VASKRSENJE RISTIĆA IZ SKELANA: Cvetko, koji je u Orićevom pokolju 1993. ostao sam, posle 11 godina sa suprugom Jelenom dobio blizance

Stigli su u zoru, uoči Jovanjdana. Starijeg brata Mića (16), odvukoše negde ko džak. Gde, ne zna se. Sestru Mitru (19), majku Ivanku (42) u podrumu su streljali. Zvone kuršumi među ledenim zidovima. Tu pod orahom, od zaprege lomaču su napravili. Oca Novaka (41), glavu kuće, naživo su spalili. Užas nekad tinja, nekad bukti, dušu dečakovu gori.

Ristići sa dr Oliverom Jezdić / Foto N. Janković

Uz zgarište u Kušićima nadomak Skelana, iza Nasera Orića tog 16. januara 1993. godine, živ je ostao jedino petnaestogodišnji Cvetko.

Dečak bez igde ikoga. Poslednji izdanak Ristića, na svetu sam.

Dete i 68 leševa, ljudi nedužnih.

- Samo sam trčao. Idi tamo, idi tamo, krici su pored mene promicali. Tri dana i noći, u Jezeru, čučao sam sa nekolicinom, strahom pokošenih. U lavirintu smo bez izlaza, u obruču Orićevih dželata. Jedino se mostom preko Drine, jedinim između Skelana i Bajine Bašte, iz pakla može u Srbiju - govori Cvetko, dok slike urezane u dnu duše lete i promiču. - Kuršumi pljušte po mostu, kroz kožu i meso ljudsko, kroz kosti i lobanje. Pada snoplje u crvene lepljive bare.

Nepomične, na asfaltu počivaju glave dečje, ženske, ljudske, Dimitrijevića, Gligića, Zarića i svih nesrećnih "ića". Kao da je uoči Krstiteljevog dolaska svet prestao da postoji. Zaledio se u ovom ponoru Drine vode, od Jordana dublje.

Ubijeni brat Mićo, sestra Mitra, otac Novak i majka Ivanka

Cvetkovo zrno, našlo ga nije, pukim slučajem. Da uvene poslednji izdanak Ristića, nije bio usud. Stigao je dečak, čudom nekim, na ovu stranu.

- Smucao sam se u godinama koje će doći, kao u magli, po Bajinoj Bašti. Otišao sam u Beograd u Vojnu gimnaziju, pa odustao. Sledeća adresa bila mi je u Domu za nezbrinutu decu u Užicu. Tu sam srednju tehničku završio. Vršnjacima sam malo o svemu pričao, a trebalo je. Možda bi mi lakše bilo. Kako da govorim, koje bi dete mene razumelo, kad ni ja sebe više znao nisam - govori čovek dečačkih, tužnih očiju. - Osećao sam, ono što meni treba, moja sreća, od mene je otišla. Više mi je niko ne može dati. Mojih da se, brate, sit nagledam, da rukama sestru i brata, majku i oca stegnem. Da ih ne puštam, nikad, to sam hteo.

Cvetko je iz zgarišta, spaljenu kuću u Kušićima obnovio. Evo je, kao nova, u zelenilu, na prolećnom suncu sija. Pomagali su mnogi. Cigla po cigla, crep po crep.

Sve to piše na zidu gde jutarnje sunce prvo udara, pored ikone Svetog Jovana.

Od današnjeg dana, tačno je jedanaest godina prošlo, otkad je u užičkom dopisništvu "Novosti", telefon zazvonio, ukršatajući još jednom puteve sa onim Cvetkovim.

- Supruga i ja, mi smo već ljudi stari. Ime vam neću reći. Čemu to? Dosta je da znate, supruga i ja iz Sarajeva smo u Srbiju izbegli. Poslaću vam već sutra 3.100 evra - govori starački glas, tiho, smireno i jasno. - A vi ovim novcem Ristićima uradite centralno grejanje u celoj kući. Kvalitetno da bude. Stavite i ogradu na onu terasu na spratu ako je to dovoljno para, da neko, ne daj bože, ne padne. Taj novac, to smo mi za našeg sina ušedeli od profesorskih plata. Ali naše čedo živo iz Sarajeva ne izađe...

Eto me sa Cvetkom opet, u Kušićima. Majstore, alat, kotao, radijatore, cevi i koješta još, zorom smo preko Drine prošvercovali. U strahu, znojem obliveni. Da ne plaćamo što nam nužda nije i za šta nemamo. Preko istog onog mosta.

- Oženih se iz Inđije. Nas dvoje decu sanjamo. Videćemo, ma ko to zna - govori Cvetko, vazda ozbiljan, namršten, a njegova Jelena se ispod oka smeje.

Drago joj, zna ona da joj se pod kožom mrguda iz Kušića, Cvetkovo srce raduje.

- Kako se nas dvoje nađosmo, ni sam ne znam. Možda su koreni proradili, Jelenina majka rodom je iz Bratunca. Dolaze nam Vojvođani redovno za Svetog Jovana. Slušaću ja Jelenu, obećavam.

I posle toga, još jednom smo se sreli.

Cvetko i Jelena sa Novakom i Jovanom

Maj je varljiv, vreme se lomi. Pod onim Novakovim orahom, po rakiju smo popili. Odatle puca pogled na sve četiri strane. I kroz krošnju stabla Ristića gore.

Nešto se sprema. Taj peti horizont, ljudima nigde bliži nije, nego u Podrinju. Čak i kada je mir. Najviše tada.

Ćuti Cvetko dugo. Slutim, svi su tu. Živi i mrtvi razmenjuju reči. Dželati uspomene ubili nisu.

To on sreću izgubljenu traži. Cvetko sa nebom razgovara.

Sine moj, nežna je majka. Sestra, razdragana, vesela, brata u obraz ljubi. I vidim, neće dugo da traje, oluja se sprema.

Gde su te odveli, jesi li se mnogo mučio, mili brate moj?

U grlu stalo. Mislim, proći će. Al` oluja puče, besni, lije niz lice.

Oče, zašto me ostavi?

Onda se smirilo sve. Kao blaga kiša. Evo, polako staje.

Mislio sam, više ništa nije ostalo da se kaže. Tako je nekako i bilo svih ovih godina.

Sve do ovih današnjih dana, uoči Vaskrsa. Isti onaj dopisnički telefon, nervozno zvoni i odjekuje, kao da je živ, kao da svetove spaja.

- Vreme je, druže... Dolazimo danas u Užice - glas je Cvetkov, sa one strane Drine. - Termin je, radost i strah. Sve nam se pomešalo. Stižemo mi, samo da sve prođe u redu...

Signal se gubi, veza puca ili je Cvetko smušen, ko zna.

- Ti si Srećko iz Skelana? Ili beše Cvetko? Ristić? Moji i ja za tebe znamo - obara pogled medicinska sestra Snežana Čolić, prepoznala je našeg junaka, nekadašnjeg dečaka tužnih očiju, tu na kapiji užičke bolnice. I vedri. - Kažeš, blizanci? Idemo polako, sve će biti u najboljem redu.

U danima i noćima koje će uslediti, Snežana će Ristićima biti najbliži prijatelj. Ivana Džekić iz užičkog Zavoda za javno zdravlje, učinila je da se svi rezultati i pretrage za tren nađu u užičkom porodilištu. Ovim bebama, posle 11 godina čekanja i nadanja, odjednom se žurilo!

Hodnik porodilišta miriše na čisto. Na vratima, stoji natpis: "Ne kidajte foliju". Sivkasta, neprozirna plastika zalepljena je preko stakla, da zaštiti privatnost majki. U visini glave, pokidana je ipak. Čupana prstima, grebana noktima očeva, ozeblih od strepnje. Taman koliko da se zenica oka spusti uz taj zid između života bivšeg i budućeg.

 

Privatna arhiva

Cvetko uz taj zid šeta. Gleda u pod i samo na tren, krajičkom oka pogled skreće ka tom otvoru, tako malom, a moćnom da svet napola deli. Ova je vrata, još od onog crnog Jovanjdana, skoro tri decenije Cvetko tražio.

Jelena, sa one strane, kažu lekari, prethodnu noć je proplakala. Od ovog života njenog Cvetka, od svih njegovih noći i dana, gusto ispunjenih srećom izgubljenom. Sve se sada menja. Samo, samo još to od Boga traži, da sve prođe kako treba...

Nazire se kroz izgrebani otvor lice doktorke Olivere Jezdić. Nasmejana je. Dobro je misli Cvetko. Sve je brige ova Užičanka Ristićima sa pleća skinula.

U njenim rukama na grudi uz beli mantil ušuškana, dva su hleba mirisna.

- Cvetko... Na tren samo, Novaka i Jovana da upoznaš. Jelena je dobro. Sve je proteklo na najbolji mogući način - smiren je i tih glas doktorkin, dok dečaci plaču. Mir nalaze u rukama načelnice Odeljenja neonatologije dr Nataše Vuksanović Đurković. Koliko je samo beba, u tim rukama nežnim, ovaj život upoznalo.

Za Jelenom, Novakom i Jovanom, odlazi Cvetko, vraćaju se Ristići, njih četvoro, svojoj kući.

U onom dvorištu rumene se već božuri, cvet trešnje majevače samo što nije, neka deca se smeju, puno je, puno dece i kuče laje, graju svetlost kupa, čuje se zvonce bicikla na ovoj vetrometini, šušti i miriše poljsko bilje u Kušićima, dečaci izaglasa plaču, da se loza Ristića ugasi nije bio usud i Jelenin glas se čuje sremski, stiže mama, gladni su kaže, a ja ću kafu da vam iznesem.

- Tu ću, pod orah i po rakiju jednu - kaže Jelena.

Sa one strane Drine, u Republici Srpskoj, tu su se napokon srele sreća izgubljena i sreća nađena.

POD IKONOM KRSTITELjA

Znao je često Cvetko, u kamen da se pretvori, malo mira tako da sačuva.

- Uključim televizor, otvorim novine, vidim Orića. Priča o mojoj kući. Kaže: "Tu sam izgubio svoje najbolje borce". Ima ubica zaštitu celog sveta. I romansiranu biografiju. Nigde mi sestru, brata, majku i oca ne pominje. Ništa, ni između redova. Kao da sa sapuna čitaš. Dolazili su mi povremeno ovi naši državni advokati. Dokaze, kažu, imamo. Javiće se, eto, najkasnije u petak. I ništa - govori Cvetko. - Od svih, od te 1993. do danas, jedino su "Novosti" bile i za stalno ostale u našem domu. Evo ih, tu su, uz moje najmilije pod ikonom Svetog Jovana.

MASAKR BEZ KAZNE

- Bratu Miću presudio je Zulfo Tursunović. On je umro kao slobodan čovek. Šeta Naser Orić, onaj njegov Hakija isto - govori Cvetko, gledajući brda i vrtače nadomak kuće. - Tu su mu negde brata bacili. Nema pravde za sirotinju, na obe strane. Ubice, glavonje, zlikovci, šverceri oružja sa obe obale, oni su se izvukli. Da mrzim ne znam i neću. Sve ljude jednako gledam, Srbe i Bošnjake. A gledam ih mnogo. Šta ću?

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije