PRAGMATIČNI DRŽAVNIK ILI OSVEDOČENI IZDAJNIK: Na današnji dan pre osamnaest godina ubijen Đinđić

PRAGMATIČNI državnik koji je Srbiji vratio dostojanstvo. Osvedočeni izdajnik koji je sa đavolima sklapao pakt: sa Zapadom. Hagom.

Foto P. Mitić

Sa kriminogenim klanovima... Na Palama sa Karadžićem okretao vola uoči bombardovanja Republike Srpske, pa drugovao sa Karlom del Ponte.

Između ovakvih kvalifikacija, između podrške i osporavanja koje ne prestaju ni posle punih osamnaest godina od ubistva dr Zorana Đinđića, sabiraju se njegovi učinci tokom kratkotrajnog mandata na čelu Vlade Srbije (25. januar 2001 - 12. mart 2003) i knjiže propusti. Mnogi su ga, kao i brojne srpske vođe, kroz istoriju podizali u nebesa, kako bi se u paramparčad razbio kad padne. Drugi su ga spoticali već na početku, da bi mu najteži kamen oko vrata vezali kada je na Vidovdan, u prvoj godini Vlade, u Sheveningen isporučen Slobodan Milošević.

Da od ove ekstradicije neće odstupiti i da mu je tada to bio prioritet, bilo je jasno i reporterima "Novosti", kada su ubrzo posle Đinđićevog izbora za premijera u Prekopucama kod Prokuplja, u skromnoj kući, razgovarali sa njegovom majkom Milom.

- Pitala sam ga: sine, zar ćeš ti, stvarno, da izručiš Miloševića, Karadžića, Mladića - pričala nam je Mila Đinđić.

- Ćutao je i posle nekoliko trenutaka mi odgovorio: "Miloševića hoću." Za ovu dvojicu ništa nije rekao. Molila sam ga: nemoj, sine, ni Miloševića. Nikog! Neka ih jure, neka ih hapse, samo ti ruke ne prljaj!

Foto: Фото Архива

POGLEDAJ GALERIJU

Zoran Đinđić je, ma koliko ga optuživali, ipak, u danima pre nego što će ga zauvek zaustaviti metkom u dvorištu Vlade, toga martovskog podneva, pokazao da nije izdajnik on, već neko drugi. Onaj kome je verovao da će mu pružiti podršku, kako je i obećano, da preseče kosmetski čvor i reši rak ranu ovog dela Srbije i srpskog naroda. To ga je, po svedočenju umnih srpskih intelektualaca, najverovatnije i koštalo života, a nikako obračun sa kriminogenim faktorom u Srbiji, kome je već, zaista, i najavio obračun.

Dobrica Ćosić je o Đinđićevom zalaganju za rešenje kosovske drame ovako govorio:

- Neposredno pred atentat mi smo se dogovorili da on u javnost istupi sa idejom podele Kosova i Metohije. Da li bi uspeo? Mislim da ne bi, ali političar se ne ceni samo po dobijenim bitkama i kada je u pravu... Političar se ceni po onome šta zastupa. A, on je, po mom mišljenju, zastupao ispravno načelo.

U poslednjim intervjuima za Radio-televiziju Republike Srpske, potom i "Novostima", nepunih sedam dana pre nego što će ga ubiti, poručio je:

- Nema više čekanja, pitanje Kosova mora da se reši, ali pravedno. Ne mogu Srbi da izgube sve, a Albanci da dobiju sve.

Bio je oštar prema zapadnim partnerima prema kojima je, verujući im dotad, okretao busolu Srbije.

- Ni formalnu ni faktičku nezavisnost Kosova mi nećemo prihvatiti... Mi smo poslednjigh godina mislili da vreme radi za nas. Da ćemo obnovljenim i osnaženim međunarodnim kredibilitetom vrlo brzo obezbediti sebi željene plodove. Da će svet reći: "E, pošto ste sada demokratska Srbija, ponovo dobijate na Kosovu nadležnost koju ste imali", ali to se pokazalo kao netačno.

Slutio je opasnost i žurio je. Predlagao je neku vrstu federacije, međunarodnu konferenciju, neposredni dogovor između Srba i Albanaca, samo da se sačuva mir i reši problem koji je opterećivao srpski narod i državu. Nije uspeo. Zaustavili su ga. U martu sledeće godine, kada je velikom šetnjom i velikom tugom obeležena prva godišnjica Đinđićeve smrti, samo pet dana posle jednogodišnjeg pomena, dogodio se pogrom srpskog kosmetskog naroda. A, 17. februara, četiri godine kasnije i proglašenje takozvane nezavisnosti Kosova.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije