NACIONALNE PARANOJE I EKONOMSKE LUDOSTI: Kardeljevi SOURI i OURI su delegatsko-dogovorna naivna mešavina boljševizma i anarhizma

NAMA je lakše da napravimo dug od 20 milijardi dolara, da se međusobno zakrvimo, da u zemlji ozakonimo stanje očaja i beznađa, nego da priznamo da je mesija nedovoljno darovito crtao šeme".

Fotografije: dokumentacije "Novosti", "Borbe", Tanjuga, i "Vikipedije".Arhiva "Književnih novina", SANU i privatna arhiva Žane Perišić

Ovim rečima, bolno precizno, Slobodan Selenić (1933-1995) pisac, dramaturg, profesor i akademik, postavio je dijagnozu umiruće Jugoslavije. Crtajući preciznu sliku propasti, Selenić krivca za nastupajuće ludilo nije video prvenstveno u lokalnim nacionalizmima, već u ekonomskoj i svakoj drugoj neefikasnosti jugoslovenske države, koja je slepo odbijala da odbaci dogmu titoizma i veru u nepogrešivost Kardeljevog samoupravnog socijalizma i iracionalnog Ustava iz 1974. koji je ubrzano generisao rasulo. I koji je, u krajnjem ishodu, doveo do toga da se svaki narod u Jugoslaviji oseća, kako kaže, "osujećeno i prikraćeno".

PITAM se, recimo, da li bi Jugoslavija bila u stanju najveće međunacionalne mržnje od kada postoji, da je u toku poslednjih dvadeset godina imala stabilan i snažan ekonomski rast? To isto pitanje možemo da postavimo i drukčije: da li je državno ustrojstvo Jugoslavije krivo za ekonomsku neefikasnost naše zajednice ili je upravo ekonomska neefikasnost snažno izvorište antijugoslovenskih neuroza?

Deo krivice za katastrofalan ekonomski položaj Jugoslavije svakako je i u njenom ustrojstvu. Sve važne ingerencije delegirane su u republike i pokrajine. Jugoslavija je ono što u svakom pojedinačnom trenutku hoće njeni suvereni delovi. Nje, dakle, nema kao stabiliog i utvrdljivog državnog i, što je još gore i neracionalnije - privrednog entiteta. Kako osam država, po prirodi stvari, hoće šezdeset i četiri različite stvari istovremeno, Jugoslavija je, posle svakog usaglašavanja, za nijansu veći i nezdraviji kompromis između nepomirljivih divergencija. Jugoslavija meni danas ponajviše liči na mesto za svađanje republika i pokrajina. Svaka od republika i pokrajina spremna je da zbog jedne šnicle za sebe, ubije celog vola. Tako je Jugoslavija napravila nečuven kafanski račun: za osam šnicli platila je pijani račun od dvadeset milijardi dolara. Deca jugoslovenskih naroda n narodnosti će, po svoj prilici, otplatu ovog duga ostaviti u nasleđe svojoj deci. Naše nacionalne neracionalnosti i iracionalnosti podstaknute Ustavom iz 1974. koji generiše mećunacionalnu surevnjivost, dakle, svakako su jedan od razloga koji su doveli do današnjeg ekonomskog i društvenog rasula.
Ipak, i dalje mislim da bi bilo korisno postaviti pitanje na koji način je jedna neuka i dogmatična ekonomska i društvena politika dovela, nezavisno od specifičnosti jugoslovenskog problema, do današljeg stanja?

Čini mi se, naime, da nije teško uvideti zašto svi naši narodi i narodnosti žive sa osećanjem da su u Jugoslaviji osujećeni i prikraćeni. To je zato što se svaki narod ponaosob zaista nalazi u lošem, u očajnom položaju. Sasvim je, dakle, razumno što zbog toga negoduje. Manje je razumno, ali je veoma ljudski, i u psihološkom smislu sasvim saobraženo našem Ustavu, to što nijedan narod krivicu za svoj položaj ne traži na vlastitoj teritoriji (koju, inače, paranoično drži u stanju neprikosnovene suverenosti), već krivca - Jevrejina traži, i lako nalazi, meću susedima.

Za očajan ekonomski položaj Srbije, mećutim, nije kriva Slovenija, još manje su, za znatno bolji, ali još uvek loš položaj Slovenije, odgovorne nerazvijene republike i pokrajine. Za loš položaj zemlje, po mom mišljenju, jedini krivac nije Jugoslavija. I nerazvijeni, i Slovenija i Srbija jesu u lošem položaju, jer broj neracionalnosti na kojima počiva jugoslovenski društveni i privredni sistem, jednostavno, nijedna država i nijedan narod ne mogu dugo izdržati.

Zadržavajući, u suštini, sovjetske mehanizme partijske dominacije u odlučivanju u svim oblastima društvenog i ekonomskog života, nedovoljno daroviti vizionari naslikali su šemu koja im se u nacrtu očito dopala, ali koja je vrlo brzo pokazala da razorno deluje i na državu, i na društvo i na njegovu ekonomiju. Reći ćete - lako je posle bitke biti strateg. Mećutim, nećete biti u pravu. Bitka je očigledno izgubljena, ali mi još uvek ne menjamo stratege, ni strategiju. Čak, proglašavamo neprijateljima one koji ukažu na vapijuću očiglednost: da sistem ne funkcioniše, to jest, da car nema odela.

Ja znam da kardeljevska SOUR-sko OUR-ska, delegatsko-dogovorna, naivna mešavina boljševizma i anarhizma počiva na najboljim namerama. Ona je u fazi nastanka izgledala kao koristan otklon od rigidnog boljševizma, koji je decenijama dokazivao svoju katastrofalnu neefikasnost i neljudskost. Mećutim, kada je samoupravni eksperiment počeo jasno da otkriva svoju neprimenljivost, mi nismo učinili ono što bi učinila svaka racionalna ljudska zajednica, mnogonacionalna ili nacionalno monolitna, svejedno; nismo prekinuli eksperimentisanje sa životima dvadeset miliona ljudi i nekoliko generacija budućih Jugoslovena, još nerođenih, a već obaveznih da otplaćuju troškove zablude nedoučenih, a slavoljubivih i svemoćnih popravitelja čovečanstva, zato što je navika da se veruje dogmi više nego životu bila suviše duboko usaćena u svest eksperimentatora.

NAIME, u osnovi idejnog nacrta samoupravljanja lako se prepoznaje komunistička mesijanska vera da je dovoljno nacrtati idealnu šemu života, da bi život kao ovca, krenuo za svojim mesijama - crtačima. Sedamdeset dugih godina, taj život dokazuje da nije ovca, da neće i da ne može da se uklopi u društvo nacrtano i konceptualizovano pre nego što su uočene i uvažene mnoge bitne i očigledne činjenice. Kreatori samoupravljanja nisu iz tog iskustva izvukli pouku, nisu shvatili da je život aprioran u odnosu na svaku šemu i da je na neuspeh osuđen svaki projekat zasnovan na dobronamernoj kontemplaciji i maštanju vernika, a ne na promišljenom izučavanju i razložnom modifikovanju formi koje život u svom neukrotivom hodu sam stvara. Svi mesijanski projekti, pa i samoupravljanje, zasnovani su na pogrešnoj proceni čovekovih antropoloških svojstava. Već je rajsko blaženstvo izmaklo čoveku, zato što je Eva bila znatiželjna, a Adam priglup. I kao što hrišćanska doktrina drži da je za neuspeh božanskog projekta kriv čovek, tako i marksističko-lenjinistička, i sa njom u toj osobini identična, samoupravna doktrina drži da je za neuspeh socijalizma kriv narod, ne dozvoljavajući ni senku sumnje da je greška zapravo u neprimerenosti doktrine ljudima.

Zašto je to tako?

To je tako zato što se mesija i mesijanizam u kominternovsko-staljinističkoj školi mišljenja ne ispituju uspehom ili neuspehom mesijanstva, već samozvani vizionar, bez obzira na gomilanje dokaza o njegovoj učiteljskoj nedarovitosti, jedini i za svagda i nezavisno od očiglednosti - zna konačnu istinu i put kojim se do nje stiže. Nama je lakše da napravimo dug od 20 milijardi dolara, da se mećusobno zakrvimo, da u zemlji ozakonimo stanje očaja i beznađa, nego da priznamo da je mesija nedovoljno darovito crtao šeme.

Pa se zato pitam: da li je to tako zato što smo u Jugoslaviji, ili je Jugoslavija ovakva kakva je zato što je to tako?

NEMAM pouzdan odgovor, ali je važno razlučiti jedno od drugog. Jugoslovenska mnogonacionalnost, istorijski etablirana, verovatno je iznutra podržala pobedu ideja zasnovanih na centripetalnim i anarhističkim idealima. Mećutim, mesijanska priroda samoupravnog projekta, nema nikakve veze sa prirodom Jugoslavije. Ona je ideološko-verske prirode, i proizvodi iste negativne efekte koje bi proizvodila u bilo kojoj drugoj državi. Jugoslavija sigurno nije rodila boljševičke iracionalnosti, ali se meni čini da je boljševički dogmatizam doprineo kompromitovanju Jugoslavije kao državne zajednice. Prema tome, tek kada u Jugoslaviji budemo napravili jednu razumnu društvenu i ekonomsku organizaciju, mislim da ćemo moći sa punom izvesnošću reći da li je zajednička država Južnih Slovena valjana tvorevina ili nije.

Imam depresivan osećaj grozne uzaludnosti kada vidim kako se ogromna energija troši na nacionalna trvenja, i znam, svakako znam, da nacionalna paranoja podstiče, izmeću ostalih, i ekonomske ludosti. Mećutim, tek je amalgam ove dve porazne neracionalnosti - dokazano ubistven.

Preporučujemo

Društvo

0 4

GRAĐANIN JE OSNOVA DRUŠTVA A NE NACION: Mogućnost opstanka zajedničke države Dobrica Ćosić je video u temeljnoj demokratskoj reformi

25. 12. 2020. u 17:14

Društvo

0 4

EVROPA JE GRADILA I RAZGRADILA JUGOSLAVIJU: Akademik Milorad Ekmečićo istorijskim pretpostavkama rađanja zajedničke države

24. 12. 2020. u 17:14

Društvo

0 2

SEBIČNO OČUVANjE PRIZEMNIH INTERESA: Uvodna beseda na istorijskom forumu "Jugoslavija - prekjuče, juče, danas, sutra?" 1988. godine

23. 12. 2020. u 16:38

Društvo

1 6

DRŽAVA IZNEVERENIH OČEKIVANjA: Jugoslavijom su najnezadovoljniji bili oni narodi koji su od nje najviše dobili

22. 12. 2020. u 17:14

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije