ISTORIJSKI PORAZI, BIOLOŠKE POBEDE: Lažne markacije albanskog fanatizma

ZAMOR i istrošenost koji vladaju jugoslovenskim društvenim organizmom dovode u sumnju da se nama više bilo šta može dogoditi, a da ga možemo nazvati novim.

Miodrag Perišić / Arhiva

Sa istim ljudima na vlasti, sa istim uslovima života, za jugoslovenske građane, sem na individualnom, pojedinačnom planu, vreme se više ne može shvatiti kao istorija, razvoj, budućnost, već isključivo kao - trošenje, Kako su pokazali učesnici "Istorijskog foruma KN", antiistorijske tendencije u jugoslovenskom društvu i državi dovele su do opšteg zamora, do kraha svih institucija i vrednosti koje su normativno bile uspostavljene kao opšta načela društvenog, političkog, kulturnog, privrednog, sportskog i ko zna kakvog sve života.

Oprostiće nam Jovan Hristić što se na ovom mestu spominjemo njegovu pesmu "Kome još trebaju lepe priče":

Kome trebaju lepe priče, blaga,/ osmehnuta mudrost / Što kao kiša zašušti u/ krošnjama olistalog drveća/I ispari čim dodirne kamen,/ vreo od podnevnog sunca? /Osmehnute priče još mogu samo /da pričaju lekari lažu bolesniku/ da je smrt daleko, daleko /A ona čeka u hodniku.

Mi smo, ovih godina, preplavljeni ružnim, namrgođenim pričama. Da li zato što smo svesni onoga što je već tu, u hodniku, ili zato što želimo da ga odagnamo.

NA OVOM mestu, nećemo se baviti politikom u uobičajenom smislu reči. Međutim, ono što nam određuje kvalitet života upravo su politički događaji. Demonstracije u Prištini prošlog meseca neposredno su pokazale da u postojećem socijalnopolitičkom okviru jugoslovenske zajednice maksimalnu efikasnost ima isključivo biološka, a ne civilizcijska koncepcija života. Kad se ukine socijalna teleologija, svi oblici javnog ponašanja su dozvoljeni i legitimni. Ne postoje nikakva pravila, skrupule, principi. Poznati tradicionalni moral ne važi. Sve će doći naknadno, kada biološka koncepcija bude pobedila istorijsku i civilizacijsku. U strategiji borbe Albanaca u Jugoslaviji postoji vrhovna politička volja i vrhovni politički instinkt (dakle, ne um!) koji način delovanja određuje kao put oslobođene, nadiruće vode. Prepreke se ne ruše, već zaobilaze, podrivaju, a onda same od sebe padaju.

Nije njima važan ni Tito, ni Ustav iz 1974. Uostalom, mereno uobičajenim racionalnim merilima, bilo kakvo pristajanje na tumačenje novembarskih parola vrhunski je (politički cinizam), nisu im važni ni Vlasi, Arifi, Jašari, Šuvar, Smole... Sutra će oni nositi parole kojima iz dižu ljude koje danas svrstavaju u neprijatelje. Važno je da se dobije u vremenu, važno je da se osvoji nov prostor. U tom smislu, odlučno zameramo zvaničnoj jugoslovenskoj štampi što nas ne obaveštava o parolama, javnim proglasima ili drugim oblicima iskazivanja albanske političke emigracije u inostranstvu jer to je jedini način da se obelodane artikulisani ciljevi albanskog pokreta u Jugoslaviji. U uslovima liberalne demokratije modernih građanskih društava, albanska emigracija prinuđena je da formuliše političke ciljeve da bi uopšte mogla da održi političke demonstracije. Ovde, njihovi ciljevi su poznati? "Živelo bratstvo i jedinstvo svih naroda i narodnosti!" Zbog toga o ovdašnjem pokretu možemo se obavestiti jedino preko eksponenata u inostranstvu.

NAIME, sve parole (a biološki koncept dozvoljava najviše oblike ketmana) albanskog separatističkog pokreta, sa izuzetkom jedne, imaju ideološko pokriće u novijem jugoslovenskom partijskom i ideološkom nasleđu. Otud nije slučajno što se pažljivo prikrivaju balistički projekti unutar ovog biološkog integralističkog pokreta. Naime, ilegalni deo albanskog pokreta, gotovo bez izuzetka, nastupa kao radikalno staljinistički i hodžinistički (marksisti - lenjinisti Kosova), jer na suđenjima hoće to da protumače kao razlike unutar istog ideološkog i političkog, projekta. Manevar je, u suštini providan. I jugoslovenski i svi svetski staljinisti nemaju veze sa separatističko-nanacionalnim fanatizmom. Biološki koncept nacionalnog fanatizma upravo podrazumeva da svi ideološki projekti koji na bilo kakvoj osnovi neguju isključivost, tvrdokornost, dogmatizam, mogu parcijalno da pridonose integralnoj viziji pobede. Bilo kad da je nastala, ova biološka politička koncepcija postigla je nacionalno pomirenje u embrionalnoj fazi.

Sasvim je verovatno da bi se ozbiljnim političkim i intelektualnim analizama programa ilegalnih grupa pokazalo da njihova teleologija nije ni staljinistička, niti bilo koja druga, već albanska. Tu se verovatno krije i razlog za izvesni primitivizam tih prerušenih političkih i ideoloških konpepcija: kao suštinski nevažne za vrhovni cilj, one se i ne produbljuju, ne se razrađuju, ne potkrepljuju ozbiljnim intelektualnim argumentima).

ZBOG toga su sva dosadašnja represivna nastupanja prema albanskom ilegalnom pokretu u Jugoslaviji bila potpuno pogrešna, jer su sve te ideološke grupacije postavljene kao lažne markacije, kao kamuflaža kojom se postižu dva cilja. Prvo, troši se energija "neprijatelja", a drugo, stiče se moralni kredit zbog represije prema objektivno nevinim mladićima i devojkama.

Jugoslovenski Albanci jedini narod u Evropi koji se masovno koriste decom kao političkim sredstvom. U okviru biološke koncepcije sva sredstva su dozvoljena jer, faktički, ne postoje ciljevi u uobičajenom, znanom smislu te reči. Postojanje ciljeva ili cilja moglo bi da navede na razmišljanje o skupoći uloženih sredstava, o ceni žrtvovanja generacija mladih ljudi i dece. Konkretnije rečeno, neko jednog dana može odlučiti da je "velika Albanija" mali cilj da bi se žrtvovao i jedan ljudski život. Zbog toga, ciljevi morau da ostanu difuzni i da praktično budu albanski na biološki, ali metafizički način. Tu se, verovatno, kriju razlozi iz kojih nosioci moći manipulacije ovom integralnom biološkom političkom koncepcijom žive begovski izvanredno već decenijama - od Prizrenske lige naovamo - pod svim okupatorima i u svim režimima. Oni među podanicima uživaju zaštitu kakvu imaju sveštenici u primitivnim društvima ali jednako tako u nuždn, poput sveštenika, mogu biti žrtvovani.

Istorijski i civilizacijski um nema gotovo nikakve šanse u sukobu sa ovom koncepcijom, jer se poznati metodi, ukljćujući i represiju, tu gube kao čvrsta tela u amorfnoj masi. Postoji mogućnost da će se ona iznutra raspasti dugom kontaminacijom civilizacije ili treba smisliti neke druge puteve.

JUGOSLOVENSKI političari više zaista i nemaju toliku odgovornost ili krivicu koju im narod tokom masovnih izliva nezadovoljstva pripisuje. Oni su tu odgovornost i krivicu imali u vreme kad narod nije smeo da iziđe na ulicu ili kad nije smeo da štrajkuje na način kako to čini danas. Tih godina, ustanovljen je jedan sistem koji proizvodi političare, a ne oni njega. Oni se perpetuiraju kao mogućnost sistema samog, a ne kao individualnosti. Otud njima i ne pada na pamet da menjaju sistem koji ih proizvodi, čak ozbiljno je pitanje da li bi to i mogli da učine i kada bi stvarno hteli.

Kako bi to rekao jedan socijalni filozof, kadrovska politika ("negativna selekcija") izraz je strukturalne nemoći jugoslovenskog političkog sistema, pa je otud nemoć političara da iziđu iz blokade u kojoj se zemlja našla, samo individualni izraz te strukturalne nemoći.

UPRAVO je neverovatno da politička volja koja inače ima reformatorske energije nasrće upravo na cementirana mesta sistema. Ili, drugačije rečeno, naš politički život i svi pokušaji izlaska iz krize poslednjih godina idu isključivo preko partije i njenih foruma. Parlamenti u republikama i pokrajinama. kao i savezni, nalaze se na mestu gde ih je doveo delegatski sistem - na margini. Na drugoj, strani nije problem samo u tome što je partija u potpunosti, bez ostatka, uspostavila identitet s vlašću; prihvatajući organizacione forme državnog ponašanja, partija je blokirala sopstvene mogućnosti (sadržane u Programu, pre svega) da učini iskorak.

Kada bi se grafički prikazivala napetost koju su izazivale određene partijske sednice, uspon bi bio negde do pred sedamnaestu sednicu CK SKJ, a posle toga počinje neumitan pad. Sve se može reći, jer to više nikog ni na šta ne obavezuje.

Otuda će se jugoslovenski političari međusobno obračunavati, ali samo do stepena do kojeg se drži politička napetost. Njih je proizveo sistem kome oni ne mogu ništa, ali, istovremeno, taj sistem predstavlja i njihovu najbolju zaštitu od naroda.

Zbog toga, treba da se pomirimo s činjenicom da živimo u jednoj otpisanoj zemlji, sa otpisanim političarima i otpisanim narodom. Još dugo vremena predstoje nam mnoge ružne priče. A smrt nećemo time oterati iz hodnika. Tako je to samo u pesmi. U društvu, obrnuto, potrebnije su nam lepe priče i osmehnuta mudrost. Ode stoleće, prođe milenijum, a mi još uvek, na sednici. Trošimo vreme. Počeo je da pada sneg. Petnaestog decembra 1988. godine.

Preporučujemo

Društvo

1 1

DRŽAVA ILUZIJA I PROPUŠTENIH ŠANSI: Istorijski forum "Književnih novina" iz 1988. je svedočanstvo o jednom turbulentnom vremenu

05. 01. 2021. u 17:14

Društvo

0 0

KRAH TITOVOG I KARDELjEVOG PROJEKTA: Istorijski forum "Književnih novina" iz 1988. - srpska elita o Jugoslaviji

05. 01. 2021. u 11:08

Društvo

0 3

SRBIJA JE PONUDILA RUKU POMIRENjA: Jugoslavija je rođena u vreme ratne drame koja je podelila južnoslovenske narode

04. 01. 2021. u 17:14

Društvo

0 5

FATALIZAM NACIONALNIH IDEOLOGIJA: Od monarhističkog centralizma do komunističke konfederacije

03. 01. 2021. u 17:14

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije