POSLEDNJI BANATSKI VITEZ: Sećanje na Radivoja Šajtinca (1949-2025), pesnika i proznog pisca

U VREMENU kada smo sve obeležili šapatom ili vikom, prava stvarnost je s druge strane straha i strepnje. Mi smo sa ove strane.

Foto privatna arhiva

Svet je prazan prostor izbora, život i smrt su samo tragični trenuci u večnosti kada se zaustave svi satovi, nastavi da traje samo sveta, velika tišina. Glasovi nemaju konkretnog sadržaja i smislenog značenja. Pravi pisac je nevidljiv kao i sve bitno na zemlji i na nebu, vidljiv je samo njegov život i konačnost.

Ne govorimo više o istinskoj tragediji jer je izgubila sakralni smisao ali možemo da govorimo i svedočimo o ljudima što su, sami sobom, svedočili i produžavali svetost života trajući kao senke, koje se ne očitavaju na svetlosti tričavih bulevara jeftinih sentimentalnosti, već u dubokim i dubinskim obasjanjima umetničkog stvaranja. Upravo onakvi, malobrojni i samosvojni (a je l' može drugačije?), kao što je to bio Radivoj Šajtinac. Izvan galame, daleko od tišine, ulazio je u reči kao u rodnu kuću gde je samo par trenutaka ranije zaboravio jabuku na stolu i uzevši je, nestao je u svetlu ulaznih vrata da se više nikada ne vrati i da večno traje. Kao što traje i sve što je uradio, napisao, rekao, prećutao, progutao kao gorak zalogaj života i zanata na koji se odlučio ili kojim ga je Bog, kao i sada za ruku poveo.

Foto privatna arhiva

Ne znam da li sam ikada upoznao čoveka koji je bio istovremeno kosmopolita i suptilni i zakleti zavičajac, kao što je to bio Rade. Okrenut prema svim zapadnim vrednostima, kao baštinik i poklonik, nikada se svojom dušom (i većinom književnih tema i knjiga) nije makao iz Banata. Obično se ova dva aspekta karaktera isključuju, samo su velike duše sposobne da ih spoje i time učine velikim, i njih i sebe. Takav je bio, tih i ćudljiv kao banatska ravnica što nekako apsorbuje čoveka, kao melanholično i nostalgično sećanje na prošlost ili sudbinska uslovljenost trajanjem. I kao što Marsel Prust kaže za Dostojevskog da se svi njegovi romani mogu zvati "Zločin i kazna", tako su se i najbolji romani i još više pesnička promišljanja Radeta Šajtinca smestili u onu tačku na horizontu gde nebo postaje zemlja ali zemlja ne postaje nebo. Tu se završava teror logike: zemlja kao formacija, nebo kao informacija, centralna tačka "pevanja i mišljenja" ovog nasmešenog i uvek prijateljski pažljivog banatskog hidalgoa (tako ga je (pro)zvao Raša Popov), koji je i likom i prilikom bio svedok da su se ipak prostorima banatske ravnice pre par vekova promuvali španski hodočasnici boljeg života, ostajući tek toliko da ih priča o banatskim močvarama i bolesti koja ih je pokosila ne zaboravi. Možda je baš ta zaostavština iskonske nostalgije za nekim dalekim predelima koje zovemo domom stvorila ovog pisca. Možda sada razumem Radetovu tihu i istrajnu "zavičajnost" i aktivnu i sugestivnu "modernost". Imam više godina od Selimovićevog Ahmeda Nurudina, saživeo sam se onim što on naziva "ružno doba", ali imam i dovoljno čitalačkog iskustva da i dalje volim Banat i Banaćane Miloša Crnjanskog ali su mi mnogo bliži oni koji se mogu naći, sresti i doživeti u Radetovim knjigama ali i u delima drugih članova KRŠ (Književne Radionice Šajtinac), Stanka i Uglješe. Ta tri musketara, na čijem čelu je Rade, tri bečkerečka književna viteza, stvorili su književni Banat gde i danju svetle zvezde čistog neba i rađaju olujni plodovi drveta saznanja i smireno, medeno voće.

Foto privatna arhiva

Izgradili su sliku i priliku prostora gde je večnost sažeta u trenutke a mučna i srećna beskonačnost bolno i nasmešeno prisutna. Kao razigrane simetrije dinamične strasti nagih ljudskih tela u večito uskomešanim scenama filmova Mikloša Jančoa. U stvari, u Radetu su se sreli drevnost i modernost kao dva lika istinske egzistencije čoveka koji je sposoban da život učini svojim. Istinska genijalnost jeste egzistencijalna umešnost i svesnost, uzaludno je gotovo svako znanje koje nije neposredno znanje o nama samima. Izvan toga se ne može, znao je to ovaj pisac, više nije moguće, i to je znao.

Upoznali smo se pre skoro trideset godina, kada je izašla njegova knjiga Hajka na Akteona, dugo smo pričali kako je bilo družiti se sa velikim bardom Todorom Manojlovićem i onda kada to nije bilo ni društveno ni ideološki poželjno i oprostivo. I tada je krenulo sve ono što sam u gornjim redovima pokušao da opišem kao deo književnog zanata i dug prijateljstva. Decenijama kasnije, nakon tog našeg prvog susreta, sa svakom njegovom novom knjigom otvarala su se vrata književnog kosmosa i verovao sam mu bezrezervno, iako knjigu nisam još video, kada mi je rekao posle izlaska iz štampe zbirke Psi versa (2005):

"Da vidim ko će napisati bolju (zbirku)". Bio je u pravu. Održao je i sačuvao bogatstvo i eleganciju primene raznolikih književnih strategija, dubinu promišljene mudrosti, šarolike obrte banatskog šeretluka i skoro detinjastog humora, mladalačku usredsređenost i usaglašenost i ravnotežu zrelosti, smelost mišljenja da se kaže istina, sve su to svojstva čije je ukupno prisustvo veoma retko u jednom čoveku. To su viteške vrline koje je naše doba zaboravilo, to je sećanje koje nam je Radivoj Šajtinac ostavio.

Preporučujemo

Kultura

0 0

PRED ČITAOCIMA "ROBOTIKA": Nova zbirka poezije Dragane Mladenović u UK "Parobrod"

21. 03. 2025. u 13:01

Kultura

0 1

"TRI MUSKETARA" S MAČEVANjEM: Premijera u Pozorištu "Boško Buha", u režiji Ivana Vukovića

21. 03. 2025. u 06:32

Kultura

0 0

SEĆANjE NA BAJU BAČIĆA: U Zaječaru veče posvećeno svestranom glumcu i pesniku

23. 03. 2025. u 06:30

Srbija

0 0

URUČENA NAGRADA „SAVA ŠUMANOVIĆ“: Dodeljeno priznanje multimedijalnom umetniku Goranu Despotovskom

20. 03. 2025. u 16:03

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije