BRONZANE KNJIGE DRINKE RADOVANOVIĆ: Zaveštala rodu kralja Petra, vladiku Nikolaja, kneza Miloša, vojvodu Stepu, Živojina Mišića... (FOTO)

NAVRŠAVA se godina otkako nema skulptorke Drinke Radovanović.

Foto I. Marinković

Odavno se skamenila i popucala glina na postolju očekujći dodire njenih veštih ruku; u nekakvoj vanvremenskoj tišini i još uvek prepoznatljivim mirisima ateljea samuju velike skulpture, poprsja, reljefi, figurine... i, sa neizvesnošću i opravdanom zebnjom, čekaju...

Iako se u veliku avanturu skulptorstva otisnula tek početkom četvrte decenije svog života najpre kao đak, a potom dostojni ali samosvojni sledbenik velikog Matije Vukovića, za sobom je ostavila impozantan broj monumentalnih spomenika, skulptura, reljefa, poprsja, figurina... Mnoga njena dela se nalaze u muzejima, na univerzitetima i u galerinama širom sveta.

Gotovo da nema grada s kraja na kraj Srbije u kome u javnom prostoru, na trgovima, po parkovima, državnim, kulturnim, privrednim institucijama, verskim hramovima, galerijama, Drinka nije ostavila svoj bronzani trag. Ovekovečila je kraljeve, vojskovođe, ustanike, ratnike, akademike, naučnike, patrijarhe, episkope, svece, prosvetitelje, nobelovce, umetnike, pesnike, majke, obične smrtnike... udahnuvši im svojom osobenom senzibilnošću i umetničkim darom večni život. Zaveštala je svom rodu bronzanog kralja Petra, vladiku Nikolaja, Tanaska Rajića, kneza Miloša, vojvodu Stepu, Živojina Mišića, ženu iz Prekala, Filipa Višnjića, Jovana Dučića, Teslu i Pupina, Đorđa Stanojevića i Jovana Cvijića... vožda Karađorđa u belom venčačkom mermeru...

Ovom nizanju daleko bi bio kraj. Svaka njena monumentalna skulptura često je visoka i do tri i po metra, poprsje ili reljef u koji su se, makar na trenutak, u prolazu, zagledale nebrojene oči, istrgnuta je stranica Drinkine istorijske čitanke. Sa posebnim zadovoljstvom i gotovo detinjom radošću čitav jedan opus svog stvaralaštva Drinka je posvetila životinjama i pticama koje su je na neki tajanstven način vraćale u davna vremena odrastanja, na pastoralne slike čistote i neukaljanosti prirode u njenim rodnim Stragarima, u njenoj voljenoj Šumadiji.

Foto I. Marinković

Drinkina prva i najveća ljubav, pribežište i sklonište bio je atelje u kome se osećala beskrajno srećno i slobodno. Nije to bio samo hram stvaralaštva nego i prijatna luka, svojevrsno svratište u kome su utočište nalazili pisci, pesnici-boemi, akademici, generali, disidenti, prinčevi, političari, ali i nekakav običan, a bogme i vrlo neobičan svet. Rečju, beše to mesto na kome se sreću oni što se, inače, nikada u životu sreli ne bi, stanica na kojoj se iznenada ukrste životni putevi onih kojima je Drinka dozvolila da osvoje njeno veliko srce.

Ogroman je broj zapisa znamenitih ljudi, kritičara, istoričara umetnosti, pisaca, publicista o Drinki. U jednom od njih, akademik Dobrica Ćosić prozborio je o njenom tragičnom osećanju života:

Foto I. Marinković

"Humanost je bitna odlika skulpture Drinke Radovanović. Ona vaja ljude i životinje, vojskovođe i decu, znamenite ličnosti naše kulture i obične građane, Svetog Savu sa vukovima i majku iz Prekala... Sadržajno bogatstvo njene skulpture i plastike najubedljiviji je dokaz njene darovitosti. U Drinkinoj obuzetosti istorizmom nema pobedničke patetike i nacionalnog trijumfa. Njene vojskovođe su zabrinuti i umorni ljudi, njeni umetnici su pogureni i zamišljeni, srpsku pobedu na Kajmakčalanu simbolizuju smrt - krstovi, šlemovi, puške; partizanski heroj Buha je tužan i ostareo dečak; čuveni srpski prizor "Rado ide Srbin u vojnike" nije mladićka radost nego ljudsko moranje, izvršavanje dužnosti, prkos; Sveti Sava nije monah - pisac, nego bajkoliki čudotvorac opkoljen vukovima... A njeni vukovi, konji, risovi, mačke, gladni su, izmučeni, jadni; oni su antropomorfni i sjedinjeni sa čovekovim osećanjima u kojima je patnja najizraženija.

Iz većine skulptura Drinke Radovanović izbija muka života, umor, tuga. Tragizam života je i njen doživljaj sveta."

Iskaz s početka ovog teksta zapravo je samo faktografska činjenica. Jer - ima Drinke!

Ima je svuda gde god su posejani njeni bezbrojni bronzani tragovi. A Drinkine "bronzane knjige" - kako je njene skulpture nazvao akademik, pesnik i veliki poznavalac njenog dela, Matija Bećković - tek će biti "čitane".

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije