EVROPA NIJE BILA PROTIV VELIKE SRBIJE: Skeptično raspoloženje sila Antante prema jugoslovenskoj ideji, pre svega zbog sopstvenih interesa

Dragana Matović

03. 12. 2020. u 10:14

NA Balkanu uvek prisutne, "velike sile" imale su značajan uticaj u stvaranju Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.

ЕВРОПА НИЈЕ БИЛА ПРОТИВ ВЕЛИКЕ СРБИЈЕ: Скептично расположење сила Антанте према југословенској идеји, пре свега због сопствених интереса

Kralj Petar na bojištu

Svi srpski prijatelji smatrali su da Srbima nije u interesu stvaranje nove države na Balkanskom poluostrvu, koju su za vreme Prvog svetskog rata zdušno podržavali srpski političari i predsednik Vlade Nikola Pašić. Na ideju jugoslovenstva velike primedbe su imali u Rusiji, ali i u nekim zapadnim zemljama, pre svega u Velikoj Britaniji i Italiji.

Skeptično raspoloženje vladalo je i u Francuskoj, a na mirovnoj konferenciji u Versaju 1919. godine, kada je označen kraj Prvog svetskog rata, predsednik francuske vlade Žorž Klemanso je rekao: "Prilikom zaključenja ove naše konferencije mira, ja moram, pre nego što siđem sa ovog podijuma, da izrazim svoje veliko žaljenje što sa političke pozornice sveta nestaje jedno veliko istorijsko ime, a to je Srbija."

Još 11. septembra 1915. godine Ante Trumbić, predsednik Jugoslovenskog odbora, u svom dnevniku je zapisao "da se Rusija i Italija protive stvaranju jugoslovenske države, a da im u tome Francuska i Engleska sekundiraju". Austrougarska za Engleze nije bila glavni neprijatelj, već Nemačka čija je osvajačka politika ugrožavala njihove interese na Bliskom istoku i u jugoistočnoj Aziji. Engleski političari smatrali su da bi obnovljeni Balkanski savez iz rata 1912. godine, u kojem bi se ponovo na okupu našle Srbija, Grčka, Rumunija i Bugarska, bio najčvršća brana za nemački prodor na istok. Ali, Bugarska se kolebala između sila Antante (Rusije, Engleske i Francuske) i Trojnog saveza (Nemačke, Austrougarske i Italije). Da bi je pridobili da se priključi Antanti, odnosno da uđe u Balkanski savez, engleski političari bili su spremni da joj ponude velike teritorijalne ustupke, ali na tuđi račun. Nudili su joj delove Makedonije, koji su posle završetka balkanskih ratova pripali Srbiji.

KAO ZAMENU za teritoriju, Englezi su bili raspoloženi ne samo da obnove ratom opustošenu Srbiju, već i da joj daju status i značaj "Velike Srbije". O tome govori memorandum koji je engleski ministar inostranih poslova Edvard Grej uputio polovinom januara 1915. ruskoj vladi. U njemu, između ostalog, piše da će "ako srpska vlada garantuje Bugarskoj delove Makedonije, srpske aspiracije za Velikom Srbijom, uključujući deo jadranske obale, biti zadovoljene". Grej je polovinom avgusta iste godine uputio memorandum i predsedniku srpske vlade Nikoli Pašiću u kojem je konkretizovao svoj predlog. Srbiji su ponuđeni Srem sa Zemunom, Bosna i Hercegovina, Slavonija, Bačka i jadranska obala od rta Planke na severu do tačke deset kilometara južno od Cavtata, kao i ostrva Veliki i Mali Drenik, Čiovo, Šolta, Brač, Jakljan, Koločep i Pelješac, dok je sudbina srpskih krajeva u jugozapadnom Banatu trebalo da bude rešena "mirovnim ugovorom, ukoliko Rumunija ne uđe u rat na strani saveznika". U pismu koje je uputio jednom od najvećih zagovornika Jugoslavije, engleskom istoričaru Setonu Vatsonu, šef engleske diplomatije kaže da će Srbija u slučaju savezničke pobede ujediniti sve okolne srpske teritorije i osigurati širok izlaz na Jadransko more.

"Tako će nastati velika i potpuno nezavisna i suverena Srbija", pisao je Grej.

I ITALIJA, koja je u međuvremenu napustila Trojni savez i priključila se silama Antante, protivila se stvaranju Jugoslavije. Takav stav proizlazio je iz straha da bi osnivanje nove države na jugoistoku Evrope u kojoj bi se zajedno našli Srbi, Hrvati i Slovenci, ugrozilo interese Rima i njegove pretenzije na Istru, kvarnerska ostrva i deo Dalmacije. Te teritorije pripale su joj na osnovu Londonskog ugovora.

- Mi ne protestujemo ni najmanje što će Srbija dobiti izlazak na more. Ako Srbi uzmu Kotor i svu Albaniju do Drača, mi ćemo se tome radovati. Ne tražimo čak ni Dubrovnik. Naša je želja da živimo u miru i prijateljstvu sa Srbijom, a naročito Rusijom. Borimo se isključivo protiv Hrvata, predstavnika takozvanog austroslavizma, koji je stvorila habzburška politika - raspoloženje italijanskog naroda preneli su intelektualci Virginije Gajda i Antonije Ćipka u petrogradskom listu "Ruskoje slovo", početkom 1915. godine. I italijanski zvaničnici isticali su privrženost jačanju Kraljevine Srbije i uvažavali njene zahteve za izlazak na more. Italijanski ministar inostranih poslova Sidnej Sonino zamolio je ruskog poslanika u Rimu Aleksandra Girsa da Rusija poverljivo saopšti srpskoj vladi da je u jednom članu tajnog Londonskog ugovora predviđeno da Srbija dobije Jadransko more, između ostalog, Split i Dubrovnik i da se Italija tome ne protivi.

Vodeći političari Antante sve do pred kraj Velikog rata protivili su se stvaranju Jugoslavije, ali je obrt nastao 1917. kada je predsednik SAD Vudro Vilson promenio mišljenje o sudbini Austrougarske. Vilson se ranije zalagao za njen opstanak i obnovu, da bi na kraju rata zagovarao rasturanje i komadanje Habzburške monarhije. Srbija je tokom rata uporno nastojala da ostvari svoj jugoslovenski program, ali je predsednik Vilson podržao tu ideju tek kad je sudbina Austrougarske već bila određena. Ratne okolnosti nalagale su da SAD podrže rasturanje Habsburške monarhije. Promena stava američkog predsednika ohrabrila je privrženike jugoslovenske ideje. Samo na ruševinama Austrougarske mogla je nići nova država.

AMERIKA je bila daleko od ratnog požara na Balkanu, ali njeni politički i vojni krugovi su bili dobro upoznati sa ulogom Srbije u ratu i žrtvama koje je podnela. Srpski političari su očekivali da Amerika pruži ne samo finansijsku, nego i političku podršku radi ostvarenja ratnih ciljeva Srbije. Zbog toga je predsednik vlade Nikola Pašić obavestio američkog otpravnika poslova na Krfu Percivala Dodža da bi Ministarski savet želeo da uputi u SAD državnu misiju koja bi upoznala političke krugove i javnost te zemlje sa ratnim zadacima Srbije. Ubrzo je iz Vašingtona stigao odgovor "da će američka vlada biti srećna da primi misiju Srbije kao svog gosta". Pašić je izabrao reprezentativnu delegaciju u kojoj su bili: teolog Nikolaj Velimirović (kasnije vladika), rektor Beogradskog univerziteta Sima Lozanić, srpski poslanik u Parizu, Milenko Vesnić i general Mihajlo Rašić. Članove delegacije je primio predsednik SAD Vudro Vilson, a oni su iskoristili ovaj susret da američkog predsednika "iz prve ruke upoznaju sa srpskim ratnim težnjama".

U to vreme u Vašingtonu je pripreman tekst čuvene "Poruke predsednika Vilsona Američkom kongresu u 14 tačaka", u kojoj se iznosila vizija svetskog mira posle završetka Prvog svetskog rata. U jednoj od tih tačaka spominjala se Srbija, kao i Crna Gora. Doslovni tekst te tačke je glasio: "Okupirane teritorije Srbije i Crne Gore moraju se obnoviti, a Srbiji se mora obezbediti slobodan i siguran prilaz moru."

Pukovnik Edvard Hauz, lični savetnik američkog predsednika pozvao je šefa srpske delegacije Milenka Vesnića i zamolio ga da pogleda tačku ove poruke koja se odnosila na Srbiju i da stavi eventualne primedbe, ukazujući na taj način veliko poverenje srpskoj delegaciji. Vesnić, inače veliki zagovornik jugoslovenske ideje, stavio je primedbu da bi trebalo spomenuti jedan od glavnih ratnih ciljeva Srbije: ujedinjenje Srba, Hrvata i Slovenaca u jednu državu. Vilson je 8. januara 1918. godine pročitao svoju poruku pred Američkim kongresom, a Vesnićeva primedba nije prihvaćena.

Srpski poslanik u Vašingtonu Ljuba Mihajlović o ovom događaju obavestio je srpsku vladu na Krfu, naglašavajući da konzervativni američki političari teško shvataju važnost jugoslovenskog ujedinjenja. Nespominjanje "jugoslovenskog ujedinjenja" u poruci američkog predsednika nije, međutim, proisticalo iz konzervativnih shvatanja, nego iz želje američke vlade da u ovom ratu Kraljevinu Srbiju tretira kao saveznika, s obzirom na to da su sa njom uspostavljeni diplomatski odnosi još u 19. veku.

I HRVATSKI i slovenački političari u Jugoslovenskom odboru u Londonu bili su razočarani porukom američkog predsednika i njegovim zalaganjem za očuvanje Austrougarske. Takav stav američkog predsednika bio je iznet u tački 10, koja je glasila: "Narodima Austrougarske biće obezbeđena i zajamčena najšira mogućnost za autonomni razvitak". Predsednik Vilson se nije zalagao za "razaranje Austrougarske", već za "njenu rekonstrukciju" koja bi omogućila svim narodima Habzburške monarhije da uživaju autonomna prava.

Zagovornici jugoslovenskog ujedinjenja posle Vilsonovog govora u Američkom kongresu sumnjali su da je uopšte moguće stvoriti Jugoslaviju, jer nisu poznavali suštinu američke spoljne politike, koja je uvažavala samo trenutne okolnosti. A one su bile: politički krugovi u Americi su smatrali da je moguće razbiti ratni savez Nemačke i Austrougarske i jedinstvo centralnih sila. Prema tom uverenju, Nemačka carevina bez pomoći Habzburške monarhije bi pretrpela poraz i time bi Prvi svetski rat bio okončan. Predsednik Vilson i engleski premijer Lojd Džordž su u javnim nastupima obećali Beču da će Austrougarska ukoliko se odvoji od Nemačke biti sačuvana i posle završetka rata obnovljena.

Čvrstu odlučnost da se Austrougarska sačuva posle završetka rata, ispoljavali su sve do leta 1918. godine, a onda je došlo do naglog obrta u njihovim pogledima na budućnost Habzburške monarhije. Presudnu ulogu u tome, kako su zaključili mnogi istoričari, odigrao je austrougarski car Karlo, koji je na prestolu zamenio Franju Josipa posle njegove smrti. Zaplašen od mogućih socijalnih nemira u svojoj zemlji, zbog sve većih nestašica hrane, car Karlo je želeo da se hitno sklopi separatni mir između zaraćenih strana.

Brat njegove supruge, carice Zite - princ Sikst Burbonski, stupio je u kontakt sa državnicima sila Antante i, mimo znanja Nemačke, poveo pregovore. Francuzi su postavili uslove: “Vraćanje Francuskoj njenih oblasti Alzas i Loren, koje su Nemci prisvojili za vreme Prusko-francuskog rata 1871. godine, zatim obnova Belgije, kao i dodela Rusiji - Dardanela i Carigrada i najzad oslobođenje Srbije i njen izlazak na more.” Car Karlo je odgovorio da prihvata sve uslove osim onog koji se odnosio na Srbiju, jer je njegova namera da se posle završetka rata obrazuje jedna balkanska država od Srbije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine i Albanije, u kojoj na vlasti ne bi bila dinastija Karađorđevića, nego jedan od habzburških prinčeva. Kada je za ovo saznao, nemački car Vilhelm je uputio ozbiljne pretnje Beču. Da bi otklonio posledice ovoga slučaja, austrougarski car je 12. maja 1918. godine otputovao u Nemačku i potpisao obavezu da će “neopozivo vezati sudbinu svoje monarhije za Nemačku, bez obzira na uspeh ili neuspeh nemačkog oružja.”

MNOGI istoričari su smatrali da su odlazak habzburškog cara u Nemačku i stavljanje potpisa na obavezu o vernosti, bili presudni za ishod Prvog svetskog rata, jer su Amerika i Velika Britanija posle ovoga radikalno promenile svoju politiku prema Beču. Ratni ciljevi Vašingtona i Londona su hitno bili izmenjeni: Austrougarska se mora baciti na kolena i teritorijalno raskomadati.

Pobornicima jugoslovenskog ujedinjenja je promena engleske i američke politike ulila nadu da su uklonjene sve međunarodne prepreke za stvaranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Uočili su nameru sila Antante da se posle rata umesto Habzburške monarhije stvori jedna veća država na Balkanu koja bi bila prepreka nemačkom širenju prema Istoku.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Komentari (0)

ECOMONDO: Centralno mesto za dijaloge o održivim praksama, tehnološkim rešenjima i inovacijama