnaest krakova, na kojoj se prelamaju svetla plamičaka kandila koja vise nad njom. Broj krakova nije slučajan, kažu tumači simbola, on predstavlja tri puta po četrnaest generacija koje su živele od trenutka kada je Bog stvorio Adama do Hristovog rođenja. U sredini je otvor kroz koji rukom može da se dodirne prava stena Svete pećine, koja je u 19. veku obložena mermernim pločama. Tada je živopisna prirodna dvorana, koja se može videti samo na starim crtežima, podzidana i ojačana kamenim blokovima i pretvorena u tamnu prostoriju, dugu dvanaest metara i široku tri metra, koja liči na tunel. Ništa tu ne podseća na ikonografske prikaze događaja Hristovog rođenja, čiji najstariji opis potiče iz apokrifnog Protojevanđelja Jakovljevog:

„I BEŠE donešen dekret cara Avgusta da svi Jevreji treba da se oporezuju, koji živeše u Vitlejemu i Judeji.

I Josif reče: Pobrinuću se da moja deca budu oporezovana, ali šta da radim s ovom mladom ženom?

Da bude oporezovana kao moja žena, sramota me, a ako bude oporezovana kao moja kćerka, celi Izrailj zna da mi ona nije kćerka.

Kada dođe vreme, neka bude kako je Bog naumio da bude.

I osedla magare, posadi je na njega, i Josif i Simon iđaše iza, i dođoše blizu

Vitlejema, na pet kilometara.

Tada se Josif obazru i ugleda Mariju rastuženu, pa pomisli u sebi: Možda je u bolovima zbog Onoga koji je u njoj.

Ali, kada se okrenuo ponovo, ugleda je gde se smeje i zapita je:

Marija, zašto nekad vidim tugu a drugi put osmeh i radost na tvom licu?

Marija mu odgovori: Vidim dvoje svojim očima, jednog koji jeca i u žalosti je, i drugog koji se smeje i raduje.

I krenuše dalje putem svojim, i Marija reče Josifu: Spusti me dole sa magarca, jer Taj koji je u meni pritiska da se rodi.

Ali Josif odgovori: Gde da te odvedem? Ovo mesto je pusto.

Tada mu Marija ponovo reče: Spusti me dole jer Taj što je u meni snažno me pritiska.

I Josif je skide dole.

I pronađe pećinu, i odvede je unutra.

I ostavivši nju i sinove svoje u pećini, Josif ode da pronađe jevrejsku babicu u selu Vitlejemu.

Ali, dok sam išao, priča Josif, pogledao sam u nebo i iznenađen ugledao oblake, i ptice koje su se zaustavile usred leta svoga.

I pogledao sam ponovo nadole prema zemlji, i video sto raširen, i radne ljude kako sede oko njega, ali njihove ruke behu spuštene na sto, i nisu jeli.

Oni koji su imali meso u svojim ustima, nisu žvakali.

Oni koji su podigli svoje ruke u visinu glave, nisu ih spuštali, a oni koji su ih prineli svojim ustima, nisu ništa stavljali u usta, nego su lica sviju bila uperena na gore.

I video sam ovce razasute, ali su i one stajale nepomično.

I pastir beše podigao ruku da ih potera, a njegova ruka stajaše gore.

I pogledao sam prema reci, i video decu sa njihovim ustima blizu vode, i dodirivahu je, ali ne piše.

Tada ugledah ženu koja je silazila sa planina, i ona reče: Kuda si krenuo, o čoveče?

I ja joj rekoh: U potrazi sam za jevrejskom babicom.

Ona mi odgovori: Gde je žena koja treba da se porodi?

Ja joj odgovorih: U pećini je i obećana mi je.

Tada reče babica: Nije li ona tvoja žena?

Josif odgovori: To je Marija koje je naučavana u svetinji nad svetinjama, u kući Božjoj, i dobih je na kocki, nije moja žena, nego je zatrudnjela od Duha Svetoga.

Babica reče: Je li to istina?

On odgovori: Dođi i pogledaj.

I babica ode sa njim i uđe u pećinu.

Tada svetli oblak prekri pećinu, i babica reče: Danas je moja duša uveličana, jer moje oči videše čudne stvari, i spasenje je došlo Izrailju.

Iznenada oblak postade jako svetlo u pećini, toliko da njihove oči to nisu mogle da izdrže.

Ali, svetlo se postepeno smanji, sve dok se novorođenče ne pojavi, i posisa grudi majke Marije.

Tada babica uplakana reče: Kako je slavan ovaj dan, kada moje oči videše ovaj čudnovati prizor!“

* * * * * * * * * * * * *

Prvo putovanje Nemanjinog sina Save na Istok

MALI REFLEKTOR iznad oltara nad zvezdom jedino je svetlo u podzemnoj kapeli, gde sam prisustvovao neobičnoj višejezičnoj liturgiji. Bogosluženje palestinskog hrišćanskog sveštenika na arapskom mešalo se s božjom službom na grčkom, a kroz njih su se čule srpske molitve oca Gerasima, nekadašnjeg igumana Đurđevih stupova, Nemanjine zadužbine.

Na istom mestu je 1229. pevao Nemanjin sin Sava, tokom prvog putovanja na Istok. Savin učenik Domentijan je zapisao:

„... Ode potom u Vitlejem, u mesto rođenja Gospoda našeg Isusa Hrista, gde anđeli sa pastirima slavoslovljahu Boga, rođenog u telu na zemlji, i slava na nebesima preuznošaše se, i na zemlji se obnavljaše mir među ljudima, i beskonačna radost javljaše se svima koji vole onoga koji se rodi u Vitlejemu judejskom...

I našavši njegovo istinito podobije, naslikano likom smernosti njegove kako leži u jaslama, i njega slatko dotakavši se i poklonjenje časno i smernost premnogu podobno Vladici svome prinevši, sa ljubavlju srdačnom izljubi ga, cara nebesa i zemlje koji postade mladenac na zemlji, i Boga anđela i ljudi, srdačnim očima gore gledajući na prvoobraznu lepotu prevečnu, kako sa Ocem jednako sedi na prestolu slave svoje.

I udostojivši se oba dara, nebeskog i zemaljskog, i sa sveštenicima koji služe domu prečiste njegove Matere, sa njima služivši božastvenu liturgiju, i žrtvu živu Gospodu svom prinese umesto zlata i livana i izmirne miris miomirisni, na prenebesni oltar Gospodnji uzaslav.

I zlato mnogo davši kliru koji tu služaše Rođenju Hristovom, i tu upisa roditelje svoje i voljenog brata svog kralja kir Stefana, i kada ga svi blagosloviše, vrati se potom u Jerusalim ka životvornom Grobu...“

Foto Boris Subašić, Arhiv „Novosti“ i Vikipedija...

Doktor Miodrag Marković opisuje: „Zbog papskog interdikta stavljenog na Jerusalim odmah posle njegovog prelaska u ruke ekskomuniciranog Fridriha Drugog, u gradu nije bilo katoličkog sveštenstva u vreme posete prvog srpskog arhiepiskopa. S druge strane, za razliku od 1099. godine kada su krstaši prvi put osvojili Jerusalim, pravoslavni patrijarh po uspostavljanju latinske vlasti februara 1229. nije morao da napusti grad.

Foto Boris Subašić, Arhiv „Novosti“ i Vikipedija...

Štaviše, uspeo je da nad najvažnijim svetilištima Palestine neko vreme zadrži jurisdikciju koju je pravoslavna Jerusalimska patrijaršija povratila posle progona latinskog klira u doba Saladina 1187. godine.“

* * * * * * * * * * * * *

POKLONICI IZ DALEKE SRBIJE NA MESTU ROĐENjA SPASITELjA SVETA: Sveti Sava preteča povratka Evropskih pravoslavaca u Svetu zemlju

IZ CRKVE Hristovog Rođenja u Vitlejemu krstaši su 1100. godine proterali pravoslavce i ustanovili, protivno tradiciji i kanonima, latinsku episkopiju. Lokalno, sirijsko pravoslavno sveštenstvo vratilo se kada je sultan Saladin proterao katolike, ali je živelo u vrlo velikoj bedi. Savino „mnogo zlato“ sigurno im je izgledalo kao spasonosna mana s neba.

Ti bogati darovi su u očima istoričara izgleda potpuno zasenili mnogo značajniji podatak, a to je da je Sava Nemanjić bio prvi poglavar jedne pravoslavne crkve koji je posle 129 godina od dolaska krstaša održao arhijerejsku liturgiju u Vitlejemu. Takva vest bi i danas bila senzacija, a u srednjem veku veku je to religijsko-politički događaj sa izuzetnom simbolikom. Sava, „princ sa Zapada“, bio je preteča velikog povratka evropskih pravoslavaca u Svetu zemlju.

Foto Boris Subašić, Arhiv „Novosti“ i Vikipedija...

Slušajući arapsko, grčko i srpsko pojanje u današnjem ozidanom uskom mračnom tunelu, zamišljao sam Savu u pravoj pećini kakva je bila u njegovo vreme. Zamišljao sam je osvetljenu mističnim plamičcima kandila i dimom tamjana, ispunjenu lokalnim hrišćanima koji su s poštovanjem zagledali srpskog arhiepiskopa i njegovu pratnju sastavljenu od stasitih srpskih monaha, verovatno i plemića pod oružjem. Teško je i zamisliti kakvo je bilo uzbuđenje tih poklonika iz daleke Srbije kada su kročili u Vitlejemsku pećinu, mesto rođenja Spasitelja sveta, koja je u istoriju sveta ušla 325. godine naše ere. Tada je jerusalimski episkop Makarije Prvi odveo rimsku caricu, majku Avgustu Flaviju Helenu, potonju Svetu Jelenu, u selo desetak kilometara južno od Jerusalima i pokazao joj mesto gde je rođen Hrist. Ona je to odmah javila sinu imperatoru Konstantinu Velikom, koji je smesta odobrio sredstva za podizanje velelepnog kompleksa.

Izgledao je bitno drugačije od današnje crkve i činila su ga tri dela: iznad pećine u kojoj je rođen Hrist podignuta je osmougaona rotonda, s čije zapadne strane je sazidana velika petobrodna bazilika s četiri reda stubova, čiji su zidovi i podovi bili ukrašeni raskošnim mozaicima.  […]

U dokumentima Jerusalimskog crkvenog sabora iz 9. veka zapisano je: „Persijanci su, po dolasku u Vitlejem, bili zatečeni slikom persijskih mudraca-astrologa, njihovih sunarodnika. Zbog strahopoštovanja prema precima, oni su sačuvali crkvu.“

Foto Boris Subašić, Arhiv „Novosti“ i Vikipedija...

HRAM NIJE DIRAO ni umajadski kalif Omar kada je 637. osvojio Svetu zemlju. S jerusalimskim patrijarhom Sofronijem sklopio je sporazum, prema kome su hrišćani nastavili da slobodno obavljaju bogosluženja u hramovima. [...] Za razliku od ovog civilizovanog vladara, kalif Al-Hakim je 1009. naredio da se bazilika sruši, kao i sve ostale hrišćanske crkve. Vitlejemski muslimani, koji su poštovali Isu i Merjem, nisu želeli da izvrše to ludačko naređenje. Iz tog perioda potiče predanje kako su Hakimovi vojnici, kada su ujahali u baziliku, stradali: iz jednog od stubova na njih je poleteo ogroman roj osa koje su nemilosrdno izujedale ljude i životinje i isterali ih iz svetinje.

Kada su 1099. u Vitlejem ušli krstaši viteza Tankreda, odmah su pokazali kako izgleda latinsko viđenje hrišćanskog milosrđa i bratstva: izbacili su pravoslavno sveštenstvo iz Hrama Rođenja i doveli rimokatoličko. [...]  Krstaše je 1187. pobedio veliki vojskovođa Saladin, poreklom Kurd, koji je iz Vitlejema proterao latinske sveštenike, a Crkvu Rođenja dao lokalnim pravoslavnim hrišćanima, Sirijcima. Pet godina kasnije dozvolio je i dvojici latinskih sveštenika da se vrate.

Prekidi poklonjenja zbog ratova nisu trajali predugo, čak ni pod ortodoksnom muslimanskom upravom, kojoj nije smetao „nevernički“ hrišćanski novac. Ubrzo posle pokolja i paljevina, oni bi organizovali svoju vodičku službu do svetih hrišćanskih mesta i naplaćivali ulaz u njih. Kada su prosvećeni car Fridrih Drugi i sultan El Kamil 1229. u petom „beskrvnom“ krstaškom pohodu sklopili desetogodišnje primirje, Jerusalim i Vitlejem su predati na upravu Latinima, ali su pravoslavni sveštenici ostali u Hramu Rođenja. Vitlejem 1244. ponovo zauzimaju muslimani, a Hram Rođenja skrnave Turci –horezmijci. Mamelučki sultan Bejbars Prvi 1262. iz nje odnosi mermerne ploče i deo stubova da ukrasi palatu kalifa u Kairu.

* * * * * * * * * * * * *

Carska Rusija najveći darodavac Hrama Rođenja

OD OSMANSKOG zauzimanja Vitlejema 1517. položaj hrišćana se sve više pogoršavao, a hram se skrnavio i propadao. Osmanlije su nastavile tu praksu i 1660. skinule krov bazilike, čija je unutrašnjost ostala nezaštićena te su zidni mozaici nepopravljivo oštećeni. Tek deset godina kasnije Jerusalimska patrijaršija, koja je tada već postala grčka, dobila je baziliku u nadležnost i popravila je krov. Od tada se kao vodeći darodavac Hrama Rođenja pojavljuje carska Rusija, koja ga oprema ogromnim lusterima, srebrnim kandilima, ikonama, lampama, golemim zvonima. Iz Pećine Rođenja je 1847. ukradena srebrna zvezda, koja je označavala mesto Rođenja Hristovog, a za pljačku su osumnjičeni muslimani, što je bio jedan od povoda za Krimski rat.

Turski sultan 1852. daruje novu srebrnu zvezdu. Zbog sukoba hrišćanskih konfesija unutar crkve, Turci su morali da uvedu kao obezbeđenje janičare koji su sprečavali nerede.Čak ni u našem vremenu, tokom Druge intifade, sukob nije zaobišao Crkvu Rođenja, u koju su se zabarikadirali arapski muslimanski militanti i kao bunker je koristili u okršaju sa izraelskim odbrambenim snagama. Hram je bio 39 dana pod opsadom, u okršajima je poginulo nekoliko arapskih boraca, a iz pat pozicije izašlo se tek sporazumom da se preostali okupatori crkve evakuišu u inostranstvo.

DANAS NAJVEĆI deo Crkve rođenja pripada grčkoj Jerusalimskoj patrijaršiji, a ostatak dele Jermeni i katolički monasi franjevačkog reda. Oltar Pećine Rođenja pripada pravoslavcima i Jermenima, a mesto gde su po predanju bile jasle – franjevcima. Tak kada se dođe u taj skučeni prostor, vidi se koliko je podela bizarna. U pećini se strogo pazi i na vreme, jer su termini bogosluženja strogo podeljeni između hrišćanskih konfesija. O toj podeli piše i naš poklonik putopisac Hadži-Anta Kalimanac: „Vitlejem manastir.

Foto Boris Subašić, Arhiv „Novosti“ i Vikipedija...

Mnogo krasno, strašna naprava. Neiskazana lepoća. Ima 44 direka kad ulazimo u crkvu. I toj je kako crkva. Na Roždestvo, kad bude, mnogo svet ima tuj, kude 44 direka što su, tuj ima ljudi i nizami. I crkva posteljana sade sas mermer kamen i mnogo ikone ima. I rasijatije i svakakne ikone po mnogo ukrašene. Mnogo lepoća, što se ne može da iskaže.

I| kude se rodija Isus, malo pa niže od crkvu, ima dvoja prata, jedna od istok jedna od zapad. Od kud istok vrata što su, nad taj vrata ima jedna ikona Roždestvo mati Božje i Isus i anđeli, od Rusiju, samo zlato. Takvu baš više nema. Takva se ikona nigde više ne navodi. I ostali drugi stvari svakakvi ukrašeni sas zlato i sas srebro. I krstovi od zlato i bajraci, svakakve uredbe crkovne, što se ne može da iskaže. Carske uredbe poradi naprave za božestvene zapovesti kako što treba... Na Božić služiše 81 kaluđer obučeni sa sve tri vladike, pa đaci i psaltovi drugi i 14 bajraka i feneri i krstovi ... mnogo krasota i ubavinja, što se ne može da iskaže. I među jasle i među zvezdu ima jedan direk, kud se je fatila Bogorodica sas ruke, kad je rodila Isusa. I tuj opasujemo širit i obrisujemo kude zvezdu...“

* * * * * * * * * * * * *

Najava Isusovog rođenja i iskupljenja grehova ljudskog

SUNCE JE BILO visoko kada smo izašli iz podzemlja bazilike. Ogromni crkveni brod je bio obasjan suncem i nije više delovao mistično, a kroz Vrata poniznosti su kuljale grupe turista.  Dnevno svetlo je otkrilo drugačiji Vitlejem, metropolu verskog turizma, u kojoj čak i na arapskoj bakalnici stoji veliki natpis Isa, Isus, kao da je Hrist svako jutro pazario u njoj. Na raskrsnicama su bili strateški raspoređeni prodavci čaja sa svojim dugonosim čajnicima. Na zidu višespratnice bleštao je ogromni „Koka-kolin“ bilbord, s koga je Sveti Nikola kao Deda Mraz nešto poručivao na arapskom.

Iz podruma pred kojima su stajale osušene grane maslina čulo se zujanje stolarskih mašina koje su pravile bezbrojne suvenire. Statistika kaže da 1,3 miliona hrišćana dođe godišnje u Vitlejem i svaki od njih kupi mala remek-dela vitlejemskih majstora od drveta, ukrašenog sedefom, o kojima se pisalo još u krstaškim vremenima. Postoje i mnogo veći suveniri, kopije antičkih skulptura i stubova iz Bazilike Rođenja. Sve što ima veze sa bogovima ovde je na prodaju. Isus je osnova turističke ponude Vitlejema koji ne izgleda romantično kao na starim slikama... Sada tu rastu samo šume novih višespratnica, razdvojene uskim strmim ulicama, nimalo biblijskog izgleda.

Neprepoznatljivo je i nekadašnje selo Bejt Sahur, na arapskom polje bdenja, na mestu pašnjaka gde je arhanđeo pastirima najavio rođenje Hrista u Vitlejemu. To nisu bili obični čobani i bilo kakve ovce, već službenici Jerusalimskog hrama koji su uzgajali i čuvali životinje namenjene žrtvovanju na njegovom oltaru. Upravo zbog toga, tumače teolozi, arhanđeo se javio prvo hramovnim pastirima najavljujući rođenje Jagnjeta Božjeg, koje će biti žrtvovano da iskupi grehove ljudskog roda. Trebalo je da Isusova žrtva bude poslednje prolivanje krvi u ime Boga. Izgleda da ljudi baš taj deo priče nisu shvatili ni sledećih 2000 godina. […]

Foto Boris Subašić, Arhiv „Novosti“ i Vikipedija...

BEJT SAHUR JE nekada bio 80 odsto hrišćanski, ali se njihov broj smanjuje iz dan u dan.

Iseljavanje je bilo najveće tokom Intifade kada su se palestinski hrišćani našli između čekića i nakovnja: militantnih muslimana i izraelske vojske. I u Vitlejemu, gde je sve podređeno hrišćanskom turizmu, domaćih hrišćana je sve manje. Njihov kvart u blizini Zida podele izgleda kao grad duhova.

Kada sam ušao u jednu od retkih radnjica s prelepim rukotvorinama, vlasnik i njegova žena su se iskreno obradovali. Bilo je očigledno da nemaju mnogo mušterija.

- Ooo, pravoslavac iz Srbije! I ja sam pravoslavac! Vidite, slikao sam se s našim jerusalimskim patrijarhom – ponosno mi je pokazivao Palestinac Kostandi i molećivo dodao: – Molim vas, recite Srbima da svrate kod mene kada dođu u Vitlejem, pravoslavcima dajem popust od 30 odsto.

Stotinak metara dalje, kraj zida podignutog oko palestinskih teritorija, vladala je gužva, ali nije bila reč o nekoj novoj intifadi. Sivi izraelski betonski bedem s kulama motriljama, bodljikavim žicama i kamerama po vrhu, i s palestinske strane pokriven grafitima, počeo je ozbiljno da konkuriše Hramu Rođenja kao turistička atrakcija.

* * * * * * * * * * * * *

Palestinski Zid plača poput mosta na Ibru u Mitrovici

KADA JE PAPA pre nekoliko godina boravio u Vitlejemu, poklonio se Zidu razdvajanja, što je bila neviđena reklama za betonski bedem. Autobusi zapadnih poklonika masovno se zaustavljaju da bi se putnici slikali kraj tzv. palestinskog zida plača, a dežurni prodavci suvenira, među kojima sigurno ima i onih koji su ranije bacali Molotovljeve koktele i kamenje, obleću mušterije i prodaju im relikvije našeg doba.

- Samo za vas imamo originalni komad zida s kopijom grafita za pedeset dolara, to je odlična cena – ubeđuju turiste vodeći ih ka prodavničicama u kojima su tezge s „unikatnim“ komadima Zida.

Kada se autobus udalji, na tezgu stiže novu šarža svežih „originala“, napravljenih od sintetičke mase nalik betonu. Kraj zida je i pomodni hotel sa zatvorskim pogledom na zid. Nedaleko od njega je i velika prljava zgrada, s čijih razjapljenih prozora visi veš koji se suši, ali su ispred nje parkirani novi uglancani automobili. Kasnije sam saznao da je reč o izbegličkom kampu koji takođe ulazi u turističku ponudu. Slikanje i priča sa sirotim izbeglicama ima svoju cenu. Oni automobili pripadaju nekima iz tog biznisa.

Scenografija je bila gotovo identična onoj albanske propagande na Kosovu, koja je bila priprema za rat protiv Srbije.

Foto Boris Subašić, Arhiv „Novosti“ i Vikipedija...

Kada sam kasnije pričao o ovome saputnicima, gledali su me malo podozrivo, kao teoretičara zavere. Ko zna, možda i jesam bio. Možda sam samo sanjao grozna mesta i događaje devedesetih. Možda su mi se 1998. pričinila šestorica palestinskih mudžahedina uhvaćenih na Kosovu, koji su odlično znali srpski jer su školovani u vojnoj akademiji JNA kao prijatelji Jugoslavije. […]

Lutajući pored zida zateklo me je veče. U Vitlejemu i inače nema šetača kada padne noć...

Privukao sam pažnju grupe mladića koji su seli u plastične stolice ispred radnjice uz benzinsku pumpu, koju uska ulica deli od betonskog bedema. Imali su dobar pogled na izraelsku kulu motrilju kraj metalne kapije te su me podsećali na nekadašnje albanske osmatrače mosta na Ibru u Kosovskoj Mitrovici. […]

Kada sam prišao bliže radnjici, uočio sam mladića koga sam već nekoliko puta video tokom dana i na drugim punktovima. Prišao mi je i upitao odakle sam.

– Iz Srbije? Aaa, Gokovik, tenis. Kusturika pravi lude filmove! Volim njegov „Tajm of džipsis“! Živeo sam nekoliko godina na Balkanu, mnogo mi se sviđa – raspričao se glasno veseli Hazem.

ONDA JE PRIŠAO mladić podozrivog izgleda, očigledno šef grupe.

– Novinar iz Srbije? Šta znaš o zidu? Sedi da ti pričamo. Ne, ne možeš da nas fotografišeš. Ne treba ti moje ime – oštro mi je stavio do znanja lider. 

– Zid je od Palestine napravio najveći svetski zatvor na otvorenom. Izraelci kontrolišu sve, gorivo, hranu, vodu, nameću carine. Nadamo se mirnom rešenju, ali ako ga ne bude, biće ratova. Mi ih ne želimo, ne verujemo u nasilje i krv.

Na pitanje čime se bave, sagovornici su mi se predstavili kao aktivisti, ulični umetnici koji oslikavaju tzv. zid aparthejda i prave suvenire za turiste. […]

Foto Boris Subašić, Arhiv „Novosti“ i Vikipedija...

Aktivistička retorika o strašnom tzv. zidu aparthejda zvučala mi je kao vešt marketing kada sam dobio ponudu: – Imamo za tebe komad originalnog zida, a pošto si iz Srbije, košta samo 40 dolara. Šta, skupo ti je? Nema problema, naći ćemo nešto jeftinije. Može li majica s originalnim grafitom Pravimo humus, a ne rat za 10 dolara? To je odlična cena!

Frazu o dobroj ceni čuo sam bezbroj puta i na jerusalimskom bazaru, gde jednu ulicu pored vise majice s natpisima „Mosad“ i „Slobodna Palestina“. Ovde za svaku mušteriju ima robe, kao i na Balkanu. Ako i nema, nabaviće se. Ratuje se iracionalno i bespoštedno, ali posao ne sme da trpi jer on je svetinja.

U to sam se uverio kada sam se vratio u hotel. Kada sam radoznalim saputnicima ispričao gde sam lutao, oni su se začudili.

– Bolje da si išao s nama u restoran gde imaju pravo pivo. Nabavili su i diskove s našom muzikom. Čak i četničke pesme! Već tri večeri pravimo ceh veći od dvesta dolara.

Oduševili smo ih, kako umemo se veselimo. Danas smo kasnili pa su došli u hotel da pitaju da li smo dobro, toliko su nas zavoleli – galamili su veseli hodočasnici.

Bio sam zadivljen studioznošću istočnjaka koji su namirisali lakomislen plen i razvili čitavu strategiju kako da ga upletu u svoju mrežu i suptilno, ali nemilosrdno opelješe. Motiv te igre nije samo srebroljublje, to je neka vrsta istočnjačkog sporta. Setio sam se priče Matije Bećkovića o poseti Svetoj zemlji, iz koje se najviše sećao Vitlejema: „Sva ta upozorenja da ne se ne upuštamo u razgovor s trgovcima i da čuvamo stvari, uništila su svako osećanje svetosti. Čini mi se da sve što sam dalje bio od Vitlejema u Judejskoj pustinji, da sam bolje video pravi Vitlejem.“

* * * * * * * * * * * * *

PROMOCIJA HODOČAŠĆA U SVETU ZEMLjU: Srbi na Sionu - Zadužbina Svetog Save nikad nije prestala da postoji

U PRAVOSLAVNIM žitijima smisao priča o tegobama puta u materijalnom svetu služila je da istakne duhovni aspekt puta. Ništa nije slučajno i nepromišljeno pisano, sva poređenja imaju dublji smisao s namerom da povežu junaka hagiografije sa biblijskim svetom.

U Savinom žitiju koje je napiso njegov učenik i saputnik Domentijan zato je veoma važan lik Stefana Nemanje koji se poredi sa nizom velikih figura sveštene istorije.

- Najvažnije je poređenje s Jakovom, koji je dobio ime Izrailj kada se rvao s anđelom.

Onovremenom čitaocu, ili češće slušaocu, Savino žitije predstavlja Nemanju ne samo kao rodonačelnika dinastije već kao novog Jakova, patrijarha novog Izabranog naroda, novog Izrailja. To je cilj velikog i veštog bogoslova Domentijana, da kroz Savu i Simeona, koji uvek deluju zajedno, dokaže da su „priveli Bogu savršen narod“, Srbe“ - kaže istoričar dr Aleksandar Z. Savić.

Foto Boris Subašić, Arhiv „Novosti“ i Vikipedija...

Savina putovanja na istok daleko su prevazilazila njegovu ličnu želju za poklonjenjem hrišćanskim svetinjama. Iskušenja na putovanjima dugim hiljadama kilometara, pod pretnjom morskih nevremena i gusara, zaraznih bolesti, pustinjske klime, pljačkaša beduina, bili su podvizi i žrtve u ime celog srpskog naroda. Sava, duhovni vođa Srba, odlučio je da za njihov spas žrtvuje sebe, po ugledu na Hrista koji je žrtvujući sebe iskupio grehove ljudskog roda.  Njegova putovanja su u srednjovekovnom svetu imala veći značaj nego što danas može i da se zamisli, a najveći uspeh koji je postigao na prvom putovanju 1229. bila je izgradnja srpskog manastira na svetom brdu Sion. Jer, u biblijskom Svetom gradu ništa nije slučajno, sve priče se kao pritoke slivaju u jednu u reku. Za Jevreje je brdo Sion svetinja jer je na njemu starozavetni car psalmopevac David, kada je napravio dvor, postavio i Šator zaveta. Prema nekim predanjima, on je na Sionu i sahranjen.

HRIŠĆANIMA je Sion svetinja i zbog toga što se u Isusovo vreme, na mestu Davidovog dvora, nalazila kuća apostola Jovana, u čijoj se gornjoj sobi – Gornici odigrala Tajna večera. S krsta se Hrist obratio majci pokazujući na apostola Jovana i rekao: „Ženo, evo ti sina“ te je ovaj preuzeo da živi u njegovoj kući do smrti, u istoj prostoriji gde se odigrala Tajna večera. Hrist se tu po Vaskrsenju javio apostolima, a na istom mestu se na njih spustio Sveti duh i učinio da progovore nepoznatim jezicima da bi propovedali Radosnu vest, Jevanđelje, širom sveta.

Romejski carevi su na ovom mnogostruko svetom mestu podigli veličanstvenu baziliku Svetog Siona, koju je 1009. razorio mahniti kalif Al Hakim. Krstaši su obnovili njen severni paraklis, Crkvu Svetog Jovana, na mestu Gornice, a muslimani su je pretvorili u džamiju posle Saladinovog osvajanja Jerusalima. Sion je sveto mesto i za islam zbog Merjam – Marije i Ise – Isusa, a najviše jer se prema predanju ispod nje nalazi pećinska grobnica cara Davida – Davuta. Kada je Fridrih Drugi povratio Jerusalim, pojavio se Sava, arhiepiskop tek osnovane Srpske crkve, kupio deo ogromnih ruševina romejske bazilike Svetog Siona, i na njima napravio srpski manastir. O značaju tog čina svedoči i podatak da je jerusalimski patrijarh došao da zajedno sa Savom osvešta manastir: „... i od časnog patrijarha Atanasija, i blagoslov dobivši, posveti crkvu Svetog i velikog apostola i jevanđeliste Jovana Bogoslova na Sionu, tu blizu doma njegovog... i počastvova ga patrijarh svetim božanstvenim častima“.

* * * * * * * * * * * * *

Sava Nemanjić apostol pravoslavne vaseljene

SRPSKI MANASTIR su u materijalnom svetu srušili hvarezmijanski Turci kada su 1442. zauzeli Jerusalim, ali u svetu duha, ideja i sećanja, Savina zadužbina nikada nije prestala da postoji.

- Domentijan nas uverava da je Sava stvorio u Svetoj zemlji prostor za Srbe i to opisuje stihom ’posadio je seme na Sionu’ i poziva se na proroka Isaiju koji kaže: ’Blažen je ko ima seme u Sionu i domaće u Jerusalimu’. Domentijan poručuje da je Sava podigavši manastir i stvarajući prostor za srpske monahe i hodočasnike ’zasadio seme na Sionu’!

Srbima je Sava podario ’domaće u Jerusalimu’, centru svetske hrišćanske zajednice, i učinio ih blaženima“ - otkrio mi je dr Aleksandar Z. Savić.

Profesor dr David Jakobi (1928–2018) s Hebrejskog univerziteta u Jerusalimu koji je smatran vodećim svetskim poznavaocem istorije istočnog Mediterana  utvrdio je da je Sava Nemanjić na prvom putovanju u Svetu zemlju 1229. nastupio kao predstavnik celog pravoslavnog sveta! Jakobi je u srednjovekovnim dokumentima iz Akre, najvažnije luke krstaškog Jerusalimskog kraljevstva pronašao dokaze da je srpski arhiepiskop izveo neverovatan poduhvat i omogućio povratak pravoslavnih poklonika u Svetu zemlju.

Foto Boris Subašić, Arhiv „Novosti“ i Vikipedija...

PAPSKI RED templara pravoslavce je, kao šizmatike, prognao iz hramova i manastira, čak  izvan gradskih zidina posle krstaških osvajanja vek i po ranije.  U vreme Savinog prvog dolaska 1229. nije bilo konaka za pravoslavne poklonike. Profesor Jakobi je iz srednjovekovnih dokumenata otkrio da je Sava, koristeći sukob papskih templara i nemačkih tevtonaca izveo ono što se smatralo neizvodljivim: od Latina je otkupio Manastir Svetog Đorđa i zgrade u kraljevskom Kvartu katena (Četvrt lanca), koji su u krstaškom katastru ostali upisani pod imenom Manastir Svetog Save.

- Ranije se pretpostavljalo da je manastir bio nazvan po Savi Osvećenom, svetitelju iz 5. veka, ali do sada nepoznati dokumenti pokazuju da je reč o Savi Nemanjiću, najmlađem sinu srpskog vladara Stefana Nemanje. 

Foto Boris Subašić, Arhiv „Novosti“ i Vikipedija...

Njegov mogući cilj u Akri bila je promocija hodočašća u Svetu zemlju iz svih pravoslavnih zemalja, da bi se povećalo pravoslavno prisustvo u latinskom kraljevstvu. To se moglo postići osnivanjem pravoslavnog manastira u Akri, koji bi pružao konake, negu bolesnih i ostalu logističku podršku pravoslavnim hodočasnicima, slično uslugama koje zapadnjacima nude brojni latinski manastiri širom grada – zapisao je Jakobi.

* * * * * * * * * * * * *

Vraćanje Svete zemlje hrišćanima

SAVA NEMANjIĆ je srpski manastir u Akri posvetio Svetom Đorđu, a krstaški arhivi pokazuju da je on sve do pada Akre pod islamsku vlast bio bogat, veliki i moćan pravoslavni centar, jedini u gradskim zidinama. Svedočanstva iz osmanskog doba pokazuju da je manastir ostao srpska zadužbina još oko pet vekova dok ga, kao i sve ostale, nisu preuzeli Grci. Otkrića dr Jakobija bi ostala nepoznata srpskoj javnosti da nije bilo istraživanja akademika dr Miodraga Markovića.

- Sava Nemanjić je najverovatnije bio prvi pravoslavni poklonik koji je stigao u Svetu zemlju posle potpisivanja mirovnog ugovora, koji su 18. februara 1229. sklopili Al Kamil, egipatski sultan, i Fridrih Drugi, kralj Nemačke i car Svetog rimskog carstva.

Tim ugovorom su Jerusalim i još neka mesta u Svetoj zemlji vraćeni hrišćanima posle više od četrdeset godina muslimanske vlasti. Saznavši dobre vesti, Sava nije oklevao da krene u posetu oslobođenim svetinjama Palestine. Lađa na kojoj su se nalazili srpski hodočasnici, predvođeni arhiepiskopom, zaplovila je ka istoku u drugoj polovini aprila ili u prvoj polovini maja 1229. Poseta je trajala negde do početka jula, da bi se već krajem tog meseca ili početkom avgusta Sava našao u Nimfeju, letnjoj rezidenciji cara Jovana Trećeg Vataca. Nakon toga posetio je Svetu Goru, najpre Iviron i Kareju. Tamo se susreo s članovima Protata, a zatim boravio nakratko u Vatopedu i Hilandaru. Krajem avgusta ili početkom septembra stigao je u Solun gde je posetio epirskog despota i solunskog cara Teodora Komnina Duku – navodi dr Marković.

Foto Boris Subašić, Arhiv „Novosti“ i Vikipedija...

DESETAK DANA kasnije Sava je stigao  na granicu Srbije gde su ga, po zapovesti kralja Radoslava, dočekali srpski plemići.

- Uputio se najpre u Ras da se vidi s kraljem, a zatim je posetio Studenicu gde se poklonio očevim moštima. Tek posle toga stigao je u svoje arhiepiskopsko sedište - manastir Žiču. Svi navedeni susreti, obavljeni posle hodočašća svakako su uticali na to da se vesti o mogućnostima bezbednog hodočašća u Svetu zemlju rašire po pravoslavnom svetu.

Nema nikakve sumnje da su zahvaljujući tome podstaknuta mnoga nova hodočašća, naročito u srpskim zemljama - kaže dr Marković.

Foto Boris Subašić, Arhiv „Novosti“ i Vikipedija...

U Savinoj zadužbini u Akri je već 1286. godine boravio monah David, pre monašenja župan Dimitrije, sin Vukana Nemanjića. I četiri i po veka kasnije 1745. Srbin Simeon Simonović, arhimandrit jerusalimski, koji je kasnije postao mitropolit Akre, navodi da u tom gradu ’imamo metoh za prebivanje“.

- Ovi podaci daju osnov za tvrdnju da je Sava Nemanjić bio prvi tvorac ’prihvatilišta’ za srpske hodočasnike u Svetu zemlju“, zaključuje dr Marković.

* * * * * * * * * * * * *

Stvaranje mita o izabranom narodu

SRBIJA KOJU SU stvarali Nemanja i Sava bila je ostvareni san o obećanoj zemlji srpskog naroda. Ona je morala da bude utemeljena i u ovozemaljskom i u nebeskom svetu. Zato oni podižu Hilandar na Svetoj Gori Atonskoj, Srpsku carsku lavru, prvi nacionalni slovenski manastir u Bogorodičinom vrtu. Time su Srbi postali ravnopravan narod u pravoslavnoj vaseljeni, što je bio neverovatan uspeh, ali ne i krajnji cilj.

- Sava je ispunio veliku Nemanjinu zamisao i podigao prve srpske zadužbine u Svetoj zemlji. Obično se smatra da je Nemanjin cilj bila izgradnja srpske zadužbine na Svetoj Gori Atonskoj. To je samo delimično tačno. Sveta Gora je bila samo najbliže sveto tlo, na kome Nemanja pravio Svetu srpsku carsku lavru Hilandar. Njegov pravi cilj oduvek je bila Sveta zemlja - kaže prof. dr Viktor Savić sa Filološkog fakulteta u Beogradu.

Sveta zemlja u srednjem veku nije bila odredište verskog turizma u današnjem smislu.

Sveta zemlja je doslovno smatrana svetinjom. Vladalo je čvrsto uverenje da onaj ko je sahranjen u Svetoj zemlji ima bolje šanse da uđe u raj, o čemu svedoči podatak da su krstaški brodovi prenosili komade njenog tla kao najveću dragocenost koja se u zapadnoj Evropi prodavala po basnoslovnim cenama za zasipanje grobova bogatih pokojnika.

Foto Boris Subašić, Arhiv „Novosti“ i Vikipedija...

Prečica za „nebeski Jerusalim“ bila je i poseta zemaljskom Jerusalimu i Hristovom grobu. Zato su, uprkos ogromnom riziku da će stradati na putu, reke hodočasnika hrlile ka Svetom gradu, zemaljskoj kapiji Kraljevstva nebeskog. Iz istog razloga je osnivanje srpskih zadužbina u Svetoj zemlji, a naročito u Jerusalimu, bio prvorazredni religiozno-politički događaj, ali ni to nije bio krajnji Savin cilj.

- SRBA JE BILO u Svetoj zemlji i pre Save, ali on je prvi srpski vladarski sin i najviši crkveni dostojanstvenik koji dolazi u Svetu zemlju s planom da u njoj utemelji trajno srpsko prisustvo. Događaji iz jevanđelja su se dešavali na prostoru Svete zemlje i bilo ih je potrebno na neki način preneti u daleku Evropu, u Srbiju. Rešenje je bilo u simboličkom povezivanju prostora koji nema nikakve formalne veze sa istorijom spasenja i stvoriti jednu novu svetu zemlju. Otvarajući ’presvetli put ka Jerusalimu’, Sava je omogućio da Srbi postanu taj novi izabrani narod koji je time dobio svoje mesto među drugim hrišćanskim narodima vaseljene. U Nemanjinom projektu stvaranja novog izabranog naroda, Savina putovanja su od izvanrednog značaja – ukazuje dr Aleksandar Z. Savić.
Vrlo važna komponenta stvaranja mita o izabranom narodu je paralela Sava - Mojsije, koju Domentijan koristi u pišući hagiografiju svog učitelja.

Foto Boris Subašić, Arhiv „Novosti“ i Vikipedija...

Poređenje dolazi do punog izražaja u opisu Savinog drugog putovanja u Svetu zemlju. Prvo, kada Sava, tokom pomorskog putovanja, ’podobeći se Mojsiju’ krsnim znakom odagna oluju. Vrhunac nastupa u opisu Savinog boravka na Sinaju kada Domentijan daje vrlo složeno poređenje njega i Mojsija kroz dvadesetak kratkih paralela. U tim poređenjima dat je vrlo obuhvatan pregled Savinog života, rekapitulacija u kojoj ukazuje na njegove sličnosti sa Mojsijem. Poenta tog sinkretitisa je zaključak da je Sava kao hrišćanin prevazišao svoj starozavetni uzor, Mojsija! Vrhunac poente ogleda se u opisu kada Sava na vrhu Horiva doživljava otkrovenje i neposredno vidi Boga na prestolu heruvimskom, a Mojsiju je bilo dozvoljeno samo da mu vidi leđa. Naglašava se i da Mojsije nije mogao da kroči u svoju Obećanu zemlju, a da je Sava svoju, Srbiju, nasledio – kaže dr Savić.

* * * * * * * * * * * * *

SRBI SPASLI JERUSALIMSKU PATRIJARŠIJU: Svedočanstva naših hodočasnika o obilasku svetih mesta u Palestini

OD 13. VEKA ustanovljeno je pravilo da arhiepiskopi Srpske crkve moraju da budu hilandarski monasi koji su hodočastili u Svetu zemlju. Na Svetoj Gori je to bio preduslov i za dolazak na igumanski presto Hilandara. O tome je govorio arhimandrit Nićifor Dučić, književnik i putnik:

„Od onoga doba kad je sv. Sava srpski pohodio Jerusalim i druga sveta mjesta u Palestini, u prvoj i drugoj četvrtini 13. vijeka, počeli su i srpski kaluđeri da idu u Jerusalim. Među tijem bogomoljcima nahode se i dva docnija srpska arhijepiskopa: Sava Drugi i Jevstatije Prvi. Vrativši se, svaki u svoje vrijeme iz Jerusalima u Hilandar, iz kojega su igumani i arhimandriti većinom birani za arhijepiskope srpske... Srpski su se kaluđeri malo pomalo množili u Palestini, živeći tamo po tuđijem manastirima, dok nije kralj Milutin sazidao za njih u Jerusalimu manastir svetijeh Arhanđela Mihaila i Gavrila onako kao što su Nemanja i sin mu Sava sazidali Hilandar u Svetoj gori, prikupivši u nj srpske kaluđere koji su dotle živjeli takođe po tuđijem manastirima, ćelijama i pećinama svetogorskijem. Kralj Milutin, proslavivši srpsko oružje u Aziji u zajednici s Grcima pobjedom nad Persijancima 1315. godine, pod predvođenjem hrabpoga srpskog vojvode Novaka Grebostreka, sazidao je tada pomenuti manastir za spomen te pobjede i tiho pristanište srpskijem kaluđerima u Jerusalimu. Naši domaći ljetopisi ne hvale i u zvijezde ne okivaju naprazno kralja Milutina, kao najvećega zaštitnika i dobrotvora srpske pravoslavne crkve. On je raširivši srpsku kraljevinu i proslavivši pobjedama srpsko oružje i srpsko ime zidao crkve i manastire i u njima podizao škole i bolnice, ne samo unakrst svoje kraljevine nego i izvan nje u: Svetoj gori, Solunu, Carigradu i Jerusalimu.“

Foto Boris Subašić, Arhiv „Novosti“ i Vikipedija...

Nepoznati srpski monah poklonik je ostavio zapis pod imenom „Slovo o svetim mestima koja su u Jerusalimu“ u takozvanom Vidinskom zborniku, napisanom 1359–1360. srpskoslovenskom redakcijom. „Slovo...“ je u stvari prepis proskinitariona, vodiča po Svetoj zemlji, koji je po svoj prilici preveden sa grčkog na slovenski jezik verovatno još u vreme Svetoga Savae. Lavrentije hilandarac je 1627. posetio Hram: „I poklonismo se Grobu Gospodnjem. I nad Grobom gori četrdeset i četiri kandila. I poklonismo se Svetoj i Velikoj crkvi i Svetoj Golgoti...“

ZANIMLjIVO JE da je jedan Srbin, arhiđakon Hristifor Žefarović, „Iliriko-rasijanski (srpski) obšči zograf“, bio autor najtraženijeg pokloničkog „putovođe“ koji su u 18. i 19. veku koristili pravoslavci na putovanju u Svetu zemlju. U julu 1745, ovaj slikar, grafičar, nacionalni radnik i pomalo obaveštajac krenuo je na hodočasnički put u Jerusalim iz Beča preko Srbije. Po povratku je „izrezao“ tekst i crteže na bakarnim grafičkim pločama i iz bečke štamparije Tome Mesmera su potekli primerci prvog modernog srpskog hodočasničkog vodiča „putovođe“. Izdavač ove, za svoje doba, revolucionarne knjige, s kratkim opisima i crtežima svetinja, bio je takođe Srbin, jerusalimski arhimandrit Simeon Simonović, koji se nalazio na čelu čuvara Hristovog groba, bratstva dvanaest odabranih pravoslavnih monaha koji od 4. veka bdiju nad Crkvom Vaskrsenja. Među njima je bilo Srba i 1859. kada je u Jerusalimu boravio Leonid Kavelin:

„Kandilant Svetog groba je u moje vreme bio monah Srbin, otac Akakije, koji je, poznavanjem ruskog jezika i svojom uslužnošću privukao sve pravoslavne vernike. Bratstvo Svetog groba sastoji se od ne više od dvanaest ljudi.“

Videvši kako se srpski hodočasnici s Žefarovićevim bedekerom dobro snalaze u Svetom gradu, grčka i ruska crkva naručile su izdanja iste knjige za svoje poklonike. Na njima je bilo naglašeno srpsko poreklo knjige, što je donelo ogroman ugled narodu koji je čuvao nacionalni identitet, uprkos tome što je matica Srbija bila pod turskom okupacijom. 

Žefarovićevog putovođu kupovali su i oni koji nisu mogli fizički da odu na put, ali su duhom obilazili Svetu zemlju. Ovaj vodič je preveden na ruski, grčki, pa čak i turski jezik i postao je bestseler. Štampan je u velikim tiražima sve do sredine 19. veka.

* * * * * * * * * * * * *

Kralj Milan Obrenović poklonio se Hristovom grobu

GRČKE NOVINE iz prve polovine 19. veka objavile su da je knjaz Miloš raspisao narodni zajam da bi platio ogromne dugove Jerusalimske patrijaršije, nad kojom se nadvila pretnja da ostane bez imovine. Evropske novine iz 1889. kao senzaciju su prenele vest da je kralj Milan Obrenović, prvi pravoslavni hrišćanski vladar posle srednjeg veka, stigao u Jerusalim i poklonio se Hristovom grobu. Te događaje je u svom dnevniku opisao kraljev ađutant, kapetan Mihailo Rašić:

„Patrijaršija nije daleko od crkve. To je starinska kuća, no vrlo čista i snabdevena svima ugodnostima za život u ovoj toploj klimi. Na ulasku u avliju, kao i u Carigradu, sigurno po kakvom utvrđenom ceremonijalu, dočeka nas veliki broj kaluđera, a na vrhu basamaka prihvati Kralja jerusalimski patrijarh Nikodim, okružen od 12 vladika i mitropolita, članova sv. Sinoda. Uvedoše nas u salu gde se drže sednice sinodske. Kralj dobi prvo mesto, do njega se posadi patrijarh, a dalje i mi ostali. Patrijarh uze reč.

Govorio je dugo i lepo, izražavajući prvo radost koju mu ova visoka poseta Svetog grada i Svete crkve pričinjava, zatim je govorio o zadužbinama, koje je kraljev ded, pokojni Knjaz Miloš učinio jerusalimskoj crkvi. I sad se, reče on, čitaju u svetom hramu molitve za spas duše Knjaza Miloša i za sreću i napredak srpskog Kralja i Srbije. I sad grudi jerusalimskog patrijarha kiti dragoceni krst, poklon vašeg dede, pokazujući pritom jedan veliki krst ukrašen krupnim smaragdima, a Vaše Veličanstvo, dodade on, blagovolelo je k tome dodati pre nekoliko godina ovaj takovski krst, prilikom Vašeg dolaska u Moskvu.

Foto Boris Subašić, Arhiv „Novosti“ i Vikipedija...

Na ovaj pozdrav, izgovoren na ruskom jeziku, razumljivom za sve nas, Kralj je odgovorio srpski. Zahvaljujući patrijarhu na ljubaznom primanju, uveravaše ga da su osećanja i odanost njegovog pok. dede, prema najsvetijoj Jerusalimskoj crkvi tradicionalne u kraljevskom domu, i da ih i on prenosi na Svog sina, Kralja Srbije. Zatim je preporučio Svog Sina i Srbiju molitvama Njegove Svetosti.“

JOŠ JE DIRLjIVIJI bio opis ispraćaja kralja Milana iz Jerusalima:

„Patrijarh, grčki konsul, Rauf-paša i mlogi drugi, molili su nas da im javimo vreme polaska Kraljevog. Po Kraljevoj zapovesti, mi im nismo ništa precizno javili. Kralj je hteo da izbegne galamu, a i da ne trudi one koji bi ga ispraćali. Pošli smo u 4 i po časa u jutru. Prolazeći pored Rauf-pašinog letnjikovca, istrča ovaj da se s Kraljem oprosti.

Malo dalje dočeka nas Šakir-paša sa svojom uparađenom vojskom i muzikom. Oni nisu znali kad ćemo poći, ali su izašli rano, slutili su, pa su hteli da se tu nađu za svaki slučaj. Blizu Kolonije iznenadismo se kad videsmo patrijarha Nikodima i grčkog konsula; g. Meletopolus držao je podignutu ogrlicu svog gornjeg kaputa, što mi je izazvalo sumnju o redu njegove toalete pod gornjim kaputom. Njegov kavaz vrebao je naš polazak, te je konzul jedva mogao da se i ovako za izlazak spremi. Patrijarh predade i Kralju i nama po jedan lep buket jerusalimskih mirisavih ruža, i po dvoje fine brojanice od ahata. Patrijarh je bio uzbuđen; opraštajući se s Kraljem reče mu: ’Setite se Vaše Veličanstvo, da u Jerusalimu živi jedan stari patrijarh, koji se moli bogu za Vas, Vašeg Sina i Srbiju’.

Preporučujemo

Društvo

0 0

DISIDENTSKA ZVONA ZA SLOBODU MISLI: Progoni i suđenja političkim neistomišljenicima u Srbiji

17. 03. 2025. u 17:00

Društvo

0 2

GREŠNICI SA PRVE STRANE ISTORIJE: Rađanje disidentskog pokreta u Jugoslaviji i Srbiji

11. 03. 2025. u 06:30

Društvo

0 2

UKIDANjE ROPSTVA U SRBIJI I ZNAK NEZAVISNOSTI ZEMLjE: Istorijski značaj donošenja Sretenjskog ustava 1835. godine

25. 02. 2025. u 07:00

Društvo

0 0

VOJVODINA DANAS - NAROD JEDNOGLASNO ODLUČIO DA BUDE U SASTAVU SRBIJE: Šta smo dobili od predaka a šta dugujemo potomcima (2)

17. 02. 2025. u 07:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije