KNJIŽEVNA KRITIKA: Lepota i smrt

O IZDVOJENOSTI lirskog subjekta, kao i o značaju pesničke nedorečenosti svedoči i nova zbirka Dragana Jovanovića Danilova "Kanjoni kroz nas" ("Arhipelag").

Foto: Privatna arhiva

I dok je u mislima zagledan u moćne kanjone, čiji je jedan od "vazala", dok ovi sa bogovima dele "vlast nad svetom" ("Kanjoni"), i dok, poput svojih jedinstvenih prethodnika, sanja "trešnje u cvetu", koje "dozrevaju burno", i dok posebnost tog događaja metaforično prevodi u erotsko iskustvo poredivo sa "poslednjom večerom" ("Trešnje") u "pohoti pisanja" ("Živa prepiska") ..., i dalje je "na svom ostrvu" ("Još sam na svom ostrvu").

Podstaknuti dubinom njegovih senzacija i načinima na koje ih - i za nas - najčešće poređenjima, metaforama i paradoksima sugestivno slika i hrani naša probuđena čula, pitamo se šta je sve za njega ostrvo.

Imajući u vidu kult golotinje, potne telesnosti, ali i božansvenost ženskog kao najvišeg principa, koji u ovoj zbirci zauzima posebno mesto, jedan od odgovora bio bi - žena.

Svestan je lirski subjekt, kao muškarac, činjenice da se "ne može stići dalje od ženskih tela, tih ostrva u okeanu" ("Žene"). No, on ipak ide mnogo, mnogo dalje kada se vraća sećanjima na sopstveno detinjstvo, u poziciju sina, u vreme kada su se u njemu, na planu podsvesnog, već oblikovale pesme, o čemu svedoče stihovi jedne od onih iz ove zbirke koje bi se sigurno mogle naći u antologijama: "Bog nije mogao biti prisutan svuda, pa je zato stvorio, / tebe, majko, da legneš preko mape sveta i u cipelama / za bespuće povedeš me, kao nekad dok bejah dete, daleko / od mesta pustih od obećanja, dalje od svakog traga. (...) Nisam ni mislio da je to moguće - postati siroče u zraloj dobi, / a opet ostati sin Večne Majke. (...) Pevam ovo iz groba: samom sebi nedostajem bez tebe! / Majko, sve moje pesme napisala su tvoja usta..." ("Opraštanje s majkom").

Foto promo

Drugi odgovor na pitanje šta bi moglo biti to ostrvo jeste - Itaka. Ukoliko prihvatimo da je to odgovor, onda bismo naslov jedne od pesama mogli razumeti i kao upozorenje - "Još sam na svom ostrvu". Kome bi to upozorenje moglo biti upućeno? Onima koji sa poezijom nemaju ništa; onima koji se rečima i (zlo)delima rasipaju, onima koje ne zanima ničija bol, koji ne razumeju da je "krvavo ljudsko srce eksteritorijalno područje koje ne podleže zakonima". I samo to srce, onoga koji je lutao s perom, nad belinom papira, ne dovršavajući tako nikada ta lutanja, a u nedovršenosti, i neispevanosti, sagledavajući smisao, o čemu svedoče i druge Danilovljeve zbirke, suštinski ne odlazeći nikuda, postaje svojevrsna Itaka.

Treći odgovor na pomenuto pitanje mogao bi biti - saživot sa smrću. U ovoj knjizi, naizgled paradoksalno, uočavamo harmoniju između proleća i smrti, čak i kada je reč o onim smrtima koje dolaze uprkos bilo kakvoj logici i koje nemaju ništa sa starošću ("Dunav, razbojnička reka"). Povezanost lepote i smrti, ta harmonija, veruje lirski subjekt, biće potpuna kada se "sve slomi o proleće", kada "iz svega onoga što je bolelo" izniknu pesme.

Pesmama na "ostrvima" i o "ostrvima", u tišini koja je zapravo dragocena "ušteđevina", bez suviška, u zrenju mastila ispunjeni su "Kanjoni kroz nas".

Preporučujemo

Dodatak Kultura

0 0

KNjIŽEVNA KRITIKA: Iskustva grada

23. 11. 2023. u 10:00

Dodatak Kultura

0 1

KNjIŽEVNA KRITIKA: Mračne strane čoveka

15. 11. 2023. u 13:00

Dodatak Kultura

0 0

KNjIŽEVNA KRITIKA: Na ivici opstanka

12. 10. 2023. u 08:00

Dodatak Kultura

0 3

KNjIŽEVNA KRITIKA: Svet kojeg više nema

04. 10. 2023. u 08:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije