NAJVEĆI VOJNIČKI PODVIG U VELIKOM RATU: Opis strahota iz napaćene i ratom razorene zemlje

ŽELEZNIČKA stanica u Beogradu razorena je bombardovanjem, a jednu po jednu, izbirljivi austrijski topovi razrušili su bliže stanice, tako da smo morali da izađemo iz voza u Rakovici, devet kilometara udaljenoj, i da se kolima odvezemo u grad.

Knez Mihailova ulica posle austrougarskog bombardovanja, Foto Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“,Profimedija, Privatna arhiva (Dragoljub Mandić), La enciciklopedia biografica en linea, Fejsbuk i Vikipedija

Put je vijugao kroz lepu, plodnu dolinu, s belim vilama i seljačkim kućama obavijenim gustim rascvetanim kestenovima. Bliže gradu ušli smo na senoviti put jednog ogromnog parka, u koji, u leto, pomodni svet Beograda dolazi da pokaže svoje najelegantnije kočije i najnovije haljine.

Sada je put bio zarastao u korov, a livade prašnjave i zapuštene. Jedna granata je oštetila letnji paviljon. Pod visokim drvećem kraj jedne ornamentalne fontane bio je postavljen odred konjice, a malo dalje uz put jedno tenisko igralište bilo je prekriveno da se načine ležišta za dva francuska dalekometna topa - francuski mornari, posada ovih topova, koji su ležali okolo po travi, veselo su nam doviknuli pozdrav.

Naš fijaker je pošao levim putem, koji vodi ka Savi, kad nam iznenada do ušiju dopre daleki potmuli tutanj. To nije ličilo ni na šta drugo na svetu, bio je to dvostruki pucanj dalekometnog topa, i vrištavi let granata. A sada, bliže nama, negde s leve strane, odgovorili su drugi veliki topovi. Dvoprežni fijaker, s konjima u galopu, pojavio se iza zavijutka pred nama, a jedan debeli oficir nagao se napolje dok nas je mimoilazio.

- Ne idite ovuda! - vikao je. - Pucaju! Pucaju na drum! Engleske baterije odgovaraju! [...]

Dok smo gledali, progovorio je još jedan udaljeni top, pa još jedan, i šrapneli su skakali za njim dok je on našim pogledima zamicao iza drveća. Uspuzali smo se uza strm breg i sišli s druge strane pravim, belim, nekaldrmisanim putem. Pred nama, propet na visoki grudobran između Dunava i Save, bio je Beograd, srpski Beograd, Beli drevan grad, a ipak je jedan od najmlađih gradova sveta.

DOLE U PODNOŽJU brega, dugi dvojni red austrijskih zarobljenika, prašnjavih od dugog marša od Rakovice, strpljivo je stajao na suncu dok su ih dva srpska oficira ispitivala.

- Koje si narodnosti?

- Ja sam Srbin iz Bosne, gospodine - odgovorio je zarobljenik, otvarajući usta u osmeh.

- A ti?

- Hrvat, iz planina.

- Lepo, braćo, - rekao je oficir - baš je to lepa stvar da se bijete na strani Švaba!

- Ah! - odgovorio je Hrvat.

- Mi smo tražili dozvolu da se borimo na vašoj strani, ali nisu hteli da nas puste.

Svi su se nasmejali.

- Koje si ti narodnosti?

- Italiano iz Trsta.

- Čeh.

- Ja sam Mađar! - zarežao je natmuren, poguren čovek s pogledom punim mržnje.

- A ti?

- Ja sam Rumun - rekao je poslednji od njih ponosno.

Nekoliko stotina metara dalje bila je velika šupa snabdevena svim vrstama potrepština, furaže, sena i žita za vojsku. Ovde su se na vrelom suncu austrijski zarobljenici znojili tovareći na volovska kola džakove brašna, a uniforme, ruke i lice bili su im beli od brašna. Stražar s bajonetom na pušci šetao je gore-dole pred njima i hodajući skandirao:

- Da bog blagoslovi mog dedu Vladislava Venca, koji je pre četrdeset godina došao da se naseli u Srbiju. Da nije, sada bih ja tovario brašno sa ovim zarobljenicima!

* * * * * * * * * * * 

Ujedinjenje je oduvek bio tajni san svakoga Srbina

ZAPREPAŠĆUJE MLADOST Kraljevine Srbije. Manje od sto godina prošlo je otkako se pojavila kao slobodna država posle pet vekova turske dominacije - a za to vreme kakvu je istoriju tek imala! Tajni san svakog Srbina jeste ujedinjenje svih srpskih naroda u jedno veliko carstvo... [...]  Svaki seljak, vojnik, zna zašto se bori. Ceremonija prelaska iz detinjstva u dečaštvo bila je obeležavana recitovanjem jedne drevne pesme - Ja sam Srbin, koja je počinjala:

„Ja sam Srbin, rođen da budem vojnik,/ sin Ilije, Miloša, Vase, Marka. (Nacionalni heroji, čiji se podvizi dalje naširoko opisuju). Moja su braća brojna kao grožđe u vinogradu,/ ali su oni manje sreće od mene,/ sina slobodne Srbije!/ Stoga ja moram brzo da rastem,/ da učim da pevam i pucam,/ kako bih što pre pomogao/ onima koji čekaju na mene!”

U školama u Srbiji decu ne uče samo geografiji stare Srbije nego i geografiji svih srpskih zemalja, po redu njihovog ponovnog oslobođenja - prvo Makedonija, zatim Dalmacija, Bosna, Hercegovina, Hrvatska, Banat i Bačka! Sada je Kosovo osvećeno i Makedonija oslobođena ropstva, još za života onih vojnika koji su sluš li svoje majke i nikad nisu zaboravljali svoju „braću, brojnu kao grožđe u vinogradu”. [...]

Foto Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“,Profimedija, Privatna arhiva (Dragoljub Mandić), La enciciklopedia biografica en linea, Fejsbuk i Vikipedija

Te večeri smo čuli dramatičnu priču o velikoj srpskoj pobedi u decembru. Dvaput su Austrijanci izvršili invaziju zemlje i dvaput su bili odbačeni natrag, a ulice Valjeva odjekivale su od jauka ranjenika koji su ležali na kiši. Drugi put je, međutim, neprijatelj držao Šabac, Loznicu, dve bogate pokrajine, Mačvu i Podrinje, i visove Gučeva. Srbi nisu mogli da ga pokrenu iz njegovih jakih rovovskih položaja. A onda su, po ljutom vremenu decembra 1914, Austrijanci počeli treću invaziju s pet stotina hiljada ljudi protiv dve stotine pedeset hiljada. Kuljajući preko granice na tri široko razmaknute tačke, oni su probili srpske linije i potisli malu vojsku natrag među njene planine. Beograd je bio prepušten neprijatelju. Dvaput su se Srbi očajnički oduprli, i dvaput su bili prinuđeni da odstupe. Počelo je da ponestaje municije - na svaki top je ostalo po manje od dvadeset granata. Neprijatelj je prošao Krupanj i Valjevo i bio na sedamdesetak kilometara od Kragujevca, sedišta srpske Vrhovne komande.

NEŠTO SE TADA, u poslednjem trenutku, zbilo. Nove zalihe municije stigle su iz Soluna, a mlađi oficiri su se pobunili protiv svojih opreznijih starešina, govoreći da je svejedno da li će izginuti napadajući ili biti pobijeni u rovovima. General Mišić je naredio ofanzivu. Dotle tučeni Srbi, navaljujući iz svojih rovova, bacali su se na spokojne austrijske kolone, koje su dolazile uzanim planinskim klancima, i prešli u napad. uhvaćeni u maršu, opterećeni velikim topovima i teškim teretnim kolima na putevima skoro neprolaznim od blata, Austrijanci su se besno branili, ali su bili prinuđeni da odstupe. Front je bio probijen. Sredina fronta, koju je smoždio Mišić s Prvom armijom, razbijena je i u panici pobegla preko polja, napuštajući komoru, municiju i topove i ostavljajući za sobom hiljade mrtvih i ranjenih, a bolnice prepune ljudi u bunilu od tifusa. Na taj je način tifus, koji se pojavio negde gore u ravnicama Mađarske, ušao u Srbiju zajedno s austro-ugarskom vojskom. Neko vreme, levo krilo je pokušavalo da drži Beograd, ali su ih trijumfalni, odrpani Srbi bukvalno saterali u Savu i pucali za njima dok su preplivavali reku.

Ova velika bitka, o kojoj je vojvoda Mišić lakonski raportirao ponositim telegramom:

„Na teritoriji Srbije više nema austrijskih vojnika osim zarobljenika”, nije dobila svoje ime. Neki je zovu Bitkom na Kolubari, a drugi Valjevskom bitkom. Ali ona je, možda, najveći vojnički podvig u čitavom Velikom svetskom ratu.

(PREVEO BOŽIDAR BOŽOVIĆ)

Preporučujemo

Društvo

0 0

DISIDENTSKA ZVONA ZA SLOBODU MISLI: Progoni i suđenja političkim neistomišljenicima u Srbiji

17. 03. 2025. u 17:00

Društvo

0 2

GREŠNICI SA PRVE STRANE ISTORIJE: Rađanje disidentskog pokreta u Jugoslaviji i Srbiji

11. 03. 2025. u 06:30

Društvo

0 11

KOMINTERNA I SVA NjENA JUGOSLOVENSKA ''DECA'': Dalekosežne posledice naconalnog pitanja komunističke internacionale

05. 03. 2025. u 11:32

Društvo

0 2

UKIDANjE ROPSTVA U SRBIJI I ZNAK NEZAVISNOSTI ZEMLjE: Istorijski značaj donošenja Sretenjskog ustava 1835. godine

25. 02. 2025. u 07:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije