OTAC MI REKAO "UMRI VIŠE DA TE SAHRANIM": Ispovest Nebojše Jovanovića, bivšeg heroinskog zavisnika u podkastu "Novosti" - "Priče iz hronike"

Slađana Matić

23. 04. 2024. u 18:31

Roditelji gledaju kako im dete umire. Otac mi je čak jednom i rekao: "Umri više da te sahranim i da znam da te nemam". Ovako je stalno očekivao poziv kojim mu javljaju da sam mrtav.

ОТАЦ МИ РЕКАО УМРИ ВИШЕ ДА ТЕ САХРАНИМ: Исповест Небојше Јовановића, бившег хероинског зависника у подкасту Новости - Приче из хронике

Foto: Novosti

Ovo je u podkastu "Novosti" - "Priče iz hronike" petkom u 20 časova u svojoj ispovesti ispričao Nebojša Jovanović, bivši heroinski zavisnik, koji je 15 godina koristio narkotike. Za to vreme on i njegova porodica prošli su najteži životni put. Nebojša je u Reto centru uspeo da se izleči od zavisnosti, 20 godina već ne koristi narkotike i vratio se porodičnom životu. Oženjen je i ima sina, a drugo dete je na putu. Radi u Reto centru u Beogradu, gde kroz svoj primer pokušava da pomogne drugim zavisnicima od narkotika da nađu izlaz i vrate se životu bez droga.

Kako nam je ispričao u osnovnoj školi u Tuzli počeo je sa drugarima da koristi lepak, a zatim su došli u dodir sa marihuanom.

- Nisam imao u vidu da je to droga i koliko je to ozbiljno. Važna je bila želja da se dobro provedem, da budem deo ekipe koja to koristi i drugačiji od drugih. Nismo razumeli da može biti dobar provod ako nema trave, ona se podrazumevala - priča nam Nebojša, koji inače potiče iz funkcionalne porodice. - Kada sam došao u Beograd u srednjoj školi našao sam srodnu ekipu i nastavio sa marihuanom, onda su došle tablete. Uzimao sam trodone sa 17 godina.

On kaže da roditelji tada nisu ništa primećivali,jer je dosta dobro sam to kamupflirao i nije pravioprobleme, koje bi ga razotkrili.

- Bio sam sa društvom kod jednog prijatelja i tu je bio heroin. Oni su uzeli i ja reko daj baš da probam. Dobiješ lažni osećaj sigurnosti i euforije, ali tada me je to upotpunjavalo, bilo mi je jako dobro i želeo sam ponovo - priča u ispovesti Jovanović. - To malo po malo postane deo vašeg života i razmišljanja. Heroin postane neophodan da bi uopšte mogao da funkcionišeš, da ustaneš iz kreveta, da komuniciraš sa ljudima, bilo šta da radiš. U toku kriza ne treba mi ništa ni provod, ni prijatelj, samo to. Fizička kriza je kao grip bole te leđa zglobovi, mišići, šmrcanje nosa, problemi sa stomakom, dijareja, zatvor. To se pojačava što vreme više odmiče. Kod hroina tolerancija raste neprestano, količina koju uzimaš se povećava i što više uzimaš, više ti treba.

Naš sagovornik nam kaže da većina narkomana tada počinje da trguje da bi došli do droge, nabavi je, pa preproda, ali vremenom njegova potražnja prevaziđe mogućnost prodaje i brzo se nađu u dugovima prema ljudima kojima ne bi trebalo da budu dužni. Tada krenu i krađe od kuće.

- Tad već i roditelji znaju, ali zavisnik se snalazi u lažima savršeno, jako je sklon u manipulaciji i ja bih svoje uspeo da izmanipulišem. Za moju porodicu to je jako bolna tema, godine patnje i straha su prolazili sa mnom - kaže nam Jovanović. - Drugi ljudi se povlače oko mene, izbegavaju me, jer sam opasnost, radim neprimerene stvari, odem kod drugara na kafu i ukradem mu nešto iz kuće. Krao sam i po prodavnicama. Krao sam sve što mogu da prodam. Non stop sam bio u jurnjavi za novcem i drogom. Oko mene se sve raspada, ja to vidim, ali ne prihvatam, nije mi važno, samo da dođem do sledeće doze.

Nebojša kaže da ga je u krađama hvatala i policija i ljudi u ranjama i uglavnom bi ga pustili. Ponekad bi odveli u stanicu i uzeli podatke.

- Imao sam neka suđenja. Bio sam u zatvoru tri meseca i mesec dana zbog krađa. U zatvoru bih se budio i legao sa mišlju nema šanse da ću ikada da uzmem drogu, ovo je užasno i to je trajalo dok se ona vrata ne zatovore zamnom po izlasku i do prve govornice, odakle sam zvao čoveka da donese - priča Jvanović. - Zbog držanja narkotika sam imao nekoliko novčanih kazni. Na Starom gradu svi policajci su me znali, nema šanse da pored mene prođe patrola, a da me ne pretresu, ali ja sam znao prolaze i kuda da se krećem da ih ne sretnem. Dve godine sam bukvalno bio na ulici, živeći tako od danas do sutra.

U tom perodu priča nam radio je i neke poslove, ali bi ih sve prokockao, jer bi ukrao pare ili bi bio neodgovoran na poslu, aljkav i kasnio bi.

- Jednom sam na Uskrs spavao u podrumu zgrade u centru Beograda, upalilo se svetlo, ušao je vlasnik i pita me, "šta radiš ovde", reko "spavam". On kaže, "izvini što te budim, moram da uzmem plinsku bocu". Ja sam sačekao da on ode, da se izdrogiram i idem dalje. Katastrofa - priča nam Nebojša Jovanović. - Jedino što me spajalo sa drugima je droga. Na to da stalno sebi guraš iglu u venu, ljudima se diže kosa na glavi, a meni je to bilo najnormalnije. Moje prijatelje iz tog sveta su nalazili na raznim mestima mrtve, jednog sam ja našao mrtvog. U tim situacijama nema ljudskih emocija, manje više si ravnodušan. Nisam imao strah da će se to i meni desiti, čovek koji se drogira ne razmišlja o tome, samo jednog dana uzme previše i umre.

Jovanović nam priča da je u to vreme bio sa jednom devojkom, sa kojom se zajedno drogirao.

- Ukrali smo nešto od njenog oca i on je rekao da će zvati policiju. Stavili su pred mene broj Reto centra, da ih pozovem ili će oni zvati policiju. Nazvao sam taj broj, bez neke želje da idem na rehabilitaciju, već više da se sklonim i da ne zovu policiju. Nazvao sam i reko treba mi pomoć i da imam problema sa heroinom - priča Jovanović. - U tom procesu lečenja video sam da moj mozak više nije isti, da mi muzika i stvari koje sam voleo više ništa ne znače. Prepoznao sam da pucam. Da bi ušao u centar potrebno je da imaš želju, a u meni se pojavila neka mala željica da mogu da imam neki drugi život. Stisla me i policija za te neke krađe i suđenja. Tako sam 2005. godine otišao u Reto centar u Split.

On nam kaže da su ga prihvatili kao što ga godinama niko nije prihvatio, jer je bio izgubio moralni kompas za ponašanje među ljudima. Sve mu je bilo zatupljeno drogom, imao je bezobzirno, sebično i prosto ponašanje.

- Vidiš osobe koje su isto proživljavale zavisnost u toj mašini za mlevenje i pojačavala mi se želja da se izvučem, uz sva ta pravila smišljena da prihvate nekoga kao što sam ja. Shvatio sam da imam problem. Ušao sam u sistem koji me je doveo u red, dok ja nisam počeo da se presabiram, sve dok nisam postao neko ko će nekom drugom da pomogne. Posle dve godine, više nisam bio isti. Video sam nadu da mogu da živim srećan i zadovoljan. Dobio sam novi život - kaže Jovanović.

On navodi da je dobio želju da svojim životom pokazuje ljudima da mogu da se izleče od zavisnosti i promene i već 20 godina je u Reto centru. Kako kaže sa heroinske zavisnosti možda može da se skine, ali jako teško i jako dugo i da bi najbolje bilo da ljudi nemaju nikakav kontakt sa drogama i tim svetom, niti razlog da potraže pomoć.

NEMA IH, POMRLI

- POBEDITI heroin je čudo jedno - kaže nam Nebojša Jovanović. - Ne znam da se iko iz moje ekipe koju sam znao, jedno pedesetak ljudi, od droge maknuo kao ja. Dobar deo njih je na metadonskoj terapiji, jedna deo u zatvoru, jedan deo na psihijatrijama, a dobar deo njih više nije živ. Na sahrani prijatelja koji je bio u Reto centru, ali se posle vratio istom i predozirao, sretnem jednog iz tog mog perioda na ulici. On me nije prepoznao i pitam ga, "gde su svi", a on mi kaže, "nema ih, pomrli".

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Komentari (0)

Stigla vam je jedna 110 godina stara poruka sa fronta