GOLORUKI NAPALI MUČITELJE U JURIŠU KA SLOBODI: Pre 80 godina počeo očajnički proboj jasenovačkih logoraša iz fabrike smrti Stara Gradiška

JASENOVAČKI logoraši su u noći između 21. i 22. aprila 1945, pre tačno 80 godina, odlučili da ujutro krenu u očajnički proboj iz fabrike smrti Stara Gradiška, videvši da više nema nikakve nade za oslobođenje spolja.

FOTO: Arhiva novosti, Muzej žrtava genocida

- Oni su goloruki napali mučitelje i jurnuli ka slobodi, koje se dočepalo samo nekoliko desetina ovih junaka. Ovaj događaj nije ni približno našao svoje mesto u istoriografiji, mada se nesumnjivo radilo o primeru masovnog herojstva bez presedana u evropskim razmerama - napisali su Slavko Komarica i Slavko Odić u izvrsnoj knjizi "Zašto Jasenovac nije oslobođen" objavljene 2008. godine. Ona daje jedinstvenu retrospektivu manipulacije sećanjima na najveći sistem logora za istrebljenje Srba, Jevreja i Roma u NDH i herojskog proboja logoraša.

Autori naglašavaju da uprkos veoma povoljnim uslovima i vojnoj nadmoći, ni prvih meseci 1945. sve do samog kraja rata "nema tragova u izvorima da je u rukovodstvima NOP bilo planova ili namera o oslobađanju logora Jasenovac ili nekog njegovog dela". Ni napadi savezničke ili partizanske avijacije na logor nisu bili rezultat planirane akcije, već plod lične inicijative avijatičara.

FOTO: Arhiva novosti, Muzej žrtava genocida

- Ustaška posada logora mogla je nesmetano da uništi veliki deo tragova o masovnim zločinima spaljivanjem dokumentacije i leševa žrtava, i da ubije najveći broj preostalih zatočenika. Uoči uništavanja objekata samog logora i ubijanja malobrojnih živih zatočenika, oko 1.000 izmučenih ljudi izvršilo je herojski podvig proboja 22. aprila 1945. bez ikakve pomoći spolja - navode Komarica i Odić.

Iskazi preživelih logoraša iz proboja davali su identičan odgovor zašto su se odvažili na njega: oni su svedočili da je 20. aprila 1945, na pokolj u Donju Gradinu odvedeno još 470 njihovih sapatnika i 400 zatvorenika transportovanih iz Sarajeva, a 21. aprila je ubijeno 700 poslednjih zatočenica, čija su tela bačena u Savu ili spaljena. 

Preostalih oko 1.060 logoraša ustaše su zatvorile u industrijski pogon kod Gradiške, sa namerom da ga dignu u vazduh i u ruševinama ih žive sahrane. Nije bilo nikakve sumnje da se gasi logor Jasenovac stvoren za "konačno rešenje" srpskog i jevrejskog pitanja na teritoriji NDH i zatiru njegovi tragovi.

vikipedija

O proboju je u izveštaju Državne komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njegovih pomagača zapisano: "Svaki je zatočenik istrgao iz zida ili vrata po neki predmet, te su tačno u 10 sati ujutro dana 22. 4. 1945. razbili sva vrata i prozore i pojurili iz zgrade. Onih 600 zatočenih iako fizički slabi i izmoreni patnjama u logoru, u čežnji za slobodom i životom prikupili su poslednje snage i napali ustaške stražare, nekoliko njih šakama zadavili te im oduzeli puške".

Od 600 onih koji su krenuli u proboj stradalo je 529, a one koji nisu mogli da učestvuju u poduhvatu ustaše su nemilosrdno pobile. General-pukovnik Radojica Nenezić je ostavio svedočanstvo šta je zatekao 24. aprila kada je njegova jedinica ušla u Staru Gradišku: "Izgled unutrašnjosti logora bio je jeziv. Niz stepenice se slivala ljudska krv i mozak... Težak zadah ljudske krvi unutar zidina logora bio je nepodnošljiv ...".

vikipedija

General Nenezić je na naučnom skupu 1985. otkrio da je tada pohapšeno nekoliko ustaških zapovednika logora i da je bila zaplenjena i arhiva, krunski dokaz o genocidu, čija je kasnija sudbina nepoznata. Posle rata širena je izmišljotina da su jasenovački logoraši u bekstvu imali podršku partizana, a osporavanje tog mita je moglo da košta robije ili glave. Dvadesetjednu godinu po završetku rata 1966. u Jasenovcu je konačno otkriven spomenik žrtvama jednog od najvećih koncentracionih logora Evrope.

- Od tada pa do 1990. u znak sećanja na 22. april 1945. - dan proboja grupe zatočenika iz jasenovačkih logora broj 3 i broj 4 održavani su u Jasenovcu skupovi na kojima su govorili čelnici SR Hrvatske, SR BiH, SFRJ ili organizacija Saveza komunista i Saveza boraca NOR. Nikada, međutim, nijedan govornik nije spomenuo zašto logorašima 22. aprila nije pružena baš nikakva pomoć spolja. Nikada se nijedan od njih nije osvrnuo na pitanje zašto tokom celog rata nijedan štab NOV i POJ nikada nije operativno razmotrio i pripremio i pokušao da izvede akciju oslobađanja jasenovačkih logoraša - ukazali su Komarica i Odić.

FOTO: Arhiva novosti, Muzej žrtava genocida

Oni navode da je ustaška obaveštajna služba "od izvora u najvišem partizanskom rukovodstvu Hrvatske" došla do informacija da je štab 3. (slavonske) operativne zone partizanskih snaga u drugoj polovini januara 1943. predlagao napad na Novsku i Jasenovac. Autori pretpostavljaju da je taj izvor bio politički sekretar CK KP Hrvatske Andriji Hebrang.

- On je sa većom grupom zatočenika Jasenovca krajem septembra 1942. zamenjen za dvojicu ustaških policajaca nižeg ranga. Bez provere u partijskoj komisiji, uobičajenoj za svakog ko je bio uhapšen i zatvoren, kao i bez odluke Centralnog komiteta KPJ, sam Tito je postavio Hebranga na čelo KP Hrvatske... o eventualnom napadu na Jasenovac odlučivalo se u najvišem partijskom vrhu Hrvatske, pri čemu je glavnu reč imao upravo Hebrang. O tome se nije odlučivalo na nivou vojnih štabova jer se na ovo pitanje pre svega gledalo kao na političko, a ne vojno - navode Komarica i Odić.

Andrija Hebrang na Trećem zasedanju ZAVNOHA / Arhiva "Novosti", "Borbe", Muzej Jugoslavije

Zaveru ćutanja o pitanju oslobađanja Jasenovca prekinuo je Stanko Opačić Ćanica, prvoborac, komandant 1. kordunaškog partizanskog odreda, član Centralnog komiteta KP Hrvatske koji je u septembru 1950. završio kao robijaš na Golom otoku. On je 1974. objavio pesmu "Jasenovac" u kojoj opisuje "komandanta divizije NOVJ koji reče da od Jasenovca sada nema ništa preče", posle čega "za nekoliko dana pogibe". Na kraju pesme Ćanica podseća da se "svašta šuška" i da "na Jasenovac do svršetka rata ne planu partizanska puška".

General Pavle Jakšić je docnije u memoarima otkrio imena partizanskih komandanata na koje bi stihovi mogli da se odnose:

"Napad na Jasenovac bili su planirali sredinom 1942. Krajišnici Mažar-Šoša. M. Pekić i braća Šiljegović, a sredinom 1943. slavonski vojno-politički rukovodioci - Drapšin, Demonja, Marinković, Stanivuković..." Dodaje "da je te akcije autoritativno sprečio tadašnji politički komesar Glavnog štaba Hrvatske Vladimir Bakarić, dok su gotovo svi planeri ovog više političkog nego vojnog pothvata završili život na misteriozan način, ili doživeli neobične političke i moralne lomove".

Tito i Vladimir Bakarić

Jednom na 1.300 strana

U DVOTOMNOJ ediciji "Oslobodilački rat naroda Jugoslavije 1941-1945." koja ima više od 1.300 stranica, jasenovački logor spominje se samo jednom, i to u vezi s ofanzivom na Kozaru 1942. i sudbinom "oko 50.000 stanovnika, većinom žena, dece i staraca", od kojih je "jedan deo na zverski način pobijen, a ostatak oteran u zloglasni ustaški logor u Jasenovcu". U prvom izdanju Vojne enciklopedije iz 1961. odrednice Jasenovac nema, a u drugom izdanju iz 1972. je ubačena odrednica o sistemu logora, ali bez ijednog podatka koji govori o njegovom oslobađanju

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije