Dodatak Kultura

KNJIŽEVNA KRITIKA - Uteha u jeziku

Слађана Илић

21. 11. 2024. u 10:00

DA je zbirka pesama Slobodana Jovića "U kostreti" ("Čigoja štampa" 2023) bila jedna od najboljih, objavljenih u toj godini, svedoči i činjenica da je ovenčana novoustanovljenom Nagradom "Stevan Raičković" koju dodeljuje Narodna biblioteka iz Kučeva, uz podršku Opštine Kučevo, Ministarstva kulture Republike Srbije i Srpske književne zadruge.

КЊИЖЕВНА КРИТИКА - Утеха у језику

Foto: Privatna arhiva

Kako sastavni deo nagrade čini i objavljivanje nove pesničke knjige, tako se pred nama našla i zbirka "Brza pošta" (2024).

I dalje svojevoljno distanciran od modernosti i urbanosti, sasvim saživljen sa prirodom, i dalje se posvećujući stvaralački i hrišćanski malim stvarima, prizorima, bićima, ljudima margine i majci kao centralnom biću svog univerzuma, i univerzuma uopšte, lirski subjekt nastoji da smisao i utehu uvek pronađe u jeziku, o čemu već svedoči i pesma koja otvara zbirku - "U jeziku", jer samo u njemu je moguće da zaceli rana, na kome god se našla i da se uteši onaj koji ju je iz nehata načinio. U jeziku se uspostavlja, i održava, božji poredak, u njemu se potvrđuje koordinata svake jedinke. Samo on je u stanju da nam kroz pesmu stalno saopštava stalnost stvaralačkog (ženskog) principa, o čemu najbolje svedoči pesma "O kraju poezije". Ta nam pesma, kao i ona čiji je naslov "Omekšivač", ponajbolje kazuju kako njihov stvaralac oseća značaj iskonskih veza zahvaljujući kojima opstaje humanizovani svet, uprkos manifestnoj stvarnosti koja nema ništa ni sa iskonom, ni sa Bogom. No, pošto je takva, sigurno, sve što su njene tekovine, krhko je, kratkog veka, besmisleno, čak i bizarno, o čemu kazuje pesma "Savremeni čovjek".

Foto promo

Lirski subjekt, iako i velikoj meri rezigniran, tiho i konstantno ispituje pitanje svrhe.

Najčešće je nalazi u bezazlenstvu životinja, posve neopterećenih bilo čime što izlazi iz domena opstanka i igre. Posmatrajući, na primer, mačiće koji šapicama dodiruju zlatne minđuše na uhu njegove majke, i ono što bi savremeni čovek sasvim nesmotreno, nehajno, a zapravo sa manjkom znanja, i osećanja, nazvao beslovesnošću, ozaruje visokoosetljivo biće stvaraoca: "a ja sam se radovo / što mi je neko konačno pokazao / pravu vrijednost zlata" ("Zlato"). Ništa u svetu životinja nije s protokom vremena sklono promeni i nije u neskladu s prirodom, čak ni kad je reč o zmijinoj dvoličnosti ("U novoj košuljici"). U svetu čoveka jeste. Zato nas zapažanja lirskog subjekta nužno vode u zapitanost o tom svetu, čovekovom biću, ponerologiji. Čovek, dakle, za razliku od zmije, koja menja svlak, skriva svoju dvoličnost. Tek jedna od pesama koja o tome svedoči jeste "Poklon". Da li su to skrivanje ili pak ta sama osobina manifestacije zla? Čitajući poeziju Slobodana Jovića zaključujemo da jesu i da, nažlost, zlo u čoveku preteže u odnosu na dobro.

S tom činjenicom, naročito danas, ne može biti lako blagom, pravoslavnom, a ontološki poljuljanom čoveku koji strepi za egzstenciju svih nas jer uviđa da je ona - na ivici: "Na trošnoj kući / nedostaje pet crijepova. / Jedan u sredini, / po jedan lijevo i desno, / po jedan gore i dolje. // To je na krovu / stvorilo rupu / u obliku krsta. // Da li je to / ponor kroz koji ćemo / potonuti / ili otvor na nebu / kroz koji ćemo uzletjeti? ("Rupa II)"

I baš zbog toga, on i dalje stvara, realizuje se u jeziku, u stihovima koji nam znače.

Preporučujemo

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
Tagovi

Drugi pišu

Pročitajte više

Komentari (0)

Ostavi komentar

Najnovije iz rubrike

Politika
Tenis
Fudbal
SUDAR TITANA: Kako je NATO izgubio rat protiv Rusije?

SUDAR TITANA: Kako je NATO izgubio rat protiv Rusije?